OVAKO JE GOVORIO IVAN BEKJAREV NOVINARU GLASA: Glumac ubio novinara, ali i glumce ubijaju...(FOTO)

PREMINUO IVAN BEKJAREV(74): glumčina, profesor, novinar, pesnik, lafčina, moj prijatelj... o svom poluvekovnom jubileju, pozorištu, novinarstvu, Zvezdi, Akademiji, šahu...

Bog, očito, bira najbolje! Otišao je možda poslednji bard slavnog srpskog glumišta Ivan Bekjarev (Beograd 6.april 1946- Beograd 16.novembar 2020.) Ovozemaljsku sumornu scenu na "daskama koje život znače" napustio je Ivan Bekjarev (74), i prešao u legendu...što je bio i za života! Preminuo je na Infektivnoj klinici u Beogradu od posledica koronavirusa - Kovida 19... Prošlog meseca je zbog utvrđenog firusa kod Bekjareva u Leskovcu prekinuto snimanje filma "Bilo jednom u Srbiji", glumci su se razišli da sačekaju da se Ivan - oporavi! 

Međutim, "Bole me pluća i teško dišem, užasno se osećam. Danima sam na Infektivnoj klinici, nisam dobro, ali nadam se da ću uskoro kući", rekao je Bekjarev..."Nije se vratio!   **********

Prvo i najvažnije, da zbog senilnosti ne zaboravim: On je moj – prijatelj!

Višedecenijski.Kad sam svojevremeno, negde dvehiljadite upoznao mog mlađeg sina Milana sa slavnim glumcem, legendom, lafom, Milan je naivno upitao Ivana Bekjareva:“Izvinite čika Ivane otkad poznajete mog tatu?”- Nažalost tvog tatka, Vladana Dinića -, Dinju znam 30-40 godina, kao iz topa odvalio je Ivan Bekjarev...

“A što nažalost, pa Vi ste, vidim prijatelji, snebivajući se, pita dalje Milan?!- Pa, sinko, da se znamo pet godina imali bismo danas po 25-30 godina!Ili, sedimo Ivan i ja, u kafiću “Pravda” na ćošku Palmotićeve i Svetogorske, kad, odjednom, kao s neba, njihajući se kao lađa francuska, prođe jedna dama i sa širokim osmehom, što bi rekli - od usta do usta, javi se Bekjarevu! Dugo smo je posmatrali, skoro do kraja vidika u Palmotćevoj kad upitah Ivana:

 - Koja ti je ova?

Ivan Bekjarev: - Pojma nemam, ali da ti kažem, nije se ona javila meni, pojma nema ko sam ja, kaže Ivan.

- Ma, ne zezaj, kažem ja.

I:B: - Ne zezam te, ona se javila Stevici Kurčubiću (glavnom liku kultne serije “Bolji život”), a ne Ivanu Bekjarevu. Njega zna, a ne mene!!* * * * * * * * * * * * *Dakle, Ivan Bekjarev? Dovoljno? Kurčubić?! Spavanje uz SIM osiguranje...Dovoljno? Ma, kakvi... Pola veka pride pet godina na pozorišnim daskama, stotinak i kusur pozorišnih uloga, valjda 36 puta na filmu, preko hiljadu radio-emisija, preko 300 TV uloga, novinar, voditelj, šoumen, glumčina, lafčina, zvezdaš, šahista... Nebrojano nagrada na festivalima... 

Profesor. Ivan Bekjarev, mi priča o svojim poluvekovnim dilemama koje je imao (i prevzilazio) kroz glumačku karijeru, a sačuvao dostojanstvo i stav jednog od najboljih umetnika svih vremena. 

- Sad, molim te, zapiši da ja zbog godina ne zaboravim. U  pozorištu “Slavija” igrali smo hit predstava “Nušićev ujež`” koji je Nušić napisao pre 85 godina. Ja sam ga adaptirao, da ne kažem osavremenio, režirao i glumio...Malo li je od mene? U predstavi su igrali, dakle Ja, Ivan Bekjarev, Dobrila Ilić, Vesna Paštrović, Vesna Stanković, Iva Štrljić, Lepomir Ivković, Milan Prljeta i Jelisaveta Karadžić.

- Ta Nušićeva komedija je napisana odavno. Nemam utisak da je ubrajaju u njegova vrhunska ostvarenja?

I.B: - To je Nušić napisao pre osam i po decenija, preciznije, 4. septembra 1935. godine, kada je i premijerno izveden “UJEŽ” u Narodnom pozorištu u Beogradu.

-Šta je bilo od onda do danas?

I.B: Kako reče, od onda do danas se retko igrala. I ja mislim, naravno, da Nušić ima boljih komedija od “UJEŽ-a”, ali sam isto tako uveren da “UJEŽ” može biti itekao smešan, ali i ono što je bitnije, aktuelan. Raspad porodice zbog roditeljske preokupiranosti što poslom, što drugim interesovanjima, a pre svega večita težnja žena za emancipacijom, kao i želja da u svemu pariraju muškarcima, čak i tamo gde je to fizički nemoguće, a sve pod velom grčevite borbe za ravnopravnost po svaku cenu, što je tema ovog Komada, čini mi se da je danas još aktuelnije u odnosu na vreme kad je komad napisan.

- Čujem, pripomogao  je i Nušić?

I.B: Sopstveno iskustvo igranja u većini Nušićevih dela, za koje sam često bio i nagrađivan, dodatno je uticalo na moju odluku da ovaj komad postavim na scenu „Slavija“ teatra. 

-: Ako me pamet ne vara, tvoj maturski rad bio je – Nušić?

I.B: Au, kad je to bilo?! Tema mog maturskog rada bila je: „Branislav Nušić“, i to kod čuvenog profesora VI beogradske gimnazije, Bore Stojkovića, koji mi je predavao srpski jezik, a inače zabeležen je kao i teatrolog, reditelj, čak i čovek koji je napisao istoriju srpskog pozorišta.

- Voliš Nušića?

I.B: Zaista sam veliki poštovalac Branislava Nušića, i tokom cele karijere trudio sam se da to i pokažem. Prilog tome je i predstava „UJEŽ" kojom sa zadovoljstvom obeležavam 50 godina umetničkog rada. Hvala kolegama sa kojima sam igrao u ovom komadu, kao i Batriću Žarkoviću i njegovom pozorištu „Slavija“ što su mi omogućili ovu počast. - Glumio si i u “deželi”? I.B: Vuka Karadžića! U Kranju i u “Cankarjevom domu”!

- Dobro, izreklamirali smo za džabe predstavu, otkud ti u - glumce?

I.B: Jedna od mojih prvih dilema, bila je kada su me iz amaterskog pozorišta naterali da se prijavim na prijemni ispit na glumu, zato što sam već bio poznat kao amater glumac, a nisam se na vreme prijavio. Iako sam puno glumio, prvo sam upisao pravni fakultet. Znači, prva moja dilema se desila kada sam položio prijemni. - U čemu dilema? I.B: Šta sad da radim? Da idem na pravni fakultet? Ili da ostanem na akademiji i budem glumac?

-: A tata i mama? I.B: Naravno, roditelji su više voleli da budem pravnik. Govorili su mi da treba da radim neki posao od koga može da se živi, sigurniji od glumačkog posla, koji je naravno poznat kao nesiguran. To jeste bila dilema u tom trenutku, međutim, ja sam se opredelio za glumu i ostao ceo život u tome.

-: Šta je prevagnulo?  I.B: Ne znam tačno šta je u tom trenutku presudilo da se odlučim za glumu. Prava sam hteo da studiram upravo zbog advokature, i mislio sam da bi taj moj govornički dar, bio jako dobar za pravni fakultet. Kao eho toga, ja sam pored glume predavao i predmet koji se zove – javni nastup. Tako da mislim, da sam neke svoje želje i ambicije u vezi prava, upravo sada zaokružio ovim profesorskim poslom i predmetom koji sam potpuno sam osmislio. On se bazira na mom iskustvu, kao čoveka, koji je bezbroj puta javno nastupao. Glumu sam izabrao zato što mi je bila dosta zanimljiviji posao, od prava. - Zašto?I.B: Pravnički posao je, manje više, dosadan posao. Mislim da u državi, koja je sve samo ne pravna, biti pravnik je besmisleno. Čak i advokatski posao, zna da bude jako dosadan. Kada gledam tužbe, to je takvim rečnikom napisano, da se ja kao čovek koji drži do jezika i lepog govora, zgražavam. Alibi za takav rečnik je strogo stručni...Ja tvrdim, strogo nestručni!

- Na daskama je, dakle, zanimljivije?

I.B: Glumački posao mi je mnogo zanimljiviji, uvek mogu da budem neko drugi. Baš zato što mislim da je transformacija osnovni motiv da se bavim glumom, nikad neću razumeti glumce, koji celog života igraju istu ulogu, samo menjaju ime, prezime, kostim i masku…Ali, uvek rade isto. Ja sam celog života pokušavao da budem glumac koji je drugačiji. To je bio moj moto i stav prema glumi. Da sam krenuo tim putem, da napravim jedan karakter i igram samo te uloge, onda sam stvarno mogao da budem i pravnik, i radio bih po pelceru.

- Onda nova dilema?

I.B: Nekoliko godina kasnije, imao sam novu dilemu. Kao vrlo mlad glumac, Član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, postao sam i najpopularniji radio voditelj. Voditeljski posao, je novinarski posao. Ja sam otvorio Studio B, prešao u 202, i imao svoju autorsku emisiju, koja je opet bila najpopularnija u istoriji 202. Svojim novinarskim radom, obeležio sam i Studio B, i Beograd 202, a imao sam i kolumnu u Radio TV reviji. - Ipak igrao si i advokata?I.B: Jednom prilikom, radio sam jedan monolog, koji ni dan danas ne mogu da nađem. To je bila jedna fantastična advokatska odbrana. Hteo sam od tog monologa da napravim monodramu, i nisam uspeo da pronađem taj tekst. Ipak, iako mi pravni fakultet nije bio suđen, moja prva monodrama bila je – “Odbrana Pere Todorovića”, poznatog publiciste, novinara, i čoveka koji je još 1875. izmislio samoupravu... 

- Pera Todorović nije bio advokat?

I.B: Nije, ali je ta odbrana bila vrhunska. Istom monodramom sam 1980.godine, postigao veliki uspeh na Međunarodnom festivalu monodrame i pantomime u Zemunu. A kasnije sam na istom festivalu i pobedio monodramom “Šumski gradjanin”. Valjda i zato  sam, punih 16 godina i bio umetnički direktor i selektor tog festivala.

- Danas je, čini se, na delu zločin - ubiti glumca po svaku cenu?

I.B: Nažalost, danas je došlo vreme, kada neka pozorišta, umesto ozbiljnog dramskog repertoara, prave spektakle po svaku cenu. Spektakle u kojima čak ni glumci nisu neophodni, a sve više se i reč proteruje. 

- Kako to – glumci nisu neophodni?

I.B: Zato što estetičari takvog teatra tvrde da glumac mora da igra i čiviluk, a da ni priča, ni reči nisu važni.

..- Pa, ne mogu da zamislim u ulozi čiviluka?  Šifonjer, već...ako bolje promislim...?

I.B: Da igram čiviluk? I da ne pričam na sceni? Jel si ti lud? Pa, najbolje je onda da pozorište pretvorimo u cirkuse, jer njihova estetika to i podrazumeva.  - To te je mnogo pogodilo?S: Za mene je ovo zločin prema pozorištu. Jedna nastrana estetika, koja godinama uništava srpski teatar.

- Kakav je to cilj?

I.B: Njihov glavni cilj u pozorišnoj umetnosti je - ubiti glumca po svaku cenu! Pitam: a šta je sa onim što je uvek bilo, GLUMAC JE POZORIŠTE, ILI POZORIŠTE JE GLUMAC?

- Dakle, da krenemo naopačke: profesor na Akademiji dramskih umetnosti, pedagog... Da li je i tamo kao u sportu, vama glumcima, potreban psiholog?

I.B: Naravno! Pa moj osnovni zadatak kao pedagoga je da upravo te umišljene, te koji misli da su Bogom dani, te koji misle da oni sve znaju najbolje, bolje i od profesora, da ih spustim na zemlju. - Ima i takvih?

I.B: Naravno. Ima ih koji već na prvoj godini pokazuju takve osobine. I moj osnovni, kako bih rekao, plan učenja je da ih u prve dve godine ujednačim. 

- Plašiš se da ne budu bolji od tebe, profesora...

I.B: Ne, ne... Naprotiv, želim klasu, želim kolektiv. Gluma je kolektivan posao..

.- Jeste, ima majstora, ali i velemajstora?!

I.B: Polako. Nisam završio priču. To radim prve dve godine. A onda negujem individualnost, i onda, naravno, talentovani iskaču u prvi plan. Ali tek kad su naučili lekciju iz onoga što je kolektivan čin. Mora sve da bude do savršenstva, i onaj koji igra malu ulogu da bude sjajan i onaj koji igra glavnu. Naravno da će talentovaniji dobijati važnije uloge, a manje talentovani sporednu, ali ja se i dalje zalažem za pozorište gde će i najveći glumci igrati manje uloge. Da svi mogu sve. To je za mene pozorište i još jednom se vraćam da je za mene pozorišna predstava kolektivan čin. Zato i individualisti koji rade na štetu kolektiva ne mogu da prođu. Dajem primer, a uvek takvih primera ima, glumac bljesne, uđe mu voda u uši, i posle godinu dve - nestane. 

- Bljesak je, dakle, moguć?I.B: Često kažem, lako je bljesnuti, lako je steći početnu popularnost, ali teško je izdržati, teško je trajati. Najveći uspeh glumca je trajati, a ovo, da postaneš popularan, to je lako...- Kako?   

 I.B: Hoću da kažem da ta brza popularnost zna da bude kontraproduktivna. Često studentima kažem: „Bilo koga od vas da stavim sada, ali isto tako i onoga ko cepa drva ili nosi ugalj, ispred ekrana TV dnevnika i da kaže samo „dobro veče“, pa taj će samo za nedelju dana da postane popularna ličnost“!

 - Ali, šta je to? Uspeh? I.B: Ne, to je okolnost, splet događaja. Postao je medijska zvezda. A, da li to znači da on zna svoj posao, da li bi postao veliki glumac, ako zna pre TV dnevnika da lepo kaže dobro veče. Pa naravno da ne znači.

- Čekaj malo, da li je tebi, recimo Kurčubić pomogao u karijeri?

I.B: On mi je, naravno, mnogo pomogao, ali bi mi naravno mnogo i smetao da ja, recimo, ne mislim ovako kako mislim.

- Popularnost ima i svojih lepih strana, da se ne lažemo?!

I.B: Često kažem i ono: „kakav je to glumac koga niko ne zna“? Znači, popularnost je dobra i godi. Samo, ne valja preterana popularnost, a pogotovo ona može biti pogubna za mladog glumca. Ona zna da uništi glumca. Jer glumac mora biti i jaka ličnost. Samo jaka ličnost uspeva. 

- A ko nije “jaka ličnost”?

I.B: Oni koji nisu jaki, padaju, pogotovo, ako steknu brzu popularnost bez pravoog pokrića. Ta prolazna popularnost ih, jednostavno, ubija. Imam puno konkretnih primera, neću imena da pominjem, jer to je, i bez toga, muka tih ljudi.

 - Zašto glumac mora da bude jaka ličnost? Može se praviti i karijera preko VIP (veze i poznanstva)?I.B: Preko veze možeš da uspeš jednom, dvaput. Jeste, može da dobije ulogu preko veze, može da se upiše na Akademiju preko veze, ali kad prvi put prsne, kad se vidi da ništa ne zna, više ga niko ne zove. Ima i takvih primera.

- Da li si slab prema studentima, ili studentkinjama?I.B: Nemam  miljenike i mislim da je u tome značaj pedagoga. Moj najveći zadatak da ih nateram da rade, jer bez rada i najveći talenti propadaju.

- Dobro, sad govoriš o profesoru Ivanu Bekjarevu?

I.B: Glumac Bekjarev je sada profesor Bekjarev. Glumac Bekjarev sad glumi - kad mu daju da glumi...

- A, jel ti daju?I.B: Sve manje!

- A što?

I.B: Pa kad si profesor sam si sebe malo izmakao iz glume. Ali ima i drugih razloga, znaš ti dobro zašto to pitaš? Glumac Bekjarev kao profesor studentima nikad ne glumi! 

- Ne glumiš profesora?

I.B: Ne, ne, ne... Ne glumim studentima ulogu. Jer se to više ne radi. Onda bi oni mene imitirali i to nije to. Nije mi cilj da pravim imitatore i kopije Bekjareva, to mi ne pada na pamet. Glumac Bekjarev je na času profesor, pedagog i  na času nikad ne glumi, ali raznim načinima dovede studenta do onoga što se zove lik... Ponekad se pojavim na sceni, ali samo onda kad druge nema. To izbegavam koliko mogu

.- A, glumac Bekjarev?

I.B: Što se tiče moje glume, ja sam je nešto malo zbog profesorske karijere zapostavio, a nešto mnogo više zbog odnosa u beogradskoj pozorišnoj čaršiji koja je spala na nekoliko slova.

- Glumac je, glumac?

I.B: U mnogim profesijama, dođeš u kancelariju, malo čitaš novine, do podne, pa piješ kafu do dva sata, malo radiš, oko pola tri, a u 15 do tri ideš kući. E, to kod nas, glumaca, ne može. Mi smo nesrećni ako ne radimo. I otud ide i najveći broj nesporazuma. Kažem, prokleti smo zbog te svoje osobine... Ja sam jedan od retkih koji nastavlja da priča, na svoju štetu, naravno. Toga sam potpuno svestan, ali pričaću i dalje...

- Dobro, pošto je stigla demokratija, a malopre si rekao da je bilo najbolje u vreme Tita...?

I.B: Jeste, stvarno, mislim da je tada bilo najbolje. Jer, tad je postojao sistem. I najgori sistem je bolji od anarhije.„A ove nove demokrate neka se zamisle, da li možda većina naroda misli ovako kao ja“ - to je tekst iz predstave „Kako smo voleli druga Tita“ Pozorišta Slavija.

- Kako si izgubio u prvom potezu od Anatolija Karpova i pobedio Dimitrija Bjelicu?

I.B: Igrao sam na simultankama sa mnogim velemajstorima, pobeđivao, naravno i gubio, i remizirao. Svojevremeno sam igrao protiv Mikija Jevremovića, došao je u moju školu, pošto je stariji od mene, bio je majstorski kandidat i igrao je s nama simultanku. Ja ga dobijem. Onda sam igrao sa Nikolom Karaklajićem više puta, dobio sam ga dvaput, remizirao s Ivkovim, igrao sa Alisom Marić, po drugi put i opet remizirao...Šah igram iz ljubavi, a nekad kao klinac sam ga jako dobro igrao, mislim da sam skoro bio ozbiljan igrač, i danas kod kuće imam šahovske knjige...Ozbiljno sam se bavio šahom i mislio sam da ću nešto da uradim i postignem. Nisam, ali iako sad retko igram, puno ga volim. 

- Ne pominješ, nešto, Karpova?I.B: Od svih simultanki najveći štos je bila simultanka protiv Anatolija Karpova, tada je bio prvak sveta, igrali smo u hali „Pionir“. Doveo ga je Dimitrije Bjelica i pre početka rekao: „Ko dobije Karpova dobiće komplet svih mojih knjiga, ko remizira - pola kompleta, a ko prvi izgubi, moju najnoviju knjigu. I, jedva sam sačekao da Karpov  stigne do mene i kad je povukao prvi potez ustao sam, predao partiju, čestitao na pobedi i uzeo knjigu! Procenio sam da mi se ne isplati da pobedim ili remiziram, jer mi je Bjelica već poklonio sve knjige, osim najnovije!

- Kako fudbal, kako Zvezda?

I.B: Ja sam više za ženski fudbal! Dogodine će Zvezda biti prvak. Pričam o ženskom fudbalu! 

- Pa mogao bi da se posvetiš ženskom vaterpolu!

I.B: Dobra ideja, samo da se ne udavim!PS: Ivan je u doba pravljenja ovog intervjua bio  – predsednik Skupštine Ženskog kluba Crvena Zvezda!

*****Oficijalna vest glasi: 26. marta 2015. godine u galeriji “Progres” proslavljeni glumac Ivan Bekjarev obeležiće pola veka života na daskama koje život znače.

- Biće šampanjca, u potocima,  kratko je pojasnio Bekjarev! 

OPS: Ovde moram da citiram profesora Bekjareva: Slušaj Dinjo, da bi promocija bila uspešna govorancija MORA da traje NAJVIŠE 15 minuta, a koktel NAJMANJE DVA SATA! PS: Tužna vest: Umro je Ivan Bekjarev. Ivane, slava ti!! 
Glas javnosti / Vladan Dinić

Foto: Privatna arhiva