ANALIZA: Virus će biti dobar izgovor za globalnu ekonomsku krizu

Sasvim je izvesno da će KOVID-19 (bez obzira što se pandemiji još ne vidi kraj) imati negativne posledice na sve sfere društvenom života, pa i na ekonomiju sa neminovnom globalnom krizom.

Pre nego što se ova virusna neman i pojavila stanje svetska privreda je jasno pokazivalo da do krize uskoro dolazi, te da će biti znatno razornija od prethodne iz 2008. godine. Nažalost, KOVID-19 će sada biti dobar izgovor za ekonomsku krizu. Zbog toga se neće raspravljati o dubljim korenima krize (pre svega, iz sfere duhovnosti i morala), niti o dominantnom neoliberalnom ekonomskom modelu razvijenih zapadnih zemalja koji krizu generiše. Modeli zapadnih ekonomija bazirani su na neoliberalizmu – ideologiji koja odražava duh postmoderne, kao što je liberalizam bio ideologija moderne. Epoha moderne počinje nastankom kapitalizma i usponom buržoazije, razvojem industrije i tržišne privrede, konstituisanjem građanskog društva i unapređenjem demokratije.

Pristalice moderne žele da odbace sve zablude predmoderne i postave nove osnove za budući progresivan razvoj. Moderna odbacuje Boga i religiozni pogled na svet, te nastoji da u ime slobode raskine sa religijom i tradicijom.
U epohi moderne mesto Boga koji je davao smisao svemu (u hijerarhijskoj strukturi vrednosti bio iznad čoveka – subjekta i prirode – objekta) zauzima čovek kao razumno biće, što vodi jačanju subjekta (čoveka) u odnosu na objekt (prirodu) i dubokog verovanja da čovek razumom može da potčini sile prirode, te da je u stanju da ovlada samim sobom, da sam odlučuje o svojoj sudbini i da je kovač sopstvene sreće.

Epoha postmoderne vezuje se za prelazak od industrijskog ka postindustrijskom ili informacionom društvu. Pristalice postmoderne smatraju da moderna proces oslobađanja čoveka nije dovela do kraja i da je kopirala čoveka po obrascu Boga (koga su odbacili). Oslobađajući čoveka od Boga, potčinila ga je razumu, koji nije ništa drugo nego nova forma porobljavanja čoveka – novi diktator i tiranin. Razum postaje Bog moderne koji uspostavlja istu takvu hijerarhijsku strukturu – koji određuje: šta je dobro, a šta loše, šta se može, a šta ne može. Postmoderna se zalaže za potpuno odbacivanje tradicionalnih vrednosti kako bi čovek mogao slobodno da čini ono što
on smatra potrebnim.

Tako u epohi moderne, u hijerarhijskoj strukturi vrednosti, mesto Boga zauzima čovek kao razumno biće, a u epohi postmoderne na njegovo mesto dolazi čovek kao čulno biće, oslobođen od tradicionalnog poretka stvari – verskog, nacionalnog, državnog, istorijskog, a sada već i biološkog, tj. Bogom date prirode. Takav čovek sve više gubi hrišćanske vrline (smernost, uzdržljivost, moralna čistota, pravednost, vera ljubav, nada) i usvaja sistem vrednosti koje u hrišćanstvu predstavljaju smrtne grehe (razvrat, zavist, proždrljivost, lenjost, pohlepu, gnev, gordost).

Osnovni princip postmoderne jeste da univerzalne (opšte) vrednosti ne postoje, pošto se njima ograničava sloboda pojedinca iz koga direktno proističu i njegove karakteristike (relativnost, nedostatak posvećenosti, fragmentarnost...) koje, sa svoje strane, određuju specifičnost postmodernog pogleda na svet. Postmoderna odbacuje tradiciju i institucije, a moral tretira kao socijalnu uslovljenost. Kao takav on je relativan. Sve ono što predstavlja tradicionalne vrednosti (religija, porodica, moral, istina, pravda) na osnovu kojih mogu da se ocenjuju stvari i pojave u društvu, relativizuje se kako se ne bi ugrozio nečiji interes. Veruje se kako ništa, osim novca i materijalnih stvari, nema vrednost i da je sve toliko relativno da sve ostalo nije više ni važno.

Sve je vidljivija nespremnost da se čovek ozbiljno posveti bilo čemu, tačnije gubljenje lojalnosti prema porodici, prijateljima, radnom kolektivu, narodu, državi, veri. Sve se svodi na novac i konzumerizam. Poremećeni su i osnovni odnosi čoveka: prema Bogu, prirodi, precima, bližnjima i samom sebi. Sve veći broj ljudi smatra da Bog ne postoji, za očuvanje prirode ne mari, o precima malo šta zna, bližnje zaboravlja, a vremena nema ni za sebe samog. Gubi se svest o vlastitom identitetu, slabi socijalna kohezija, te dolazi do radikalne individualizacije.

Istovremeno, sve je izraženija i fragmentiranost (iscepkanost) gde se stabilni i čvršći odnosi sve više potiskuju privremenim i labavim (kako u emocionalnim, seksualnim, profesionalnim i kulturnim oblastima, tako i u međunarodnim odnosima, te sferi politike i ekonomije). Dok se moderna u cilju slabljenja autoriteta crkve zalagala za jačanje države i odvajanje religioznog i političkog života, u postmoderni (kada je uticaj crkve
marginalizovan) postoji trend slabljenja i autoriteta nacionalnih država i sve veći uticaj nadnacionalnih struktura i nevladinih organizacija (obe kontrolisane od strane krupnog transnacionalnog kapitala).

U vreme postmoderne u najrazvijenijim zemljama Zapada stvoren je novi model ekonomskog ustrojstva – model špekulativnog ili kazino kapitalizma u kojem dominira virtuelna nad realnom ekonomijom. Danas faktički postoje dve paralelne ekonomije, jedna – realna koja stvara proizvode i usluge i druga – virtuelna koja stvara novac berzanskim špekulacijama. Osnovna masa novca ne ulaže se u realnu nego u virtuelnu ekonomiju, u kojoj se ostvaruje profit koji je, po pravilu, mnogo veći od onog u realnoj ekonomiji. Virtuelna ekonomija ne stvara nikakvu novu vrednost, nego isisava vrednost iz realnog sektora.

U isto vreme, sve je prisutnija emancipacija ekonomije od suvereniteta nacionalnih država, odnosno organizaciju ekonomija na nacionalnom (državnom) nivou sve više zamenjuje organizacija po korporativnoj osnovi, te se socijalne funkcije postepeno demontiraju. Distanciranje države od socijalnih obaveza i njihovo prebacivanje na pojedinačne građane vodi ka zaoštravanju socijalnih protivrečnosti i velikoj polarizaciji na uzak sloj superbogataša i masu osiromašenih.

Danas desetak pojedinaca u svetu raspolaže većom imovinom nego polovina čovečanstva (3,5 milijardi ljudi). Zbog ovakvog ekonomskog modela ljudi u XXI veku, i pored do sada neviđenog tehnološkog progresa i rasta produktivnosti, rade sve više vremena za sve manje novca, pa većina pripadnika nove generacije, čak i u ekonomski najrazvijenijim zemljama, žive lošije od svojih roditelja.

Kada je izbila kriza 2008. godine antikrizne mere koje su preduzele najrazvijenije zemlje (pre svih SAD, odakle se kriza proširila na ceo svet) svele su se na ogromno (nekoliko hiljada milijardi dolara) upumpavanje svežeg novca, kako bi se spasle velike kompanije, pre svega, iz finansijskog sektora. Ogromne količine ovako upumpanog novca ne odlazi na podsticanje privrednog rasta, zapošljavanja i plata, nego se (u potrazi za visokim profitima) ulažu u špekulativne hartije od vrednosti na finansijskim tržištima i kreditiranje zemalja u razvoju.

Godinama su vlasnici i top-menadžeri velikih finansijskih firmi primali astronomske dividende, bonuse i plate, a kada je došlo do globalne krize ove firme našle su se na ivici bankrotstva i vlasti SAD su za njihovo spasavanje potrošile hiljade milijardi dolara, da bi posle toga oni nastavili da rade po starom – ulazeći i dalje u sve rizičnije mahinacije i isplaćujući sebi ogromne plate i bonuse. Rizik bogatih je učinjen zajedničkim, a profit samo njihovim.

Ostvaruju se ogromni privatni dobici po osnovu javnog gubitka, tj. dobit se privatizuje od strane uskog kruga moćnih i bogatih, a gubici se socijalizuju – prebacuju na mase slabih i siromašnih. Kada su iskazivani visoki profiti krupnih (pre svega, finansijskih) kompanije akcionari i top menadžeri bili su bogato nagrađeni, a onda kada su se našle pred bankrotstvom, onda se od države traži da ih spasava jer su kompanije suviše velike da bi se dozvolio njihov bankrot.

Teret spasavanja krupnih kompanija razvijenih zemalja delom se prebacuje na poreske obveznike tih zemalja, a delom na poreske obveznike ostalih zemalja zbog povećane otplate inostranih kredita, jer sa svakom novom krizom zemlje u razvoju značajno povećavaju dug prema razvijenim i dovode se u sve teže dužničko ropstvo. Istom receptu razvijene zapadne zemlje pribegavaju i u aktuelnoj krizi, a to ne rešava problem ekonomija Zapada nego ga dodatno pogoršava. Zbog toga će nova globalna kriza ubrzati proces konsolidacije nove konfiguracije geopolitičke i ekonomske moći u kome će težište biti pomereno sa Zapada na Istok, a što će značiti i otklon od zapadnog neoliberalnog ekonomskog modela. Posle dva veka dominacije Zapada, primat će preuzeti Istok. Time se i za Srbiju otvara nova (nadajmo se bolja) alternativa. Da li ćemo to znati da iskoristimo, zavisi prvenstveno od nas samih.

Za početak učinimo mali korak. Odbacimo ludačku košulju, u kojoj nas drže decenijama, i napustimo mantru da Evropska unija nema alternativu.

Jovan B. Dušanić

SKINI APLIKACIJU