ZABORAVLJENA FIGURA SRPSKE ISTORIJE: Ko je Blagoje Jovović, čovek koji je ubio Antu Pavelića?

Beogradska opština Zemun u bliskoj budućnosti bi trebalo da dobije ulicu koja će nositi ime Blagoja Jovovića. Iako malo poznat, Jovović će u istoriji Srbije biti upisan kao čovek koji je izvršio atentat na Antu Pavelića.

Za ime Blagoja Jovovića skoro niko nije čuo pre 30 godina, osim ljudi koji su se na prste jedne ruke mogli da nabroje. Zahvaljujući eri interneta i seriji publicističkih tekstova i knjiga, pa i dokumentarnih emisija u poslednjoj deceniji mlađe generacije počele su da otkrivaju ime čoveka koji je postao popularniji od Gavrila Principa, a koji uskoro dobija ulicu u Zemunu.

Kada bi se sprovela anketa, retko ko bi znao ko je bio Blagoje Jovović.

Oni koji koriste društvene mreže, članovi su patriotskih grupa ili posećuju razne forume saznaće da je to bio čovek koji je sa dva hica u predgrađu Buenos Ajresa pucao u “poglavnika” lidera Nezavisne države Hrvatske Antu Pavelića 10. aprila 1957, dok je Pavelić proslavljao sa preživelim saradnicima dan kada je osnovana njegova paradržava pod patronatom Trećeg rajha i Musolinija, a u istoriji zabeležena kao manufaktura smrti za Srbe, Jevreje, Rome, i ostale narode i manjine i komuniste..

Blagoje Jovović bio je specifična ličnost, koja je skoro četiri decenije skrivala da je on pucao u Pavelića. Dok je Jovović ćutao, razni penzionisani udbaši zašli u sedmu ili osmu deceniju, života posle raspada SFRJ, utrkivali su se u izjavama da su oni mozak operacije lova na Pavelića, da su oni pucali.

Srpska emigracija je, sa druge strane, tvrdila da su oni osvetili žrtve NDH i pucali u Pavelića. Donekle su bili u pravu. Međutim pred smrt izašla je knjiga Blagoja Jovovića o tome kako je izveden atentat na Antu Pavelića. Za tu knjigu niko nije znao, osim što je pre 10 godina preminuli novinar Pero Zlatar objavio istorijski roman “Pavelić: Živ ili mrtav” gde se na kraju prvog toma spominje ime Blagoja Jovovića, koji puca u Pavelića i time sprečava realizaciju plana hrvatske UDBE na čelu sa Ivanom Krajačićem, zvanim Stevo, da likvidira Pavelića.

Priča o Blagoju Jovoviću iznenada vaskrsava ponovo u jeku zategnutih hrvatsko-srpskih odnosa, provokacija na društvenim mrežama, kada počinju da isplivavaju delovi priče o tome kako je Jovović pucao na Pavelića. Ubrzo osvanule su i majice sa likom Jovovića, koji postaje popularniji od samog Principa.

Zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić juče je na svojoj Fejsbuk stranici najavio inicijativu koju će podržati i odbornici – da Blagoje Jovović dobije svoju ulicu u Beogradu i tablu na kojoj treba da piše: “Blagoje Jovović, 10. aprila 1957. godine, izvršio je u Argentini ljudsku pravdu pucajući u najvećeg zlotvora srpskog naroda, ustaškog vođu Antu Pavelića”.

Za sada u medijima bliskim vlastima ova inicijativa kod pojednih komentatora nije baš oberučke prihvaćena, jer se radi o onom što se i dalje zove “četničkom emigracijom”. O samom Jovoviću i njegovoj ulozi u atentatu na Pavelića ni istoričari nisu baš saglasni.

- U ovom trenutku o čitavom događaju imamo malo istorijskih podataka da bismo mogli kvalitetno da sudimo o njegovoj tačnoj ulozi u atentatu na Pavelića. To je bio moj stav od početka, s obzirom da je ta čitava priča bila poznata sredinom 1990-ih godina na bazi njegove autobiografske knjige. Mi do sada nismo imali nikakvu drugu potvrdu o tom događaju, tako da je to meni problematično, a sad razumem želju gradskih vlasti da na ovaj način komemorišu nekoga ko je izvršio atentat na Pavelića, pa makar bilo to i neprovereno, kaže istoričar Bojan Dimitrijević.

Dimitrijević takođe dodaje da je Jovović sada jedno novo lice i da razume potrebu javnosti da ima neko zanimljivo istorijsko lice i u kontekstu je hrvatsko-srpskih odnosa.

- Premalo imamo adekvatnih podataka da procenimo čitav događaj, tako da ja razumem da se javnost opredeljuje prema ličnom doživljaju, prema ličnim i ideološkim stavovima, nego prema istorijskom saznanju o tom događaju, zaključuje Dimitrijević.

Ko je Blagoje Jovović

Blagoje Jovović rođen je 1922. u selu Kosići kod Danilovgrada, pripada plemenu Bjelopavlića. Aprilski slom 1941. Jovovića zatekao je u Strumici, gde je mobilisan kao rezervni major. Uspeo je da izbegne zarobljavanje i da se preko Kosova i Metohije stigne do svog sela Kosići.

Jovović se posle podizanja ustanka 13. jula pridružuje partizanima, međutim razočaran početkom bratoubilačkog i ideološkog rata odlučuje da priđe četnicima i postaje borac u Bjelopavlićkoj četničkoj brigadi.

Spletom okolnosti postaje član delegacije koja odlazi u Italiju na razgovor sa Saveznicima oko invazije na Balkan i otvaranja trećeg fronta. Međutim, delegacija ravnogoraca koja je poslata, saznaje da su Saveznici podržali Tita i oni ostaju u izbegličkim kampovima u Italiji. Posle završetka rata i pobede komunista odlazi u Britaniju, a zatim na nagovor nekih Srba u Argentinu u želji za boljim životom.

Jovović je dolaskom u Argentinu radio sve i svašta. Osim ravnogoraca i nedićevaca koji su otišli u tu južnoameričku zemlju, utočište pod senkom Huana Perona našli su nacisti i ustaše. Među njima bio je i Ante Pavelić, koji je okupljao svoje saradnike, živeo skromnim životom i držao zapaljive govore istomišljenicima.

U slučaju Jovovića revolt se pojavio kada je čitao novine iz kojih je saznao da se Ante Pavelić, vođa NDH, nalazi u Argentini. Revoltiran, stupa u kontakt sa novinarom koji mu otkriva da je to istina i ukazuje mu gde se Pavelić okuplja.

Jovović revoltiranim tim činom odlučuje da sa svojom grupom prati Pavelića njegove navike, ponašanje i kretanje da bi mu presudili u presudnom trenutku.

Planom ubistva, kako je zapisano, rukovodio je Jakov Jovović, a dobrovoljno se prijavio njegov rođak Blagoje. Kasnije im se pridružio i Milo Krivokapić. Odlučeno je da se atentat izvrši 9. aprila 1957. godine, odnosno, dan pre godišnjice NDH. Blagoje Jovović i Krivokapić su se uputili u Palamor, predgrađe Buenos Ajresa gde je Pavelić duže živeo. Tog dana, Pavelić je pošao sa ženom i ćerkom, pa su odlučili da atentat izvrše narednog dana. U sredu, 10. aprila u 9 časova uveče, po izlasku iz restorana Pavelić je posumnjao u svog prvog pratioca, okrenuo se i u pravcu Blagoja ispalio nekoliko metaka. Jovović je potrčao za Pavelićem i ispalio pet metaka u njegovom pravcu. Dva metka su pogodila Pavelića, koji se zateturao, ali je počeo da jauče od bolova i moli za milost. Kako je to izgledalo svedoče reči samog Blagoja Jovovića o tom slučaju, a koje su zapisane u njegovoj knjizi:

1957, Blagoje Jovovic fatally wounded Ante Pavelic, an #Ustasha hiding in Buenos Aires with two bullets.

The assassination was organized on the day of the #Ustasha celebration of the anniversary of the proclamation of the Independent State of #Croatia. pic.twitter.com/yfxBRNtujq

— Serbian Chetniks Australia (@chetnik1903) April 10, 2020

"Krenem za njim. Brzim korakom. Skoro trčim.

Dolazim na sedam-osam metara. Pavelić me je osjetio, video… počeo da viče:

‘Majku ti je… srpsko-jevrejsku, komunističku!’

Čujem pucanj, ne znam odakle dolazi.

Ne stajem. Trčim pravo na Pavelića. Dođem na dva-tri metra i pucam. Jednom. Drugi put! Pucam mu u leđa, onako kako je bježao. Dva puta u njega. On pada.

Kako je nosio tašnu, ona mu ispadne, sa strane u jednu baštu.

Pao, ne mrda, ne mogu da vjerujem da se pravi mrtav, ako su dva metka u njega.

U tom trenutku pomislim — bolje je da ostane živ, jer će ga u bolnicu, narod će videti i onda mu se mora suditi!

Dal da ga pribijem? Onda ugledam onu tašnu. Dokumenti? Bilo bi dobro dokopati se… ali, ako su pare u torbi, pa me uhvate i proglase lopovom. I da sam ga ubio zbog para! Ostavim ja i Pavelića i torbu.

Neko viče:

„Jure, Jure!”

I puca se prema meni. Ja se okreni i pucam u tom pravcu. Ispalim tri hica.

Počnem da trčim oko zgrada, polukružnom ulicom.

Narod izlazi. Pitaju — šta je bilo?

Onako zadihan, govorim im:

„Gledajte šta rade ove budale tamo, napile se pa pucaju na sve živo!”

„Taj je lud ili pijan”, vičem da me i oni sa prozora čuju.

Revolver mi u džepu. Ostavio sam samo jedan metak, za svaki slučaj”.

Posle pucnjave, Jovović je pobegao u jednom, a Krivokapić u drugom pravcu. Pošto očevidaca nije bilo, jedno vreme su se skrivali, a onda nastavili da žive normalnim životom. Policija je ispitivala Pavelića posle atentata, koji je za pokušaj ubistva optužio nove jugoslovenske vlasti."

Pavelić je ubrzo posle atentata odlučio da napusti Argentinu. Kao nova bezbedna lokacija je označena Frankova Španija gde je ovaj diktator uslovio Pavelićev boravak u zemlji time da ne sme da se bavi politikom i provocira Tita.

Kada je dobio garancije, dozvoljen je njegov dolazak u Madrid. Rane od atentata Paveliću se nikad nisu zacelile, jer je bolovao od šećerne bolesti. Pavelić je preminuo dve godine kasnije u rano jutro 28. decembra 1959. u 71. godini. Odbegli lider je sahranjen na groblju u Madridu.

Jovović je posle četiri decenije 1998. stigao ponovo u Jugoslaviju, u rodnu Crnu Goru, gde je posetio svoje rodno selo i manastir Ostrog. On je tad prvi put obelodanio da je on izvršio anatat na Pavelića. Jovović je umro početkom jula 1999. godine, a iza sebe je ostavio knjigu o tome kako je pucao na Pavelića, koja se danas smatra bestselerom na ovu temu, posebno od eskalacije hrvatsko srpskih tenzija.

(Izvor: Glas javnosti/Nova.rs)

SKINI APLIKACIJU