Đorđe Božović - Giška (1955 -1991.): Ubila ga srpska garda (91. deo)

Najveći i neprikosnoveni mit beogradskog podzemlja Đorđe Božović-Giška (1955-1991.) u vremenima kad je krčio put ka vrhu jugoslovenskog i evropskog podzemlja, opisivan je kao kriminalac, državni neprijatelj broj 1, svi ga ogovarali i bojali ga se, postavljali zasede, slali na njega kordone milicije, 26 puta je ranjavan, 11 godina proveo je po svetskim zatvorima, morao je izgleda, da pogine da bi o njemu bila napisana i poneka lepa reč.

Tek posle smrti, poginuo je 15. septembra 1991. kod Gospića u borbi sa ustašama, kao komandant Srpske garde, o Giški u našoj štampi pisano je kao o samuraju beogradskog asfalta, koji je sejao strah i smrt gde god se pojavio, kao kralju evropskog podzemlja, poslednjem romantiku među gangsterima, čoveku koji je u sebi imao dovoljno patriotizma i petlje da tri meseca pre svoje smrti javno prizna da je obožavao Tita.

O Giški je napisano mnogo. Međutim, kad se racionalno podvuče crta ispod njegovog dramatičnog života, neprikosnoveno se može izvući zaključak da je on morao da završi baš onako kako je završio, jer po pravilu tako završava kombinacija kriminalca i bliskog saradnika SDB.

A, bio je kao rođen za tu kombinaciju. Izuzetno hrabar, vešt, beskompromisan, krajnje surov kad treba, izuzetno obrazovan, govorio je odlično šest jezika, završio dva fakulteta i Višu pedagošku školu.

Giškina smrt, kao i život, uramljeni su u mistiku. Zvanično saopštenje SPO navodi da je poginuo u napadu na ustaše, nedaleko od Gospića. Naknadno, pojavila su se, navodno, meritorna tumačenja da je ubijen sa tri metka iz tri snajperske puške, ali obarač nisu povukle ruke ZNG?!

Slikar Dragan Malešević-Tapi (kasnije umro u prostorijama SUP Beograda u prisustvu vlasti, pod sumnjnivim okolnostima!?), koji o Giški pričao sa nežnim sećanjem na njihove pariske dane, tvrdio je da je Giška likvidiran po unapred smišljenom scenariju.

A jedan blizak prijatelj Ðorđa Božovića tvrdi da se Giška pre odlaska u rat "sklanjao nekoliko dana, pošto je dobio obaveštenje da je policija na njega dozvolila "lov"!?

Dvadesetak dana pre pogibije, o tome je sam Giška govorio u intervjuu jednim beogradskim novinama, njega i grupu boraca iz Garde u hotelu "Slavija" opkolile su jake snage milicije, među kojima su bili i pripadnici specijalne brigade.

- Policija je počela da pretresa ljude oko mene i nije mi promakla delikatnost kojom su to radili. Prema gestovima i ponašanju dok su vršili pretresanje osetio sam njihov grč i strah. Da bi razbio to ćutanje i blagu paniku zbog obavljanja delikatnog zadatka jedan od policajaca počeo je da dobacuje predstavniku Srpske garde, a da bih to njegovo superiorno naduvavanje, tj. kočoperenje iz čisto policijskog straha razbio, uzviknuo sam mu "šta je, jesu li te to učili u Kamenici? Je li te to učio Leka Ranković? Racije postoje još samo u Kini i Srbiji, što takve racije nisu sprovedene u Sloveniji, Hrvatskoj? Dok su se oni naoružavali vi ste izigravali ulizice,  a kada Srbinu treba da se udari na ponos i dostojanstvo tu ste uvek prvi, komunjare jedne propale!"

Taj isti inspektor prišao mi je sa tipično pandurskim pitanjem:

"Molim vas ličnu kartu."

Rekoh mu da nije kod mene, već u autu. Naravno, njega je zanimalo moje oružje. I sva njegova pitanja kretala su se u tom smeru, i kad sam video da kod njega tenzija raste, rekao sam mu da mi je oružje u kolima, ali neću da mu ga pokažem. Na kraju sam još dodao - oružje možete da pokušate da uzmete silom, a ja to jedva čekam, pa ćete onda videti kako se bori srpski vojnik, a ne oni goluždravci u Sloveniji koji su pevušili "Hoćemo kući".

Po kazivanju Ðorđa Božovića u istom intervjuu, on je sa grupom momaka pobegao kroz prozor hotela vezujući zavese jednu na drugu, ali se u odsudnom trenutku zavesa pokidala ili odvezala, pa je pao zadobivši teške povrede od udara telom u betonsku ogradu. Posle se nekako s’mukom dovukao ispod jednog autobusa. Sakrio se ispod autobusa, držeći se za njegovo dno, i čekao da prođe racija.

Kad je svanuo dan - policija je prekinula poteru. Iz svega toga Giška je izvukao zaključak, što je i rekao u pomenutom intervjuu:

"Izbegao sam odred za likvidaciju."

Prisutne su i tvrdnje da je stradao zato što je došao u sukob sa mnogim uticajnim ljudima u Srbiji i o njima vrlo ružno govorio javno u medijima.

Imao je samo 36 godina.

Giška je, nema sumnje, obeležio jednu epohu beogradskog podzemlja, i zapravo bio poslednji izdanak "velikih", koji se kriminalom bavio iz nekakvog ličnog bunta i izazova, a ne iz koristi.

Na kraju, kao dokaz ovoj tvrdnji služi nepobitna činjenica da je Giška sam javno priznao svoje grehe, ne pred sudijom, već pred sobom i novinarima.

Sa vremenske distance od petnaest godina, s obzirom na sva saznanja o putu Ðorđa Božovića Giške, neminovno se nameće zaključak da ga je njegova vera da je neophodno stvoriti srpsku dobrovoljačku gardu, koja bi trebalo da preraste u srpsku vojsku u ratu koji je tek počinjao - odvela pravo u smrt.

Tadašnji komunistički režim u još postojećoj SFRJ, još uvek čvrsto ustrojena vojna komunistička struktura u vojnom vrhu JNA, nikako nisu mogli dozvoliti da oni ne postoje i da novu vojsku  stvara, po njihovim shvatanjima, okoreli kriminalac i potrčko Državne bezbednosti.

Đorđe Božović - Giška, iliti recimo Željko Ražnatović - Arkan...

Iz svega se jednostavno može izvući neprikosnoven zaključak da je Giška morao biti ubijen po logici tadašnje države, što je Đorđe Božović i (pred)osetio i na kraju javno rekao posle sahrane Branislava Matića - Belog.

Sama Srpska dobrovoljačka garda, posle njegove smrti, praktično  je rasturena, što apsolutno potvrđuje tu tezu. Za njegovog života obavešteni ljudi su ga smatrali kriminalcem.

Danas, šesnaest godina posle smrti Đorđa Božovića -  Giške, isti ti ljudi reći će za njega da je bio heroj, ne zbog pogibije za srpsku stvar, nego zbog njegovog neverovatnog životnog puta. Svi ga na neki način žale.

Ali, u Srbiji je i običaj: o mrtvima sve najbolje...

STJEPAN ĐUREKOVIĆ

 U našoj i nemačkoj javnosti teretili su ga za ubistvo direktora INE Stjepana Đurekovića. Bio je uhapšen tim povodom, ali to ubistvo nisu mogli da dokažu.

Slučaj Đureković do danas praktično nije razjašnjen, o njegovo ubistvo otimalo se na desetine beogradskih kriminalaca, a samo u anonimnim iskazima ljudi iz DB navodi se da je jedan od članova ekipe koja je likvidirala Đurekovića bio Giška, koji je navodno birao tim saradnika za ovu akciju.

Istovremeno, nemačka štampa u to vreme za Đurekovićevo ubistvo teretila je i Željka Ražnatovića Arkana.

UBISTVO BELOG

 Na optužbe u javnosti da je on, Giška, sa još dvojicom svojih ljudi likvidirao svog prijatelja Branislava Matića Belog, tačno 45 dana pre svoje pogibije, Giška je pred svedocima rekao:

"Idem na front, iako znam da će me tamo ubiti. Neću da poginem u Beogradu, pa da posle pričaju kako je to zbog obračuna u podzemlju". ("Kriminal koji je izmenio Srbiju")

Giška je sahranjen bez lekarske obdukcije, koja je bila sprečena sa višeg nivoa.

MAJKA MILENA

 Giškina majka, Milena Božović svedočila je da je dan pre pogibije njenog sina došao jedan prijatelj i rekao:

"Otišli su da ga ubiju."

Advokat Borivoje Borović, tada je smatrao da su Giškinu smrt prouzrokovali oni koji su bili protiv toga da se od Srpske garde stvori Srpska vojska, dodajući da je Udba posle Giškine smrti pocepala Gardu u tri krila i Garda je postojala samo formalno, iz pijeteta prema Giški...

Slavica Božović, Giškina sestra: ZNAO JE DA ĆE POGINUTI

 "Zle slutnje da će se nešto strašno dogoditi, nešto u šta ja ni danas ne verujem, mučile su zadnjih dana i  majku i mene, otkad je otišao u Gospić. U petak ujutro, na splavu - restoranu koji je moje vlasništvo, dok sam čitala i odmarala se, grunula je jaka eksplozija. Bacila me je na suprotni kraj sobe, ostale prostorije su demolirane, a čitav splav dobro oštećen. Inspektori koji su vršili uviđaj kažu da je eksploziv bio postavljen odozdo... Uveravali su me da je satni mehanizam podešen na jutarnje sate i da eksploziv nije bio namenjen gostima koji dolaze naveče. Znali su da tu spavam... To je očigledno bila opomena Đorđu...

... Moj brat je znao da će ga ubiti, jer je postao previše opasan za ovaj sistem...Naša porodica je tradicionalno ratnička i hteo je da pogine u borbi, a smrti se nije plašio, to je za njega bilo tako jednostavno, kao da će se popeti stepenik više. ("Srpska reč", 30. septembra 1991)

Brana Mićunović, prijatelj iz Nikšića:Mislio sam, metak mu ništa ne može

 "...U subotu pre pogibije, razgovarali smo telefonom i dogovarali se oko datuma kada će doći sa našim Crnogorcima... Kada su mi javili da je stradao, nisam verovao. Mislio sam da mu metak ne može ništa i tada sam pustio suzu, što inače ne činim. Otišao je u taj klin, u proboj kako bi zauzeli kasarnu koju je vojska napustila i predala ustašama...

Vuk Drašković: Dragi Giška, brate Obiliću, komandante!

 Nadživeo si 40 dana svog pobratima Belog, a pre njega ćeš, evo, ući u vašu zajedničku grobnicu. Beli će, za koji dan, biti prenet sa Bežanijskog groblja, da ti se pridruži. Počivaćete jedan pored drugog ne u grobu, već u temelju. Vas dvojica, pre svih ostalih, zaslužili ste osnivanje Srpske garde, najelitnije jedinice Srpske vojske koja će uskoro biti osnovana, mora biti osnovana. Toj Gardi i toj Vojsci temelj je u vašoj grobnici.Ti i Beli niste smrt, već vaskrsenje. Vašim grobom, vi iz groba podižete Srpsku vojsku, sahranjenu 1918. godine.

Ovo je neka nebeska vojska! - govorili su Ličani kad su tebe i tvoje gardiste upoznavali.

"Ne, braćo" - odgovorio si ti.

"Mi smo samo ona i onakva vojska koju je imala Srbija, dok je bilo Srbije."

To je vojska duše devojačke, ponašanja svešteničkog, a srca Obilića.

To je vojska koja brani svoje, a ne otima tuđe.To je vojska čiji komandanti uvek komanduju:

"Za mnom, junaci!"

To je vojska koja pravo i sreću srpskog naroda nikad ne gradi na nepravdi i nesreći ma kog.

To je vojska čije zastave nikad ne mogu biti zarobljene. Da je Srbija - ćesto si govorio -  imala Srpsku vojsku onog časa kad je Hrvatska dobila njenu ustašku vojsku, rat bi trajao kratko, ili ga ne bi ni bilo. Samo postojanje Srpske vojske urazumilo bi režim u Zagrebu da ne izaziva sudbinu. Seli bismo za sto i mirno, prema etničkoj mapi od pre genocida, mi bismo se s njima razgraničili...

Giška moj!

Na svoju majku, na svoju sestru i svoju ćerku nisi mislio. Jedinac si bio. Nema više muške glave u čuvenoj kući serdara Gavra Božovića.

I Beli je bio jedinac.

I većina naših delija palih na ratištima ovih dana, od Gospića do Borova sela, bili su jedinci. Bela kuga pritisla nam Srbiju. Za pola veka boljševizma razorili su nam selo i crkvu, ta oba vrela naše nacije i vere. Danas imamo više penzionera nego đaka, češće umiremo nego što se rađamo...

Brate moj!

Pre nego što si pogođen od ustaša u srce, od svojih si ovde pogođen u dušu. Od hulja, od najgorih klevetan si u parlamentu, po njihovoj štampi, na njihovim ekranima.

Izabrao si Gospić da bude tvoje Kosovo i da se tamo pokažemo ko su Brankovići, a ko Obilići, ko je vjera a ko nevjera.

Otkuda to prokletstvo u našem narodu?

Od Kosovske večere mržnja, zavist, pohlepa i zloća najgorih šalje svoje otrovne strele u najviše glave i vrhove Srbije. Kad ti visoki padnu, zajaučemo i zalelečemo, shvativši tek tad koga smo izgubili...

Možda tako i mora da bude. Čudni su putevi Gospodnji. Od Hrista, pa naovamo, najbolji su bili progonjeni i sramoćeni i svaki venac slave pleten je od trnja.

Poginuo si mlad, premlad, na svoj 36. rođendan. Da, ali ti tako nikad nisi računao vreme.

Šta će - govorio si - kornjači njenih 300 godina, kad ih provede puzeći. Više vredi samo jedan dan sokolov...

(Iz govora predsednika SPO na sahrani Đorđa Božovića, 18. septembra 1991. na Centralnom groblju u Beogradu)

 (Glas javnosti - Vladan Dinić)

SKINI APLIKACIJU