SRBI NA KOSOVU: Više se niko ovde ne vraća, samo ODLAZE! Prodaja imanja svima teško pada, DA LI IMAJU IZBORA?
Autor: Glas javnosti
Opština Peć, na jugozapadu Kosova, prostire se na 603 kvadratna kilometra i obuhvata 77 naseljenih mesta. Na osnovu popisa iz 2011 godine, koji je sproveo Kosovski zavod za statistiku, u opštini živi 95.723 stanovnika. Srbi žive u šest sela: Belo Polje, Goraždevac, Ljevoša, Siga, Brestovik, dvoje u Vitomirici, a u samom gradu ih ima jedanaestoro.
U Pećkoj patrijaršiji, manastiru iz 13. veka koji je pod zaštitom UNESK-a, osim monahinja, živi i dvadesetak raseljenih Srba. Od 38 000 Srba, koliko ih je u opštini Peć bilo pre 1999. godine, danas ih je manje od 1000.
Gradu nedostaje pola stanovnika
Podno Prokletija, na Bistrici, na jugozapadu Kosova, grad Peć. U gradu više ništa nije kao pre osamnaest godina. Vetar sa Prokletija, koji su Srbi iz Peći zvali “mećavnik”, jače duva, a čini se i da reka Bistrica više niije tako bistra i da manje vode teče njenim koritom, kao što ima i manje stanovnika u samom gradu. Naime, gradu nedostaje više od 18 000 Srba i Crnogoraca, ali i Bošnjaka, Roma, Turaka. Nedostaje i Albanaca, Pećanaca, kaže gradonačelnik Peći, Gazmend Muhadžeri, a i zahtevi za povratak su retki.
-Imamo nekoliko zahteva za povratak, ali ljudi se sada ne vraćaju u grad jer se i stanovništvo grada dosta promenilo za proteklih 20 godina. Puno je prodatih kuća, bilo je velikih seoba, kako Srba i Crnogoraca, tako i Albanaca koji su otišli ili u Prištinu, ili su otišli u inostranstvo. Dakle, gradu sada nedostaje pola stanovnika, što znači da bi grad sada trebalo da ima 200 000 ljudi, a ima manje od 100 000 - priča prvi čovek opštine Peć u sali Skupštine opštine, posle završene sednice na kojoj je prisustvovao.
Policija na ulazu u crkvu, Slobodan slobodno po Peći samo bez svešteničke odore
Hotel “Metohija” u centru grada, nekada zaštitni znak Peći još uvek postoji, u novom ruhu i sa novim imenom “Dukađini”. Nove velelepne građevine se uzdižu u gradu i zaklanjaju nekadašnju prepoznatljivu pećku arhitekturu, mešavinu turskog i mediteranskog stila. U gradu je živo, ulice, trgovine, kafići, restorani, bašte, parkovi i šetališta…Sve je puno i kao da nije više ni važno što srpski ne možete da čujete. Posle osamnaest godina, srpski je zaboravljen, osim na saobraćajnim znacima i zgradama opštine i policije, ako nije precrtan. Nije ni važno što je precrtan, ionako nema ko da ga pročita.
U samom gradu živi još jedanaestoro Srba, od toga više od polovine su porodice dva sveštenika koji službuju u Staroj mitropoliji, odnosno Crkvi Svetog Jovana, koja je 2004. godine bila porušena i zapaljena. Crkva je obnovljena, ograđena visokim zidom, sakrivena između visokih zgrada. Na kapiji policajac. Radoznalo se raspituje ko smo i šta tu tražimo. Dok objašnjavamo svoje namere, iz parohijskog doma izlazi mladi sveštenik Slobodan Marković, široko se osmehujući. Zajedno ulazimo u crkvu, palimo sveće, dok nam Slobodan priča da u crkvu retko ko dolazi i da na nedeljnim liturgijama nema ljudi. Uglavnom je jedan sveštenik u oltaru, a za pevnicom njegova supruga, dok je drugi na službi u jednom od okolnih sela. Otac Slobodan kaže da živi normalno, a mi se pitamo, kako se to živi normalno, a crkvena kapija zaključana i u dvorištu dežura policajac? Je li to normalno za 21. vek?
-Kada čovek ovako živi duže vreme, navikne se i sve mu je to normalno, dok za druge ljude koji dođu, naravno da nije normalno. U početku mi je bilo teže i imao sam nekih iskušenja, ali Bogu hvala, sada je drugačije. Ne bojim se da odem u grad. Odem u trgovinu kada treba, ali odem u civilu, bez svešteničke odore, tako da retko ko od njih i zna da sam sveštenik. Kada smo došli, bilo je provokacija, ali i to je za mene normalno i ja nisam ni očekivao da me ovde neko dočeka ida mi kaže da sam dobro došao. Međutim, kako vreme prolazi i oni su ukapirali da smo samo mi ovde i što bi sa nama gubili vreme…- tiho, kako je navikao u proteklih pet godina, priča Slobodan i dodaje: -Retko ko i zna da postoji crkva u centru grada. Dugo godina ovde nije bilo sveštenika i ja njih i razumem na neki način. Mladi nisu viđali sveštenike-
Dok Slobodan priča kako razume svoje komšije Albance, sa jedne od mnogobrojnih novih džamija, čuje se hodžin poziv na molitvu. Nekada su se poziv sa minareta i crkvena zvona lepo uklapala. Danas se crkvena zvona retko ili skoro uopšte ne čuju.
U Peć se Srbi ne vraćaju, samo odlaze
Slobodan nastavlja svoju priču, gledajući negde u daljinu, prema Prokletijima, čije ime mnogo toga kazuje. Ponavlja da retko izlazi u grad, jer kaže da nema sa kim da priča.
-Odem u grad samo ako moram. Nemam apsolutno nikakvu želju da šetam po gradu i u Peći mi je lepo samo u crkvenom dvorištu. Čim izađem van dvorišta, sve mi je neobično. Nije me strah, ali nemam želju da izađem, nemam sa kim da pričam, nemam gde da odem i onda mi je najlepše ovde, u dvorištu- objašnjava mladi sveštenik, ali kaže da mu je žao dece. Naime, njegove kćerke, od pet, tri i dve godine nemaju sa kim da se igraju. Same su i jedini drug im je smeđi pas, koji lavežom reagiuje na svakog stranca.
I sami smo se uverili da građani većinske zajednice nisu hteli da pričaju na srpskom. Uglavnom su odmahivali rukom kada su nas čuli da im se obraćamo ili su nam najtišim mogućim glasom odgovarali da žure. Jedan gospodin nas je čak pitao i da li imamo dozvolu da snimamo u gradu. Prvo nam se obratio na albanskom, vrlo drsko, a kada smo odgovorili na engleskom, nešto blažim tonom, takođe na engleskom, rekao je da nije primetio da imamo novinarske legitimacije. Od koga li je trebalo da tražimo dozvolu i zašto, zapitali smo se i nastavili svoj posao?
-Da budem realan ne nadam se povratku za sada. Teško. Evo već pet godina sam ovde, i to što je bilo nekoliko njih u Peći, otišlo je, niko se nije vratio. Daj Bože da grešim, govorim kao čovek, ali nažalost ponavljam, pet godina sam ovde, niko se nije vratio, već i to nekoliko ljudi koji su bili, otišli su- zaključuje svoju besedu sveštenik pećki, Slobodan Marković.
U uske ulice Srbi ne zalaze
U Uskoj ulici, kako su Srbi Pećanci nekada zvali ulicu u kojoj su smeštene stare zanatlije, vlasnici su sa nama, uglavnom tiho, razmenili po koju reč. Pred kameru nisu želeli, niti da nam kažu svoje ime.
-Nije dobra situacija, eto Srbija hoće da uhapsi Ramuša Haradinaja- kaže jedan kazandžija. Kakve veze ima Haradinaj sa životom ljudi u Peći Želimo samo da pitamo kako se živi i ima li mesta za raseljene Srbe. Okreće nam leđa i ulazi u svoju radnju.
Odlazimo polako u hotel pored Bistrice, koji pamti mnogo više nego današnji stanovnici Peći. “Metohija” ili “Dukađini”, svedok je mnogih neostvarenih i ostvarenih ljubavi, mnogih poslovnih dogovora, maturskih večeri, Srba, Crnogoraca, Albanaca, Bošnjaka, Roma. Miloš Dimitrijević, odbornik u SO Peć naručuje kafu na albanskom. On je na vreme naučio jezik većine i nema problema sa komuikacijom. Pitamo ga kako on kao jedini Srbin u opštinskom parlamentu sarađuje sa kolegama i može li kao pojedinac da se izbori za prava svojih sugrađana. Miloš kaže da su se neke stvari promenile na bolje od kako je gradonačelnik Gazmend Muhadžeri.
-Mogu sa ponosom da kažem da sam dosta toga postigao i dosta toga uradio zajedno sa rukovodstvom opštine. Na neki način, postignuto je poverenje između ljudi. Sada zaposleni u opštini Peć dolaze kod nas na sastanke, mislim u naša sela, a toga u prethodnom periodu posle rata nie bilo. Uloženo je dosta u sela u kojima žive Srbi. Na primer, u Ljevoši je urađen put i ulična rasveta, u Brestoviku put, radi se i kanalizacija, samo je jedini problem oko zapošljavanja. U Goraždevcu se uradio put koji je izuzetno dobrog kaliteta, uradila se ulična rasveta- objašnjava Miloš, ali i setno dodaje da Srbi uglavnom žive teško i da su se iz rasejanja vratili uglavnom stari. Za mlade, ponavlja, nema posla, pa samim tim ni perspektive.
NE PROPUSTITE
Pitali smo i gradonačelnika koliko trenutno Srba živi u njegovoj opštini i kako žive. Rekao je da je Peć otvoren grad i da sve nacionalnosti žive pod istim uslovima. Prvi čovek Peći ne zna koliko trenutno Srba ima u samom gradu, ali kaže da ih sreće u opštini, u kafanama, na korzou. Mi nismo imali tu sreću. Sreli smo ispred opštine samo Grujicu Jašovića iz sela Siga, koji je došao nekim svojim poslom u opštinsku administraciju. Pozvao nas je da ga posetimo u selu, u koje se vratio sa porodicom.
Sa našom opaskom da je Peć grad koji se mnogo promenio od 1999. godine, kako u arhitekturi, tako i u etničkom sastavu, gradonačelnik se složio:
-Promenio se grad. Ima mnogo indikacija da se promenio, ali mi pokušavamo da sačuvamo ono što je ostalo od grada i planiramo da ga razvijemo u jedan moderan grad, u kome se može živeti i u kome će svi stanovnici, bez razlike na nacionalnu pripadnost, živeti dostojanstveno-
Popovići ne prodaju svoje imanje
Uputili smo se na drugi kraj grada, severno, prema Vitomirici. U ulici, koja je nekada nosila ime Milije Banaševića, živi bračni par Popović, šezdesetdevetogodišnja Radmila i tri godine stariji Slobodan. Popovići žive u novoizgrađenoj kući, jer im je stara zapaljena.
-Nikome ništa nisam uradio, ni mrava nisam zgazio, ali eto”, počinje svoju priču Slobodan. Na svoje imanje su se vratili 2007. godine, posle osam godina izbeglištva, 9. maja, na Dan Evrope. Simbolično. U ulici, u kojoj su pre oružanih sukoba na Kosovu živeli samo Srbi, sada su Popovići jedini. Nisu prodali i neće, kaže Slobodan, a svoj plac nije prodao ni komšija Labović. Popovići nisu želeli pred kameru, ali su na razgovor pristali. Domaćica, kojoj gosti retko dolaze, kao da je predosećala da će neko da naiđe, ispekla je gurabije. Sok, kafa i rakija se podrazumevaju.
-Slobodno idem svuda, šetam kroz grad, nemam problema- priča Slobodan. Pitamo ga da li ima problema kada priča na srpskom.
-Ne, ne, ja pričam albanski. Radio sam 34 godine u poljoprivrednoj apoteci i 80% znam albanski. Rođen sam među Albancima, porasli smo zajedno, igrali se. Zajedno smo kao deca išli da krademo šljive po selima”, priseća se Slobodan. Danas, dodaje, ima i poznanika koji neće da mu se jave, sa pojedinima ima normalan odnos, ali nema više onog čvrstog prijateljstva, kao što je bilo. Popovići imaju šestoro dece i desetoro unučadi. Svi su se razišli, svako otišao za svojom sudbinom, ponekad dođu da ih obiđu u grad podno Prokletija.-
Kada smo ušli u dvorište Popovića, Slobodan je rešavao ukrštene reči. Tako mu vreme brže prolazi.
-Sada je proleće, ima posla u bašti, pa nam nije dosadno. Ali, zime su duge i preduge- kaže Slobodan dok nas ispraća i uz put nas pita da li znamo hoće li i oni imati mrežu MTS, kako bi se čuli sa decom. Nismo znali odgovor.
Iz Peći, putem prema Istoku, selo Vitomirica. Po površini najveće selo na Kosovu, prostire se na 25 kvadratnih kilometara. Nekada sa oko 6000 stanovnika, od toga nešto malo više od 1000 Srba i Crnogoraca. Zarasla u korov, crkva Svetog Apostola Luke, porušene i zapaljene srpske kuće, svedoče da su Srbi sve do ne tako davne 1999. godine, živeli ovde. Da su Srbi ovde živeli u 250 kuća, mogu da posvedoče još samo dvojica Srba, koji su se vratili u ovu većinski bošnjačku varošicu. Jedan od njih pedesetšestogodišnji Milorad Đoković, radi u Goraždevcu i živi sam u novoizgrađenoj kući za povratnike. Kuća je tipska, površine oko sedamdesetak kvadrata. Takve kuće su međunarodne organizacije pravile ljudima koji su se iz raseljeništva vratili na Kosovo. Sa komšijama Milorad živi u miru.
-Sa komšijama nemam problema. U Vitomiricu sam se vratio 2010. godine i nemam nikakvih bezbednosnih problema. Sa svima sam spreman da popijem kafu, bez obzira na nacionalnost. Svakoga mogu da pogledam u oči, sa svakim mogu da razgovaram. Nikome nisam ništa uradio, mada sam optuživan za razne zločine, pa sam i to morao da dokazujem na sudu da nije istina. A sve je to bilo zbog ove moje imovine. Zbog toga su me oni optužili za ratne zločine- počinje svoju ispovest Milorad Đoković, koji osim placa na kojem živi, ima još jedan plac u selu, na koji ne odlazi, jer već 13 godina traje sudski proses oko dokazivanja vlasništva nad njim.
Naime, kada se vratio u selo, nekolicina komšija Albanaca, prvo ga je optužila da je ratni zločinac. Na sudu je dokazano da to nije istina i da je u pitanju kleveta. Onda je ista grupa povela akciju potpisivanja peticije, koju je potpisalo 405 Albanaca, kojom se traži da se Đokoviću oduzme plac i kuća, jer je davne 2013. godine, navodno na njemu ubijeno 12 Albanaca. U isto vreme, odbornici SO Peć, donose odluku da mu se plac oduzme, jer je navodno falsifikovao dokumenta. Milorad je presavio tabak, obratio se sudu u Prištini i posle dugo godina dobio prvostepenu presudu u kojoj piše da je plac njegov.
Pravda neka pobedi
Žalbeni postupak je u toku, ali opštinska birokratija ne miruje.
-Ja sam razumeo da su prvi put pogrešili i doneli takvu odluku, ali sada u petak, tj., 28. aprila ponovo mi oduzimaju kuću i plac, iako je žalbeni postupak u toku. To je da čovek ne poveruje i to je za pravnike nezamislivo. Pravda je stala, da tako kažem- nastavlja već ko zna koliko puta ispričanu priču Đoković. I pored očigledne nepravde, samovolje lokalne samouprave i nepoštovanja sudske odluke, Milorad nije ljut. On se nada da će pravda da pobedi i on će je strpljivo čekati.
-Ja se nadam u pravdu, bez obzira što je do nje teško stići i što je ona daleka. Nadam se da će pojedini ljudi shvatiti da je ovo moja imovina, da je ovo moja kuća. To je jednostavno to i druga istina ne postoji. To je moja kuća, ja sam je gradio i moja duša najbolje oseća kada prođem pored svoje kuće, a ne mogu da zgazim na svoje. Ali ja neću da se pojavim na placu i da odem kod kuće sve dok sudski postupak traje. Znači, ja poštujem zakon, ali se to treba očekivati i od druge strane. Znači, i opština Peć treba da se tako ponaša. Sačekajmo odluku suda, to nije problem. Pravda neka pobedi, bilo moja, bilo opštine Peć, ali neka bude po pravdi- nastavlja Milorad, pokazujući hrpu dokumenata. U dokumentima je sve jasno, osim odbornicima SO Peć. Imovinska prava, koja su svuda u svetu zagarantovana, najveći su problem Srba u opštini Peć, tvrdi Milorad, koji 13 godina dokazuje da je plac njegov, 13 godina gubi vreme i živce, kako kaže.
-Svi su u Srbiji i Crnoj Gori čuli za moj slučaj. Možda i 70 ili 80 posto raseljenih zna za moj slučaj. Veliki broj medija je izveštavao o mom slučaju. Ako svi pođu mojim stopama, Srbi, Crnogorci i druge zajednice, gde će to odvesti? Moraju kosovske institucije, ali i međunarodna zajednica da rešavaju imovinske slučajeve, jer je to preduslov da se ljudi vrate. Ljudi moraju da osete pravnu državu, da osete njen dah. Ako toga nema, nema povratka- poručuje Milorad Đoković iz Vitomirice.
Naša ekipa je bila prisutna kada su odbornici u SO Peć glasali da se Đokoviću drugi put oduzme plac i započeta kuća. Iako je protiv zakona bilo i stavljanje te tačke na skupštinski dnevni red, jer traje sudski proces, većinom glasova, Miloradu je oduzeto imanje. Protiv je glasao samo Miloš Dimitrijević, jedini odbornik Srbin u lokalnoj skupštini. Dimitrijević je pokušao da objasni sve nepravilnosti u vezi sa oduzimanjem placa Miloradu Đokoviću, ali se odbornici Albanci, ali i Bošnjaci nisu obazirali na sudsku odluku. Gradonačelnik Peći nam je rekao da je odluka suda merodavna i da će Đoković sigurno povratiti svoju zemlju, ali ni predsedavajući skupštine, ni predsdnik opštine lično, nisu mogli da spreče odbornike da oduzimanje zemlje jednom od dvojice Srba koji su ostali da žive u Vitomirici, stave na dnevni red. Posle završene sednice lokalne skupštine, odbornici Samoopredeljenja, Mevljudi Idrizi, nije bilo drago što vidi novinare iz Gračanice. Oštro nam je poručila da nam tu nije mesto i da treba da izađemo.
-Vi idite u Gračanicu, a ovde mi imamo radio Peć i radio Dukađini. Vi ovde nemate šta da tražite- poručila je gospođa političarka. Ostali odbornici su posmatrali šta se dešava i samo je gospodin koji radi u obezbeđenju reagovao kako bi nas zaštitio.
Crni dani za Belo Polje
Kada od Peći krenete za Dečane, na manje od tri kilometra od centra, nekadašnje srpsko gradsko groblje. Kapija širom otvorena, ispred gomila smeća, spomenici porušeni. Ne baš svi, ali verujte nam, više od polovine. Dok snimamo groblje, nailazi kamion, koji smo snimili i zabeleželi broj registarskih tabica, iz koga nam prete dvojica ljudi, nazivajući nas pogrdnim imenima i uzvikujući da idemo u Srbiju. Nije baš prijatno, ali šta je tu je.Pored groblja, ulica Dimirrija Tucovića i ulazak u selo Belo Polje. Nekada je ovde bilo 370 srpskih kuća. Tu su i sada, ali porušene i zapaljene. Čitavo selo se u jednom danu, juna 1999. godine, pretvorilo u buktinju. Pored velikih zapaljenih, male novosagrađene kuće, sve slične, kao jaje jajetu, kako reče jedna meštanka. Za Srbe povratnike, izgrađeno je 40 kuća, ali samo u desetak žive njihovi vlasnici, i to stariji. Samo tri porodice su u selu sa decom. To je slika Belog Polja.
Polako se i ovde, kao i u gradu, menja etnička slika, jer Srbi, ne videvši perspektivu u opštini Peć, prodaju zemlju i okućnice. Neki su našli bolji život u Srbiji ili Crnoj Gori, neki se boje. Inače, kuće koje su izgradili Albanci, lako se prepoznaju. Velike i luksuzne, dvorišta sređena. Ni nalik malim i nezavršenim kućicama za povratnike, dvorišta ni nalik crkvenom u kome trava nije košena tri godine, kaže jedna meštanka. Baš na dan dolaska naše ekipe, jedan od retkih mlađih meštana, počeo je sređivanje crkvenog dvorišta i seoskog groblja.
Belo Polje kao da ne postoji
Prodaja imanja, preostalim Srbima u Belom Polju teško pada.
-Sve se nažalost prodaje. Ajde, ta zemlja tamo dalje od kuće neka se i prodaje, ali što se selo prodaje, to je strašno i što se kuće u selu prodaju, to je jeza. Ko je god kupio, dolazi, radi, čisti, pravi novu kuću. To je sada njihovo, prodato- drhtavim glasom nam priča pedesetdvogodišnja Marina Savić. Marina kaže da se boji i da svoje sinove, koji žive u centralnoj Srbiji, ne bi smela još uvek da vrati u selo, iako je ono za nju, i ovako ranjeno, najlepše na svetu. Pitamo je čega se i koga boji, ali ona samo sleže ramenima i menja temu. Sada već ljutito počinje priču o tome da je selo zaboravljeno od svih:
-Vala u Belo Polje nikada niko došao, niko nije došao da nas obiđe. Vi ste prvi koji ste došli, koliko ja znam. Bili su neki novinari još 2003. godine, kada su se vratili moji majka i otac i više niko nikada nije došao, ni političari, ni novinari. U Goraždevac dolaze i obilaze, svuda dolaze i obilaze, Belo Polje kao da ne postoji, niti ga iko ikada spomene-
Za Marinu, kao i za njenu sestru Ratku Živaljević, najveći je problem voda i struja.
-Mali vetar ako duva, nestane struja, a onda nema ni vode- priča Ratka, a Marina dodaje: -Pritisak vode je jako slab i kada se kupamo, moramo da se polivamo, kao što su ljudi radili u 13. veku-
U selu postoji gradski vodovod, a onaj stari, koji meštani zovu seoski, više ne funkcioniše jer se u cevima nagomilao mulj i kamenje. Opštinske službe nisu zainteresovane za popravljanje vodovoda u srpskom selu, kaže mladić, koji nije želeo da ga fotografišemo.
-Kada u selu bude većina Albanaca, dođite i videćete kako će sve da funkcioniše.-
(Glas javnosti/Gračanica online)
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
29 min
