PRE TAČNO 22 GODINE NATO JE BOMBARDOVAO RTS, ALI NI DANAS NE ZNAMO ZAŠTO JE 16 MEDIJSKIH RADNIKA OSTAVLJENO DA TAMO POGINE
Autor: Glas Javnosti
Zgrada nacionalne televizije u centru Beograda, bombardovana je od strane NATO snaga pre 22 godine, u noći između 22. i 23. aprila 1999., u dva časa i šest minuta iza ponoći. U ovom zločinu život je izgubilo 16 radnika nacionalnog Javnog servisa, a isto tolIko je povređeno.
Do današnjeg dana samo je bivši direktor RTS-a, Dragoljub Milanović, 2002., osuđen na 10 godina zatvora za posledice ovog velikog planiranog zlaočina, jer prema presudi odgovoran je zato što nije poštovao naređenje tadašnje Savezne vlade i ljude i tehniku izmestio iz objekata u Aberdarevoj i Hilandarskoj ulici. Takođe, do današnjeg dana čelnici NATO pakta i dalje tvrde da je ovaj napad bio opravdan, dok je specijalna komisija Haškog tribunala, koja je ispitivala i slučaj bombardovanja RTS-a, nije predložila Tužilaštvu da pokrene krivični postupak.
U znak sećanja na poginule, u Tašmajdanskom parku, kod zgrade RTS-a i spomenika na kome stoji pitanje "Zašto?", porodice i prijatelji stradalih sve ove godine, neumorno postavljaju pitanje zašto su oni poginuli.
Iz ljudskih i kolegijalnih razloga spomenimo i ovoga puta imena nevinih žrtava koje je ubila laserski navođena raketa iz aviona koji je poleteo iz italijanske baze u Avijanu : Jelica Munitlak (27), šminker, Ksenija Banković(27), video-mikser, Darko Stoimenovski (25), tehničar u razmeni, Nebojša Stojanović (26), tehničar u masteru, Dragorad Dragojević (27), radnik obezbeđenja, Dragan Tasić (29), električar, Aleksandar Deletić (30), kamerman, Slaviša Stevanović (32), tehničar, Siniša Medić (32), dizajner programa, Ivan Stukalo (33), tehničar, Dejan Marković (39), radnik obezbeđenja, Milan Joksimović (47), radnik obezbeđenja, Branislav Jovanović (50), tehničar u masteru, Milovan Janković (59), precizni mehaničar, Tomislav Mitrović (61), režiser programa, i Slobodan Jontić (54), monter.
U trenutku napada, uprkos stalnim pretnjama i upozorenjima iz glavnih štabova NATO snaga i stranih novinara, koji su tada bili u Boegradu, da će se bombrdovati zgrada RTS-a, te kobni noći je bilo oko 160 ljudi, što je, kako tvrde upućeni, trostruko više nego što je bilo uobičajeno do tada. Još jedno, neodgovoreno, pitanje - zašto?
Svedoci tvrde da je zgrada RTS-a bila osvetljena sa postavljenim kamerama i snimateljskim ekipama oko nje, dok je vatrogasna brigada čekala spremno sa sve razvučenim crevima po trotoaru. Intrigantno, samo nekoliko minuta nakon bombardovanja zrade RTS-a na lice mesta stužu generalni direktoir Dragoljub Milanović i glavni urednik Milorad Komrakov, a uskoro iza njih i zamenik urednika Dušan Vojvodić i ministar Goran Matić. Svaki od njih je ponaosob tvrdio je da je došao direktno od kuće, po saznanju šta se desilo.
NE PROPUSTITE
Sve ovo godine, samo prema tvrdnjama porodica stradalih, ostalo je bezbroj neodgovorenih kako, čemu i zašto?
Podsećanja radi, Vlada Srbije je u oktobru 1998. godine donela „Uredbu o posebnim merama u uslovima pretnji oružanim napadima NATO“, zatim i Zakon o informisanju, čime je ograničavano reemitovanje stranih medija. Onda je NATO, nakon što je RTS odbio zahtev da emituje šest sati programa zapadnih medija tokom dana, proglasio RTS legitimnom metom, proglašavajući ga delom „ratne mašinerije“, koji sprovodi propagandu i ne izveštava adekvatno…
Da bi 24. marta 1999. godine počeo rat i snage NATO pakta su besumočno gađale različite ciljeve tadašnje Savezne Republike Jugoslavije, sa obrazloženjem da će tako sprečiti rat na Kosovu i Metohiji. Zgrada nacionalnog RTS-a stalno je, posebno u zapadnim političkim izvorima i medijima, navođena kao meta tog bombardovanja, ali…
Elem, tri dana pred bombardovanje, ekipe CCN-a i NBC-a su se iselile iz zgrade RTS-a. Ostale TV ekipe i njihovi šefovi upozoravani su da ne ulaze u zgradu u vreme uzbune i noću.
"Mi smo upozorili sve naše prijatelje iz RTS-a na opasnost, a kad su nas videli da se pakujemo, nije bilo potrebno biti genije i zaključiti šta i zašto radimo", izjavio je kasnije za nedeljenik "Vreme" Alesio Vinči, reporter CCN-a. Uz tu izjavu navodi se i reči Nataše Tasić, iz RTS-a, koja je svedočila da su joj svih tih dana dolazile uplakane spremačice, ali da niko iz rukovodstva nije reagovao.
Iz samog RTS-a su neobično prkosno odgovorali na te zlokobne najave:
-U našim redakcijama, montažama, studijima, na predajnicima provodimo dane i noći... Neka Klark puca - mi ga čekamo! - pričala je urednica spoljno-političke rubrike, Tatjana Lenard, gledaocima RTS-a 8. aprila 1999. godine. Petnaest dana kasnije desilo se najavljeno zlo, ali ona i ostali čelnici Javnog servisa tada nisu bili da “dočekaju Klarka”, a život je izgubilo njihovih 16 kolega.
Pomenuta Nataša Tasić, inače rukovodilac Službe međunarodnih usluga RTS-a i tokom bombardovanja radila na kontroli materijala koje su slali strani novinari, priča posle svega:
-Ono što ostaje nejasno jeste kako to da su zaposleni u RTS-u ipak ostali na svojim radnim mestima, odnosno zašto, poput kolega iz drugih medijskih kuća nisu preseljeni na neku alternativnu. Po svemu sudeći, rukovodstvo je, ako ni o čemu drugom, bilo obavešteno o informacijama koje imaju strani novinari. Imali smo dobre odnose sa strancima i stalno smo dobijali upozorenja. Sva ta upozorenja prenela sam svom nadređenom, glavnom i odgovornom uredniku programa Srbija danas, ali povratne informacije nije bilo, - pričala je kasnije Nataša Tasić.
Dopisnici stranih medijskih kuća iz toga vremena su godinama kasnije, neki i sa naknadnom pameću, pričali da su upozoravali kolege iz RTS-a koliko su namere NATO-a bile realne, ali je to, očigledno, ostajalo bez ikavog efeketa.
Porodice stradalih kolega iz RTS-a godinama nisu odustajale ni od samostalne istrage da stignu do bar nekih odgovora na fatalno pitanje : zašto je 16 radnika RTS-a, po zahtevu najvišeg državnog vrha, a uz saznanja iz tajnih službi i Vojske, ostavljeno da strada u toj noći pre 22 godine. Odgovora jasnih i iskrenih nema, pa svake godine na današnji dan samo prsistvujemo, što ne reći, licemernim fotografisanjima političara, čelnika nacionalne televizije i novinarskih udruženja, baš ispred spomenika uoličenog u pitanju - Zašto?
(Glas javnosti)
SKINI APLIKACIJU
