Glas Javnosti

Kakvi su, zaista, bili odnosi između Rusije i Srbije, iz stručnog ugla i dokumenata, od sredine 17. veka do kraja dinastije Romanov i dolaska boljševika na vlast: CAR NE DA KĆER, ALI NI ORUŽJE (2deo)

Društvo
Autor: Glas javnosti

Odnosi Rusije i Srbije već vekovima isprepletani su do te mere da naša sudbina, i ovog časa tako izgleda, opet zavisi od – Rusa. Koliko je Rusija Srbiji bila majka, a koliko maćeha?

...Car je veoma žestoko kritikovao držanje Crne Gore i rekao da Crna Gora ne radi iskreno, kao da je sad u dosluhu sa Austrijom i kako je on tek juče čuo od svog ministra, da Crna Gora pomišlja i svakojake intrige protiv Srbije i njene dinastije i da se stoga mora paziti da ne uradi nešto rđavo.

I on nalazi da je pitanje ujedinjena Srbije sa Crnom Gorom pitanje vremena i da se ono mora izvesti sa što manje potresa i galame. Ja sam mu rekao da smo mi za uniju; stoga, mi čekamo da to oni predlože, tada ćemo primiti i rešiti tako da će se obezbediti opstanak crnogorske dinastije.

Potom se prešlo na crnogorsku vojsku, na njenu oskudnu spremu, i na njene neuspehe, i da je ona pozitivno uticala na crnogorski narod, da se dodje do Unije, jer je videla ogromne razlike između crnogorske i srpske vojske i da smo im ustupili već dosta oružja.

Zatim sam ja dodirnuo stvar o ženidbi našeg Prestolonaslednika Đorđa ovim rečima:

Ja molim Vaše Veličanstvo da mi najmilostivije dopustite da iznesem jednu želju i jednu molbu našeg kralja i da se ne ljutite što ja to činim. Naš Kralj želi da oženi svog sina sa jednom od Velikih Knjeginjica. Dužnost koju on duguje svojoj zemlji o svom nasledniku nagoni ga da tu želju izrazi preko mene Vašem veličanstvu, jer je on ubedjen da niko o tome neće znati ni čuti. Ako bi Vaše Veličanstvo iz ma kojeg razloga nalazilo da to ne može biti, kralj će i dalje sačuvati svoje simpatije za Rusiju i svoju vernost ka slavjanskoj politici i on bi imao svest da je zadovoljio svoju dužnost prema Srbiji i prema Rusiji.

Car je odgovorio smešeći se:

"On nikako nije ljut zbog Kraljeve molbe i ona je sasvim umesna, ali on ima princip da ostavi svojoj daci da odlučuju po srcu i ne želi uticati na njih u izboru njihovog budućeg druga u životu. On i sam nalazi da o tome ne treba niko da zna.

Car je odgovorio smešeći se: "On nikako nije ljut zbog Kraljeve molbe i ona je sasvim umesna, ali on ima princip da ostavi svojoj daci da odlučuju po srcu i ne želi uticati na njih u izboru njihovog budućeg druga u životu. On i sam nalazi da o tome ne treba niko da zna.

On je primetio da je Prestolonaslednik, kad je bio kod njega na porodičnom ručku, često pogledao u Veliku Knjeginjicu i da se trudio da to drugi ne zapaze. On nalazi da je prestolonaslednik veoma uglađen, da ne uveličave svoje ratne doživljaje, da je hrabar i otmen.

Na to sam mu se ja zahvalio i obećao da nikome, pa čak ni Kralju neću pričati šta mi je car rekao, samo Prestolonaslednik treba da zna o tome.

Car mi rekao da prestolonaslednik, kada je kod njega bio, nije ništa o tome govorio; ja sam mi kazao na to da se bojao odbijanja.

Posle smo razgovarali o drugim stvarima, pošto sam bio kazao: ako nam bude suđeno da imadnemo ćerku ruskog Cara za Kraljicu, ona će uživati simpatije svega srpskog naroda i može, ako Bog i prilike budu dopustile, biti kraljica srpsko-hrvatskog jugoslovenskog naroda. Njen uticaj i njen sjaj obuhvatiće celo Balkansko poluostrvo.

 Iako je Nikola Pašić posebno insistirao na nabavkama oružja – tom prilikom uopšte nije ništa rešeno. Srpska vlada je još jednom, 21. juna 1914. urgirala da je hitno potrebno oružje, ali odgovor cara Nikolaja II bio je negativan.

Car je saslušao moje reči sa primetnom radošću. Utisak celog tog momenta bio je dobar. Nisam ni najmanje primetio da je caru bilo neprijatno i još sam dodao, da Prestolonaslednik može još koji dan ostati ovde, jer njega ne čekaju nikakvi drugi hitni poslovi, a ja moram da idem idućeg dana.

Car reče:

On može, oh, on može još ovde ostati, on ima ovde dosta poznanika, i može se dobro zabavljati. Ja sam to zato kazao da bi Prestolonaslednik dobio još vremena i prilike da se još koji put sastane sa Carem i njegovim ćerkama. Ja nisam pitao kada ćemo dobiti carev odgovor, smatrajući za izlišno da tražim način i put kako če Car odgovoriti. Dobije li povoljan odgovor od svoje kćeri, on će sam lako naći načina za odgovor, a može vrlo lako pozvati Prestolonaslednika i reći mu svoje mišljenje.

Pri oproštaju Car me je ispratio do vrata i naročito je u više mahova pozdravio Kralja, i to ne samo od njegove strane več i od strane Carice i njegove porodice i poželio mu dobro zdravlje.

Za Srbiju sve ćemo uraditi, pozdravite Kralja i recite mu:

- Za Srbiju sve čemo uraditi!

Iako je Nikola Pašić posebno insistirao na nabavkama oružja – tom prilikom uopšte nije ništa rešeno. Srpska vlada je još jednom, 21. juna 1914. urgirala da je hitno potrebno oružje, ali odgovor cara Nikolaja II bio je negativan.

 

Posle Sarajevskog atentata i početka I svetskog rata: NIKOLAJ II ROMANOV I REGENT ALEKSANDAR

Sarajevski atentat

 Povodom ultimatuma austrougarske vlade prema Srbiji, nastalog posle Sarajevskog atentata 28. juna 1914., Aleksandar Karađorđević, koji je umesto starijeg brata princa Đorđa određen za prestolonaslednika, javio je ruskom caru Nikolaju II:

"Beograd, 11/24 jula 1914.

Austrougarska vlada je predala sinoć Srpskoj vladi jednu notu koja se odnosi na sarajevski atentat. Svesna svojih međunarodnih dužnosti,Srbija je, još prvih dana po užasnom zločinu, izjavila da ga osuđuje i da je gotova da preuzme istragu na svojoj teritoriji, ako se dokaže saučesništvo njenih podanika u toku procesa koje su otpočele austrijske vlasti.

Međutim, zahtevi u austrougarskoj noti su beskonačno unižavali Srbiju i ne slažu se sa dostojanstvom nezavisne države. Tako se od nas traži zapovedničkim tonom da vlada u službenim novinama objavi izjavu, i naredbu Suverena našoj vojsci, da osudimo neprijateljski duh prema Austriji i da sami sebi uputimo prekore sbog zločinačke slabosti prema našem perfidnom rovarenju, kako stoji. Nameće nam se, zatim da dopustimo austrougarskim činovnicima da zajedno sa našim u Srbiji vode istragu i da povedu računa da i ostali uslovi označeni u noti budu izvršeni. Ostavljen nam je rok od 48 sati da primimo sve ovo, inače će austrougarski poslanik da napusti Beograd. Mi smo gotovi da primimo austrougarske zahteve koji ne ugrožavaju nezavisnost države, a isto tako i sve one koje nam Vaše Veličanstvo savetuje da primimo, kaznićemo strogo sva lica čije se učešće u atentatu bude dokazalo. Izvesni se zahtevi ne bi mogli izvršiti bez promene našeg zakonodavstva, a za to će trebati vremena. A rok koji nam je dat suviše je kratak. Možemo biti napadnuti po isteku roka od Austrougarske vojske, koja se koncentriše na našoj granici. Nama je nemoguće braniti se, i mi preklinjemo Vaše Veličanstvo da nas zaštiti što je moguće pre. Dragocena blagonaklonost Vašeg Veličanstva, koju ste toliko puta pokazali prema nama, uliva nam čvrstu nadu da će, i ovaj put, našu molbu usliišti Vaše plemenito slovensko srce!

Zahtevi u austrougarskoj noti su beskonačno unižavali Srbiju i ne slažu se sa dostojanstvom nezavisne države. Tako se od nas traži zapovedničkim tonom da vlada u službenim novinama objavi izjavu, i naredbu Suverena našoj vojsci, da osudimo neprijateljski duh prema Austriji i da sami sebi uputimo prekore sbog zločinačke slabosti prema našem perfidnom rovarenju, kako stoji. Nameće nam se, zatim da dopustimo austrougarskim činovnicima da zajedno sa našim u Srbiji vode istragu i da povedu računa da i ostali uslovi označeni u noti budu izvršeni. Ostavljen nam je rok od 48 sati da primimo sve ovo, inače će austrougarski poslanik da napusti Beograd. Mi smo gotovi da primimo austrougarske zahteve koji ne ugrožavaju nezavisnost države, a isto tako i sve one koje nam Vaše Veličanstvo savetuje da primimo, kaznićemo strogo sva lica čije se učešće u atentatu bude dokazalo. Izvesni se zahtevi ne bi mogli izvršiti bez promene našeg zakonodavstva, a za to će trebati vremena. A rok koji nam je dat suviše je kratak. Možemo biti napadnuti po isteku roka od Austrougarske vojske, koja se koncentriše na našoj granici. Nama je nemoguće braniti se, i mi preklinjemo Vaše Veličanstvo da nas zaštiti što je moguće pre.

U ovim teškim trenucima, ja sam tumač osećanja srpskog naroda, koji preklinje Vaše Veličanstvo da se zauzme za sudbinu Kraljevine Srbije! Aleksandar!"

Odgovor ruskog cara Nikolaja II stigao je tri dana kasnije:

" Petrograd, 14/27. jula Vaše Kraljevsko Visočanstvo, obraćajući se meni u jednom neobičnom teškom trenutku, nije se prevarilo u osećanjima koje gajim prema Njemu i u mojoj srdačnoj naklonosti prema Srpskom narodu.

Današnja situacije je privukla moju ozbiljnu pažnju i moja Vlada stara se svom snagom da otkloni postojeće poteškoće. Ja sam uveren da će Vaše Visočanstvo i Kraljevska Vlada hteti olakšati naše staranje i da neće ništa izostaviti da se dođe do rešenja koje će otkloniti užase jednog novog rata, čuvajući pri tome dostojanstvo Srbije.

Dokle god bude i najmanje nade da se izbegne prolivanje krvi, svi moji napori biće upereni u tom cilju. Ako i pored naše najiskrenije želje u tome ne uspemo, Vaše Veličanstvo može biti uvereno da Rusija ni u kom slučaju neće ostati ravnodušna prema sudbini Srbije!

Niklolaj!"

Gavrilo Princip

Regent Aleksandar se još jednom obratio ruskom caru posle sednice srpske vlade 27. jula 1914. na kojoj je razmatrana politička situacija nastala posle atentata na nadvojvodu Franca Ferdinada, tražeći savet:

"Srbija je gotova da primi sve uslove Austrougarske koji odgovaraju položaju jedne samostalne države, kao i sve one uslove koje bi Car savetovao da se prime".

Odgovor je stigao tri dana kasnije i glasio je :

"Dok ima i najmanje nade da se izbegne prolivanje krvi, svi naši napori treba da idu tom cilju. Ako uprkos najiskrenije naše želje, mi ne uspemo, Vaše Visočanstvo neka bude uvereno da ni u kom slučaju Rusija neće biti ravnodušna prema sudbiji Srbije!"

Rusija je predložila Austro-Ugarskoj direktne razgovore kako bi se izgladio austrijsko-srpski spor, što je odbijeno.

Nemačka je takođe odbila i predlog Engleske da se ovaj spor reši kod sila koje nisu učestvovale u njemu.

Pošto je od Rusije zatraženo da obustavi mobilizaciju svoje vojske, Nemačka je 1. avgusta 1914. objavila rat Rusiji, a već idućeg dana na ulicama Petrograda osvanuo je carski Ukaz o objavi rata, koji glasi:

"Objavljujemo svim našim vernim podanicima.

Držeći se svojih istorijskih tradicija i jednaki verom i krvlju sa Slovenskim narodima, Rusija nikad nije bila ravnodušna prema njihovoj sudbini. Naročito snagom solidarnosti probudili su se osećaji Ruskog naroda prema Slovenima poslednjih dana, kada je Austro-Ugarska postavila Srbiji zahteve koji se ne mogu primiti od strane jedne nezavisne države.

 

Odgovor ruskog cara Nikolaja II stigao je tri dana kasnije: " Petrograd, 14/27. jula Vaše Kraljevsko Visočanstvo, obraćajući se meni u jednom neobičnom teškom trenutku, nije se prevarilo u osećanjima koje gajim prema Njemu i u mojoj srdačnoj naklonosti prema Srpskom narodu

Odbacujući miroljubiv i popustljiv odgovor Srpske vlade, ne primajući dobronamerno posredovanje Rusije, Austrija je pohitala sa naoružanim bandama bombardujući nezaštićeni Beograd.

Prinuđeni, zbog postojeće situacije, na preduzimanje odgovarajućih mera opreznosti. mi smo naredili mobilizaciju vojske i mornarice, ali štedeći krv i imovinu naših podanika, ipak smo uložili sve snage radi mirnog završetka započetih pregovora. U toku druželjubivih pregovora, saveznica Austrije - Nemačka - protivno našim nadama za večiti dobar odnos i ne uzimajući u obzir naša uveravanja da preduzete mere nemaju želje za neprijateljstvima, zahtevala je momentalno njihovo opozivanje i, pošto je dobila otkaz, iznenadno je objavila rat Rusiji.

Sada već moramo ne samo da branimo uvređenu bratsku zemlju, no i da očuvamo čast, dostojanstvo, jedinstvo i položaj njen među Velikim Silama. Mi smo duboko ubeđeni da će, radi zaštite Rusije, ustati svi naši verni podanici.

U teškom trenutku iskušenja neka se zaborave svi unutrašnji nesporazumi. Neka se još više pojača jedinstvo Cara sa njegovim narodom i neka Rusija, složna kao jedan čovek, odbije drski napad protivnika. Sa dubokim uverenjem u našu pravičnost prizivamo na svetu Rusiju i pobedonosnu vojsku Božiji blagoslov!

Nikolaj!"

Današnja situacije je privukla moju ozbiljnu pažnju i moja Vlada stara se svom snagom da otkloni postojeće poteškoće. Ja sam uveren da će Vaše Visočanstvo i Kraljevska Vlada hteti olakšati naše staranje i da neće ništa izostaviti da se dođe do rešenja koje će otkloniti užase jednog novog rata, čuvajući pri tome dostojanstvo Srbije. Dokle god bude i najmanje nade da se izbegne prolivanje krvi, svi moji napori biće upereni u tom cilju. Ako i pored naše najiskrenije želje u tome ne uspemo, Vaše Veličanstvo može biti uvereno da Rusija ni u kom slučaju neće ostati ravnodušna prema sudbini Srbije!

Niklolaj!"

S obzirom na to da je u Srbiji objavljena mobilizacija, ruski car Nikolaj II je srpskoj vladi, na vest o objavi rata od Austro-Ugarske monarhije Kraljevini Srbiji, poslao sledeći telegram:

"Uveren sam da će se Srbi boriti kao lavovi tako da neprijateljska vojska može da bude i potučena!"

U kontekstu objave rata Nemačkoj 2. avgusta stavljena je Srbija, ali ne toliko koliko zbog zbog probuđenih osećanja prema njoj, kao slovenskoj zemlji, već i zato što bi prepuštanje Srbije Austro-Ugarskoj značilo i prepuštanje celog Balkana, čime bi znatno bile srušene ruske ambicije da zauzećem Carigrada Rusija sebi obezbedi mirnu plovidbu Bosforskim moreuzom i izlazak na Sredozemno more.

To je najbolje iskazao ruski ministar spoljnih poslova Sazonov, koji je rekao da bi Nemačka u ovom moreuzu Rusiji značila - smrt.

U to vreme rat se bio zahuktao: 3. avgusta Nemačka je objavila rat Francuskoj, a noću između 4. i 5. avgusta i Engleska Nemačkoj, Austrougarske snage napale su Srbiju, ali je srpska vojska, sama, bez ičije pomoći, porazila snage kojima je komandovao general Poćorek, najpre u Cerskoj bici od 11/12-20. avgusta 1914. godine, pod komandom vojvode Stepe Stepanovića - što je bila i prva saveznička pobeda u ratu koji je postao svetski - a zatim u bitkama na Drini i Kolubari u novembru i decembru 1914. pod komandom vojvode Živojina Mišića, posle čega su autrougarske trupe proterane iz Srbije uz velike gubitke i veliki ratni plen.

Caru Romanovu, a i Francuskoj, odgovaralo je da srpska vojska što više veže austrougarske trupe, te je ruska vlada - kada je nameravala da otpočne ofanzivu u Galiciji - uputila zahtev da srpska vlada odgovori zašto njena vojska ne pređe u kontraofanzivu preko Save i Drine, tada granične reke Kraljevine Srbije.

U to vreme je srpska Vrhovna komanda nameravala da preduzme ofanzivu, ali samo prema Bosni, dok prema Sremu i Slavoniji "tek kad dobije pontonski tren od 1.000 metara od ruskog vojnog ministarstva, ali i da s nestrpljenjem očekuje puške iz Rusije, jer 120.000 ljudi stoji u logoru sa starim puškama bez municije, koje treba zameniti ruskim!"

Đorđe Karađorđević

Car Nikolaj II je povodom velikih pobeda Srpske vojske izdao proglas svojoj vojsci u kome je pohvalio uspeh savezničke Srbije. Car je imao poseban razlog da se oduševi tim pobedama, s obzirom na to je austrougarska Druga armija, vezana borbom kod Šapca, zakasnila da zajedno sa ostalim trupama učestvuje u Galicijskoj operaciji protiv Rusa.

U ovom ratu ruska vlada je nameravala da reši i bugarsko-srpski spor, a takođe "i ostala slovenska pitanja", pa je Srbiji naložila da učini izvesna teritorijalna usatupanja Bugarskoj, čemu su se pridružile i ostale države Antante, sve iz razloga da Bugarska ostane neutralna u ratu. Radilo se o čistoj spekulaciji, s obzirom na to je Srbija bila saveznička država, ali kojoj su naturali tezu da su u rat članice Antante upravo ušle "zbog Srbije". Zajednički zahtev prema srpskoj vladi poslat je 30. avgusta 1914. - što je odmah energično odbačeno.

Srbija se, inače, nalazila u teškom materijalnom i fiansijskom položaju, a jedina sredstva koja je dobijala od savetznika bili su krediti, novčana zaduženja kojim je vlada u inostranstvu kupovala naoružanje i municiju. Vojsci su nedostajale puške, a posebno artiljerijska municija, te je Srbija u prvom redu bila upućena na Rusiju, budući da su kalibri ruskih i srpskih topova bili isti. Rusija je, međutim, mogla da ustupi samo desetak hiljada metaka, što je bilo malo.

Nikolaj II je i dalje bio uporan da se Bugarskoj daju izvesne kompenzacije, pa je ruski ambasador Izvoljski pri francuskoj vladi u Bordou - gde se nalazio i srpski poslanik Vasić, koji se usprotivio ruskom zahtevu - rekao "da Srbi ne razumeju višu i širu rusku politiku".

Naime, Nikolaj II je tada nameravao da Bugarsku što više veže za sebe, a takođe i da je privoli da zajedno sa Srbijom i Grčkom krene na Tursku, koja se svrstala uz Centralne sile, odnosno uz Nemačku i Austro-Ugarsku.

Početkom novembra 1914. Srbija je zatražila od Rusije da njenih 50.000-60.000 vojnika doplovi Dunavom do Kladova i da sadejstvuju sa srpskom vojskom, što je ruski car odmah odbio. Srbija je odmah ruskoj vladi uputila oštar protest, što pritiskom na nju "želi da nagradi Bugarsku, izdajnika slovenske sloge". Slični protesti upućeni su i engleskoj i francuskoj vladi.

U kontekstu objave rata Nemačkoj 2. avgusta stavljena je Srbija, ali ne toliko koliko zbog zbog probuđenih osećanja prema njoj, kao slovenskoj zemlji, već i zato što bi prepuštanje Srbije Austro-Ugarskoj značilo i prepuštanje celog Balkana, čime bi znatno bile srušene ruske ambicije da zauzećem Carigrada Rusija sebi obezbedi mirnu plovidbu Bosforskim moreuzom i izlazak na Sredozemno more

Car Nikolaj je, međutim, naredio da se umesto pomoći u vojsci, samo pošalje municija, što su obećale i francuska i engleska vlada. Pomoć nije bila prema željama srpske vlade, i sva "municija plaćena je do poslednjeg metka, kao i svaka šunugla na cokulama", što je Srbiju uvuklo u još veće dugove.

Srbija i njena vojska su u zimu 1914. preživljavali teške trenutke: austrougarska vojska je i dalje pretila, ruska vlada i ostali saveznici nisu odustajali da se Bugarskoj daju delovi srspke teritorije, dok je ruski vrhovni komandant Carske vojske, veliki knez Nikolaj Nikolajevič, zahtevao da prema naredbi cara Nikolaja II saveznici pojačaju pritisak na Srbiju, kao bi se "izmirila sa Bugarskom, po cenu konkretnih obećanja teritorijalnih pretenzija!"

Pritisak se, međutim, nije pojačao s obzirom na to da je srpski izaslanik u Petrogradu, Miroslav Spalajlović na audijenciji kod ruskog cara izneo eventualne posledice koje bi nastupile kada bi Srbija dala deo svojih teritorija Bugarskoj.

Ruski poslanik u Sofiji, Savinski, zabeležio je u meomoarima kako je "taman ubedio Sazonova u potrebu da Srbija ustupi Bugarskoj celu makedonsku teritoriju, kada je Spalajković sve pokvario!"

Ruski car imao je negativni stav i prema Crnoj Gori. To se naročito videlo kada je crnogorska vlada nastojala da gotovo od samog početka rata privoli Francusku i Englesku da pošalju pojačanje u južni deo Jadranskog mora, budući da se u Boki Kotorskoj tada nalazila austrougarska flota. Umesto 12.000-15.000 vojnika, koliko je crnogorski kralj Nikola tražio od saveznika - Francuzi su poslali samo dve čete mornaričke pešadije, kao i osam topova velikog kalibra. Ovo je, naravno, mnogo razočaralo Crnogorce, koji su tada imali samo 35.000 mobilisanih vojnika.

Prisustvo malih francuskih trupa u Crnoj Gori, kao i zahtev za nove trupe, mnogo su uzmnemirili ruskog poslanika na Cetinju. Otpravnik poslova Obnorski i vojni ataše Potanov nastojali su da ubede srpske predstavnike pri crnogorskoj Vrhovnoj komandi i vladi da bi vezivanje kralja Nikole sa Francuzima i Englezima "bilo protivno srpskih i slovenskim interesima". Ruski predstavnici nisu smeli da obaveste cara Nikolaja II o ovome, s obzirom na to da su strepeli od crnogorskog kralja Nikole, čija je najstarija kćerka bila udata za velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča, tada vrhovnog komandanta carske ruske vojske.

Posle slavnih pobeda u Cerskoj bici kod Tekeriša 16/17. avgusta 1914, veliki knez Nikolaj Nikolajevič, vrhovni komandant ruske vojske, našoj Vrhovnoj komandi posalo je telegram koji je zvučao kao naređenje:

" Da bi se postigao opšti uspeh nad našim zajdničkim neprijateljem smatra se kao neophodno potrebno da srpska vojska sad pređe u konačnu ofanzivu protiv Austrije!"

Srpska Vrhovna komanda je odbila taj predlog, budući da je Srbija u ratovima 1914. krvarila, vojska bila iznurena, a vlada potrošila sve kredite koje je, inače, dobila po veoma nepovoljnim uslovima. Srbija je i dalje očekivala napad neprijatelja i zato se spremala za nastupajuću 1915.

U proleće 1915. nastala je vrlo živa diplomatska aktivnost velikih sila. Neposredno pre donošenja Londonskog pakta 26. aprila 1915. - na osnovu koga su saveznici obećali Italiji teritorijalno proširenje ukoliko pristupi silama Antante - ruski diplomata Sazonov predložio je caru Nikolaju II i Srbiji izvesne terotorije.

Na skupu u Londonu Italiji je obećana Istra, Dalmacija kao i sva ostrva u severnoj Jadranu, dok bi Srbija dobila poluostrvo Pelješac, kao i jadransku obalu do Kotora, ali da se okolna ostrva neutralizuju. Sve što se odnosilo na srpska teritorijalna proširenja, naravno, nije bilo u interesu Italije, ali jeste Rusije, s obzirom na to da je istakla zahtev da Kotor bude važna luka za rusku flotu, pa bi samim tim njoj pripadala i cela Boka Kotorska.

Nekoliko dana pre potpisivanja Londonskog pakta, Poenkare, tada predsednik Francuske Republike, vršio je pritisak na cara Nikolaja II da potpiše ugovor sa Italijom, odnosno da prihvati italijanske zahteve, a Srbiji je tada obećana jadranska obala od ušća Neretve do albanske luke Drača, u dužini od 300 kilometara. Uslov je, međutim, bio da se obala neutralizuje, budući da je Italiji obećana i Valona i Albanija, kako bi postala jaka vojna sila na Jadranu.

Ruski car se i po ovom pitanju složio usprkos obeštećenjima za Srbiju i tražio je da Italija odmah otpočne dejstva protiv Sila osovine - Nemačke i Austro-Ugarske.

Italija je, naravno, još uvek odugovlačila, ucenjujući saveznike za dalja teritorijalna proširenja.

U sledećem nastavku: Srbija, Rusija, saveznici i Londonski protokol

(Glas javnosti)

 

 

SKINI APLIKACIJU

glas javnosti android
glas javnosti IOS


POVEZANE VESTI




KOMENTAR



 


AKTUELNE VESTI S MREŽA



HOROSKOP