Kako je ukradeno 255 tona srpske istorije i šta je otkrilo pismo koje je pronađeno!

Pred vama je priča koja je neobično značajna za sve nas. Šteta što se ne uči u školi.

To je priča o jednoj velikoj krađi i jednom malom pismu. Vrlo značajnoj krađi. I vrlo značajnom pismu.

I, ta priča ide ovako:

Trećeg decembra 1941. iz naše Državne arhive nemački podoficir sa vojnicima i nekoliko radnika odneo je 519 kutija starih akata sa odgovarajućim registrima i delovodnim protokolima. Potrpali u kamion i otišli, a da nisu dali nikakav revers za preuzetu arhivsku građu.

To je bio samo početak.

Arhiv Srbije i dan danas čuva i dokument da je 2. jula 1942. iz depoa Državne arhive odneto... obratite pažnju: "688 kutija dokumenata Ministarstva unutrašnjih dela, 140 kutija dokumenata Narodne skupštine, 29 kutija dokumenata Senata Kraljevine Srbije, 52 delovodna protokola Ministarstva unutrašnjih dela, 30 registara Ministarstva unutrašnjih dela, 18 knjiga konduit lista činovnika i praktikanata, dve ekspedicione knjige i jedna knjiga registra dućana i mehana".

A i to je bio samo delić užasa.

Vojislav Jovanović Marambo, koji je književnost studirao u Lozani, Ženevi i Londonu, a doktorirao u Grenoblu, i koji je tokom Prvog svetskog rata bio član ratnog Presbiroa srpske Vrhovne komande, a nedugo zatim dve i po decenije bio načelnik istorijskog odeljenja Ministarstva inostranih dela (spoljnih poslova, kako se to kaže u ova vremena), otkrio je posle Drugog svetskog rata neverovatne razmere krađe i uništavanja naših starih dokumenta.

 Ne samo u Beogradu.

Odnošena su ona i iz drugih gradova, pa je tako u spisima Roberta Švankea, koji je bio referent za arhive u Upravnom štabu nemačkih okupacionih vlasti, pronašao da je "u proleće 1941. upućena posebna ekspedicija u Sremske Karlovce, staro sedište Srpske pravoslavne Patrijaršije, sa zadatkom da iz mitropolijske arhive zapleni stare srpske povelje i rukopise, kao i povelje austrijskih vladara izdate srpskim patrijarsima u 17, 18. i 19. veku. I, zaplenjeno je čak 80 povelja koje su sa nekoliko starih srpskih rukopisa i retkih knjiga poslate u Berlin, a zatim dostavljene bečkom Rajhsarhivu. (Prijem je potvrdio direktor Rajhsarhiva, Bitner, uz dokument br. 2975. od 19. novembra 1942. godine)".

Slične okupatorske misije bile su upućivane i u druge gradove, kako na severu Srbije, tako i u njenim drguim delovima, pa je dr Vojislav Jovanović Marambo, kada je pisao knjigu "Potraga za ukradenom istorijom", naveo da je ušao u trag da je u Beč iz Srbije samo u toku Drugog svetskog rata odneto...

 .. obratite pažnju:

čak 214 do 255 tona, ili najmanje 21 do 25 vagona arhivskog materijala".

Ali, čemu ova krađa naše istorije?

Dr Miroslav Perišić ističe jednu jaku važnu stvar koju je gos'n Jovanović Marambo otkrio. Naime, "pred odlazak za Beograd na izvršenje zadatka, dr Robert Švanke dobio je uputstva koja su predviđala program rada. U tom programu rada, između ostalog, navedeno je da arhivalije treba da se iskoriste u nemačkom interesu i da bi bilo važno "doći do izvora, sačuvanih u srpskim arhivima, za predistoriju Prvog svetskog rata, naročito za saučesništvo srpske vlade u Sarajevskom atentatu".

Dakle, okupatori su u Drugom svetskom ratu hteli da sebe speru međunarodno utvrđenu odgovornost za izbijanje Prvog. Šta god da se nađe, a da se može uperiti prstom u drugog, to su tražili u arhivama. I, ne samo tražili, već, kako je isticao jedan od glavnih revizionista istorije Velikog rata, profesor Hans Iberzberger, u pismu Fridrihu Berberu, direktoru Nemačkog instituta za spoljnopolitičke studije pri Ministarstvu spoljnih poslova, "u toku je višemesečno istraživanje (otetih srpskih arhiva)" i da se "Ministarstvo spoljnih poslova, aktom od 11. aprila 1942. Rajhsministarstvu unutrašnjih poslova saglasilo da srpska akta o predistoriji Prvog svetskog rata budu izdana od strane bečkog Rajsarhiva", ali i da će se i u Berlinu raditi publikacije (na istu temu) te da je stoga "stvoren veliki organizacioni aparat dovođenjem iskusnih prevodilaca".

Ali, nije bilo važno tek tako, "prikazati istoriju iz srpskog ugla", nego istoriju učiniti sopstvenim propagandnim sredstvom. O tome, uostalom, svedoči pismo visokog činovnika Ministarstva spoljnih poslova, Ulriha, upućenog 28. februara 1943. godine Rajhsministarstvu unutrašnjih poslova Nemačke, u kome se navodi i sledeće:

"Prema shvatanju Ministarstva spoljnih poslova, radove na izdavanju jedne službene publikacije dokumenata o predistoriji svetskog rata 1914. - 1918. na osnovu zaplenjenih srpskih dokumenata treba bezuslovno kvalifikovati važnim za rat. Ovi radovi nisu samo od naučnog interesa, oni su povrh toga još i danas od političko-propagandističkog značaja..."

Ali, znate li šta se u tim berlinskim i bečkim publikacijama nije našlo?

Nije se našlo ono jedno pisamce koje je načelnik austrougarskog generaštaba iz Prvog svetskog rata, Konrad fon Hecendorf, sačuvao (svojevremeno i objavio u memoarima "Iz moje službe - 1906. - 1918", u trećoj knjizi, nazvanoj "1913 i prva polovina 1914. Ishod Balkanskog rata i period do atentata u Sarajevu").

Tada je preneo šta mu je na njegovo pismo od 11. januara 1913. odgovorio 10. februara načelnik nemačkog generalštaba Helmut fon Moltke.

Tu se, na stranama 145, 146. i 147. jasno vide jasni planovi Nemačke (i Austrougarske) još u januaru i februaru 1913. godine za veliki, evropski rat, za čije izazivanje - najpre moraju biti okrivljeni Sloveni.

U tom fascinantnom dokumentu Fon Moltke, pored ostalog, piše:

"Vođenje Velikog rata Trojnog saveza protiv Antante, pa čak i samo protiv Rusije i Francuske, dovelo bi nas do srećnog kraja..."

Tada, u februaru 1913, dok je Balkanski savez (Srbija, Crna Gora, Bugarska, Grčka) još postojao, a i slavio tek mesec, dva, tri dana stare uspehe proterivanja Osmanlija sa svojih teritorija, načelnik nemačkog generalštaba Helmut fon Moltke svom austrougarskom kolegi (kome stalno piše "Austrija" ovo, "Austrija" ono, ne i Austrougarska), ističe i sledeće:

"Zahtevajte da Austrija sa svim svojim snagama vodi borbu protiv Rusije, a to će isto važiti za Nemačku u borbi protiv Francuske... Po meni, razrešenje sukoba između Nemačke i Francuske odlučuje ishod rata, pa će se sudbina Austrije krojiti ne na Zapadnom Bugu (reka u istočnoj Evropi, deo basena reke Visle i Baltičkog mora), već će se austrijska sudbina krojiti u Francuskoj".

Ali, da ovo nije samo puko teoretsko razmatranje dvojice iskusnih vojskovođa gde bi se evenutalni evropski rat odlučivao, svedoče i sledeće reči koje je Fon Moltke uputio svom kolegi Konradu fon Hocendorfu. Najpre, on učvršćuje veru glavnokomandujućeg austruogarske vojske da je Nemačka potpuno uz njega i tamošnju politiku. To je prvi deo pisma, pred nastavak u kome govori kako bi Sloveni morali da budu okrivljeni za izazovanje rata u kome bi potom "germanska rasa" (zvuči poznato? Da, ali ovo pismo je iz 1913, ne iz, recimo, 1941) imala za rivale "sve slovenske narode". Dakle, Fon Moltke piše najpre ovo:

"Kada su izbile prve tenzije između Austrije i Srbije (misli se na aneksiju Bosne 1908. od strane Austrougarske, koja je samo trebalo da bude zadužena za održavanje mira u njoj, a onda ju je, prosto, pripojila svojoj teritoriji, prim. aut.), zbog provokativnog držanja Srbije (u kojoj se u mnogim gradovima, više hiljada ljudi okupljalo danima, želeći oružje i zvaničnu objavu rata Austrougarskoj zbog takvog otimanja teritorije koja se smatrala srpskom), Austrija je bez ikakve sumnje imala na svojoj strani simpatije svih velikih sila, osim Rusije. Svi bi i razumeli da je Austrija proglasila i (srpsku) "okupaciju Sandžaka" za casus belli (povod za rat), kao što bi svi razumeli i da ne biste (Austrija) dozvolili nikakvu srpsku ratnu luku na Jadranskom moru, jer bi to otvoreno ugrožavalo vaše vitalne interese (na Balkanu)."

"Vaša Ekscelencija zna da rat, koji se odnosi i na opstanak države, traži narodnu saglasnost za žrtvovanjem, ali i oduševljenje (ratom) od strane celog naroda. Osećaj vernosti savezništvu je jači i življi u Nemačkoj, nego u Austriji. Glavno uverenje u Nemačkoj je da bi napad Rusije pretio daljem opstanku Austrije. Ali, u slučaju da Austrija izazove rat teško bi bilo pronaći adekvatan slogan koji bi bio ubedljiv nemačkom narodu (ovaj deo zapamtite, vrlo je bitan. Ovo "Ako Austrija izazove rat..." teško bi se Nemci time oduševili. Fon Moltke dalje nastavlja ovako: ) Savez balkanskih država koji je nastao iz zajedničkog interesa sadrži, čini mi se, i seme nesloge, koja može da se projavi čim se uspostavi mir sa Turskom i kada dođe do podele plena. Čini se da bi bilo srećno rešenje da se uspostavi savezništvo Austrije sa Bugarskom. Ovde bi trebalo podsetiti na zajedničke interese, tako da se Rusija dovede u stanje da mora da bira između Bugarske i Srbije. Ja verujem da u Bugarskoj postoji jaka težnja da se oslobodi položaja ruskog satrapa... Sa druge strane, ako bi nekako došlo do neprijateljstva između Bugarske i Srbije, Austrija bi dobila odrešene ruke protiv Rusije. Postavlja se pitanje da li treba savetovati Austriju na takvo postupanje protiv Srbije sve dok je Balkanski savez čvrst... Uz to, postojeći konflikt Rumunije i Bugarske je za žaljenje. Ako bi oba navedena slučaja bila rešena na naše (nemačko i austrijsko) zadovoljstvo, svi mi bismo bili u prednosti (kada Veliki rat dođe na dnevni rad)...

Nisam političar, ali mi naše međusobne prijateljske veze dopuštaju da Vam sa punim poverenjem pišem o ovim stvarima. Politika i vođenje rata su gotovo uvek u čvrstoj povezanosti. Moj je stav sada, kao i pre, da do rata u Evropi mora doći i to pre ili kasnije, i da će se to u krajnjoj liniji odnositi na borbu Germana sa Slovenima. Dužnost je svih država koje su nosioci germanske intelektualne kulture da se za ovo pripreme. Ali, napad bi MORALI da izazovu Sloveni", piše Fon Moltke.

Biće rata, mora da ga bude, mi ćemo da se za njega spremamo, ali neka ga nekako izazovu Sloveni...

Zanimljivo?

O, pa to je samo delić onoga što se krije u arhivskoj građi, a toliko toga iz nje nas nisu učili po školama.

A i nije baš uvek ni bilo lako. Kako i da bude, kada su nam vagone, tone dokumenata odnosili. Evo, ovo pisamce Fon Moltkea Konradu fon Hecendorfu, označeno sa "Tajno, broj 62" iz februara 1913. je svega na tri strane. Zamislite šta bi još moglo da se pronađe u onih 214 do 255 TONA otete, ukradene srpske dokumentacije?

Ali, ako nije sve kod nas, nije baš ni nedostupno ni u tuđim arhivima.

Istraživanja se, baš zato, nastavljaju.

Da ne zaboravimo ko smo. I kroz šta su naši preci prolazili.

Ova priča i njoj slične su istražene i zapisane zahvaljujući podršci na Patreon stranici besplatne knjige "Gvozdeni puk" (više o njoj: gvozdenipuk.rs). Patreon, na kome se sada i nalazite, je svetski priznat sajt na kome malim ili većim mesečnim prilozima, od kojih se može odustati kada god poželite, možete da pomognete rad nekog autora ili realizaciju neke ideje. A ideja s kojom se cela "Gvozdeni puk" priča vodi, od štampanja i besplatne podele te knjige, preko daljih istraživanja arhivske građe, je prilično jednostavna i... čeka da joj se pridružite. Možda baš na Patreonu. Ideja je:

Da ne zaboravimo ko smo

(Glas javnosti/patreon)

SKINI APLIKACIJU