KAD SU LJUDI PRESTALI DA BUDU LJUDI: Mladić pao na glavu u centru Beograda pred 50 ljudi, NIKO MU NIJE PRIŠAO!

Stefan Simić, dečko iz Beograda, odlučio je da svoju priču podeli sa ostatkom javnosti jer je, kako kaže, bio potpuno šokiran reakcijom koju je dobio od ljudi kada je u centru Beograda pao sa bicikla na glavu.

-Pao sam juče sa bicikla u samom centru Beograda. Umotala mi se torba u prednji točak, koji je automatski ukočio, zadnji me digao i udario sam glavom o beton. Srećom, rukama sam ublažio pad, a sve je bilo tako brzo da nisam ni znao šta me snašlo- počinje svoju priču Stefan.

Međutim, njegov problem samo počinje ovim padom.

-Sve to pred pedesetak ljudi i niko ne prilazi. Ustao sam relativno brzo, skupio stvari i umesto oni mene, smirivao sam ja njih, pitao ih da li ide krv. Pošto nisam mogao da vozim, nastavio sam da guram bicikl i otišao- napisao je Stefan.

On je opisao kako se sve dogodilo, ali ono što mu nikako nije jasno je ponašenje ljudi koji su ga samo nemo posmatrali i činjenica da od 50 ljudi baš niko nije ni pitao da li je dobro.

Dalju Stefanovu priču prenosimo u celosti:

-Nešto dalje sam vratio lanac koji je pao, odsedeo na klupi dvadesetak minuta, dok ne prođe prvi šok. Kako samo bezazlene stvari mogu da nas tresnu o beton, ma koliko da si fizički spreman, brz, iskusan. I svi ti ljudi koji su bili oko mene kao u pozorištu, niko nije rekao ni reč: kao da gledaju pad na internetu ili na filmu. Umesto da oni priđu meni, prišao sam ja njima. Kako je moglo da bude, bilo je manje više u redu:izgrebana kolena, ruke, usne koje i dalje peku, malo jači udarac u donji stomak i to je to. Ali mi ljudi i dalje nisu bili jasni: kao da se sve to desilo u nekom virtuelnom svetu, a ne pred njima, na par metara od njih, dok stoje i čekaju. Ćutao sam dugo nakon toga, pomalo posramljen

Prvo što sam dozvolio da mi se to desi, zbog torbe koja je kad tad morala da upadne u točak, a drugo taj osećaj iznenadne nemoći, ne zato što sam se posebno uplašio, nego me stigla tuga što mi nije prišao nijedan jedini čovek. Gledali su me kako se dižem, skupljam stvari i nastavljam dalje.

U obrnutim situacijama, ne da dižem nekoga ako padne, nego pridržavam ljude i pre nego što padnu.

Paziš druge, kao što paziš sebe. Gubi se osećaj za čoveka. Svako gleda svoja posla. I sve moraš sam.

Ne daj bože da padneš, u svakom smislu, malo je onih koji će da te dignu. I sve do ovog statusa, bukvalno nikome nisam rekao. Moje nisam hteo da opterećujem. Oca da ne bi paranoisao i držao mi lekcije, a majku da ne bi brinula. Pozvao sam najbolju prijateljicu, koja živi nedaleko odatle, ali mi je rekla da je zauzeta, pa nisam stigao ni njoj da kažem. Nisam hteo da joj smetam, niisam hteo ni ovim ljudima da smetam, nikome. Zato sam brzo otišao, da im ne kvarim dan, ni mojima, nikome. Izvinjavam se što smetam vama. Ali moje pisanje doživljavam kao intimni dnevnik, a neki tekstovi se sami, napišu, ne od fizičke boli, koja dođe i prođe, nego od neke druge, kada shvatiš koliko si prepušten samome sebi- napisao je Stefan Simić.

(G.J.)

SKINI APLIKACIJU