Njihova dela predmet su zanimanja istoričara ali i mnogobojnih korisnika društvenih mreža. Odricanje društveno-statusnih pogodnosti i altruizam zarad viših državnih ciljeva karakterisalo je istinske srpske junake koji su zadužili pokoljenja svojim delima.
Tako se u mnoštvu statusa na Fejsbuku izdvojio jedan posvećen Srbima kojima su patriotizam i čast bili iznad ličnih interesa.
"S' Verom u Boga, za Kralja i Otadžbinu! Za Krst Časni i slobodu zlatnu! S Verom u Boga, za Kralja i Otadžbinu! Krst Časni! Simbol Vere Pravoslavne! Sloboda zlatna! Sloboda je uvek bila najviši ideal srbskoga roda! Kralj! Simbol srbske sloge i sabornosti! Otadžbina! Kakvi smo mi, takva nam je Otadžbina! A kakvi smo to mi? Vojvoda Stepa Stepanović je odbio da prima više od polovine dodeljene mu penzije. Nije hteo da prima više od onoga što mu je bilo potrebno! Milunki Savić nije padalo na pamet da traži posao u Kraljevini! To je bila sramota! Zar da traži naknadu za rodoljublje i patriotizam? Đeneral Mihailović je odbio nekoliko desetina ponuda od strane Britanaca i Amerikanaca da napusti Jugoslaviju u toku 1945. godine. Zar da pobegne od stotina hiljada neopojanih grobova njegovih mučenika od kojih najveći broj devojku ni poljubio nije? Izabrao sam samo tri od miliona slučajeva časnih Srba, zbog kojih su srbske zemlje opstajale i pored genocidnih namera Osvajača!
Imali su srbsku nacionalnu čast! Rođeni su kao Srbi i zbog toga su zahvalni bili Bogu i roditeljima! Rasli su kao duhovna deca Svetog Save, školovani i u kući, i u školi, na Lazarevom zavetu! Završavali su visoke škole dok su njihovi najrođeniji ralom i volovima hranili sebe i Srbiju i Srbske zemlje! Išli su u rat ne pitajući ni zašto, ni za koga! Išli su za Srbstvo! Izlazili su iz ratova kao bogalji, ali nikome nije padalo na pamet da traži zahvalnost Srbije. Važno je samo bilo da je Srbija slobodna! Vraćali su se u život i nastavljali ga, gde su stali!
Imali su Srbsku nacionalnu čast!", napisao je Radoš Mićović iz Vrnjačke banje.
Vojvoda Stepa Stepanović bio je među srpskom vojskom inače poznat po svojoj skromnosti. Tako je 17. novembra 1918. godine Stepanović odlučio da poseti Sarajevo, gde su ga primili uz veliku čast. Tom prilikom čak mu je dodeljen boravak u dvorcu koji je on uz zahvalnost odbio, te sa svojom vojskom odlučio da bude u pomoćnoj zgradi pored dvorca. To je samo jedan od primera njegove skromnosti, po kojoj je ostao upamćen. U Sarajevu je obavljao dužnost komandanta. Narod ga je veoma voleo, te mu je slavni pesnik Aleksa Šantić čak posvetio i pesmu "Pozdrav vojvodi Stepi".
Velika heroina Velikog rata Milunka Savić za mnoge srpska Jovanka Orleanka, bila je najodlikovanija je žena u istoriji ratovanja. Krasila je pre svega humanost čak i kada su neprijateljski vojnici u pitanju. U jesen 1915. godine u Makedoniji, Milunka je zadobila teške povrede glave i tako povređena povlačila se preko Albanije.
Nakon nekoliko meseci lečenja na Krfu vratila se na Solunski front gde je učestvovala u bitkama tokom leta i jeseni 1916. godine. Zbog izvanrednih zasluga na bojnom polju dobila je odlikovanja nedostižna mnogim vojnicima prvenstveno jer je bila izuzetno precizan bombaš i uspešan jurišnik – a kasnije i komandant. U bici na Crnoj reci zarobila je 23 bugarska vojnika, ali ih nije ubijala, jer se, kako je govorila, borila za život, a ne za ubijanje neprijatelja.
Manje je poznat podatak da je u srpskoj istoriji često osporavog generala Dražu Mihailovića posthumno, 1944. godine odlikovao predsednik Sjedinjenih Država Hari Truman dodelivši mu Orden legije časti, zbog spasavanja 500 američkih avijatičara u mestu Pranjani, kod Čačka.
(Glas javnosti)