Intervju Tamara Džamonja Ignjatović: Besmisleno je govoriti o socijalnoj distanci

Niko ne voli da mu se naređuje ili nešto zabranjuje jer to, zapravo, uključuje i jednu dodatnu, latentnu poruku sagovorniku da nije dovoljno kompetentan da se ponaša razumno i odgovorno, pa neko to treba da mu nametne sa pozicije autoriteta, kaže za Novi magazin profesorka Tamara Džamonja Ignjatović.

Profesorka Tamara Džamonja Ignjatović predaje Psihologiju mentalnog zdravlja na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na Fakultetu političkih nauka između ostalog predaje Komunikacijske veštine i Medijaciju, a na doktorskim studijama Razvoj i ponašanje u socijalnom okruženju. Sve, nesumnjivo, preporuke za razgovor o nama u kriznom dobu. Važno je, kaže naša sagovornica, da normalizujemo, prihvatimo i sopstvena različita negativna osećanja kroz koja prolazimo, bez samoprekorevanja što nismo uvek puni snage i optimizma: “Treba imati na umu da je ovo privremeno i da će proći. Samoizolacija, koliko god bila neprijatna, lakše se podnosi ako znamo da to radimo zbog sebe i dobrobiti drugih i ako to razumemo kao nešto razumno i svrsishodno.”

*Kako možemo podeliti ljude u njihovom odnosu prema zabranama i naredbama i da li je uopšte moguća takva klasifikacija? Ako jeste, na koji način treba prilagoditi javnu komunikaciju – nadležnih i stručnjaka – da bi prava poruka stigla do većine ljudi?

Ne postoji specifična tipologija ličnosti koja je zasnovana na reakcijama ljudi na zabrane i naredbe, ali se svi razlikujemo prema stepenu izraženosti nekih bazičnih osobina koje određuju ponašanje u širokom spektru situacija, pa, između ostalog, i prema ovakvim porukama.

Ono po čemu se ljudi razlikuju jeste upravo to koliko su spremni da se bespogovorno konformiraju autoritetu ili se tome odupiru. Katel je izdvojio težnju ka potčinjavanju nasuprot dominaciji kao posebnu dimenziju individualnih razlika, a poznato je da je From govorio o autoritarnom karakteru, odnosno sklonosti ljudi da se potčinjavaju autoritetu usled straha od izopštenosti iz zajednice.

Međutim, generalno, naredbe i zabrane otežavaju komunikaciju, bilo u privatnoj bilo u javnoj sferi. Niko ne voli da mu se naređuje ili nešto zabranjuje jer to zapravo uključuje i jednu dodatnu, latentnu poruku sagovorniku da nije dovoljno kompetentan da se ponaša razumno i odgovorno, pa neko to treba da mu nametne s pozicije autoriteta. Ako se nekome obraćate kao neodgovornom detetu, poričete njegovu kompetentnost da razume situaciju i ponaša se svrsishodno, to izaziva otpor, opiranje i neposlušnost, čak nekad i na sopstvenu štetu. Sa druge strane, ako apelujete na ljude kao na razumna, odgovorna bića, a i sami se ponašate na takav način, sa uvažavanjem i poštovanjem, zauzvrat dobijate istu takvu povratnu reakciju.

Nekada su naredbe neophodne, uredbe i zakoni kojima se reguliše ponašanje ljudi, kao i sankcije ukoliko se prekrše, ali ako se razume regulativna i protektivna svrha u njihovoj osnovi, onda je prihvatanje takvih ograničenja autentično, ne predstavlja ni pokoravanje niti izaziva bunt već se svojevoljno sledi.

*Najčešća sintagma koju ovih dana čujemo je “socijalna distanca” umesto fizičko rastojanje, bezbedna daljina... Koliko je uputna takva terminologija i na šta nam ukazuje?

Mislim da je to jednostavno nedovoljno pažljiva i promišljena upotreba termina koji upućuje na izbegavanje društva drugih ljudi. Ono što je sada jedino važno jeste upravo bezbedna fizička razdaljina, a ne socijalna distanca. Danas, kada su pored telefona dostupni najrazličitiji načini onlajn komunikacije, nepotrebno je i besmisleno govoriti o socijalnoj distanci. Gotovo svi svakodnevno komuniciramo s velikim brojem ljudi na različite načine, direktno, privatno i poslovno, putem mobilnih telefona, SMS-ova, Vibera, mejlova, Skajpa, kao i preko društvenih mreža sa grupama ljudi koji pripadaju širem socijalnom krugu.

To je tokom zabrane okupljanja i vremenski ograničenog kretanja toliko prisutno, pa imam utisak da nam povremeno treba i odmor od ovog načina komunikacije. Međutim, to sve samo potvrđuje koliko je potreba za društvom značajna, odnosno, koliko je afilijativni motiv bazično svojstvo ljudi kao primarno socijalnih bića. Ova potreba posebno je naglašena u situacijama kolektivnog stresa. Setite se samo koliko smo se družili i okupljali tokom bombardovanja 99. Sada, kada je fizička distanca nužnost, komunikacija se premestila u virtuelni prostor, koji je, srećom, sada dostupan.

*Mnogi roditelji i deca prvi put zajedno provode dane. To je stres i za jedne i za druge. Kako se postaviti u tom novom svetu, dodatno izmenjenom brigom sada za zdravlje, a još više šta će biti posle, hoće li biti posla, prihoda...

To je svakako stresogena situacija za sve uzrasne grupe, samo što specifično utiče na osobe različitog uzrasta. Deca su navikla da im je dan ispunjen aktivnostima, školskim obavezama, druženjem i igrom s vršnjacima, boravkom van kuće. Posebno im je potrebna fizička aktivnost, dok ih sedenje pred TV-om ili kompjuterom, koliko god da im okupira pažnju, čini razdražljivim. To svakako predstavlja poseban izazov za njihove roditelje, kojima je “dvostruko” teško, s obzirom na to da moraju da koordinišu svoje obaveze prema poslu s pojačanom brigom o deci.

Oni takođe imaju svoje brige i strahove u ovoj situaciji, a moraju da se nose i amortizuju negativne emocije svoje dece. Ukoliko spadaju u grupu onih koji i dalje idu na posao – medicinski radnici, rade u prodavnicama hrane, u apotekama i sl. – vrlo im je teško da obezbede brigu o deci koja su kod kuće, budući da su bake i deke sada pod zabranom napuštanja svojih domova. Sa druge strane, oni koji sada rade od kuće teško koordinišu svoje radne obaveze koje traže odvojeni prostor i vreme, a koje je uz mlađu decu i u našim uobičajenim uslovima stanovanja teško obezbediti. Sve ovo postaje višestruko teže kada su u pitanju jednoroditeljske porodice.

novimagazin.rs

SKINI APLIKACIJU