HEROJ KOJI JE PAO U ZABORAV: Spasao 40.000 ljudi iz ratom zapaljenog Sarajeva, pa zbog kancera digao ruku na sebe

Pilot i legenda devedesetih, Stevan Popov, koji je spasao hiljade života iz spaljenog Sarajeva, odlučio je da ne može da pobedi u ratu protiv kancera i izvršio je samoubistvo u svom domu u Rumi, ali legenda o njemu zauvek ostaje.

Samo retki, od sudbine probrani ljudi za života postanu legende. Među njima, tamo visoko je i Stevan Popov (68) čuveni pilot, humanista i heroj građanskog rata devedesetih, spasilac na desetine hiljada života iz ratne buktinje Sarajeva.

Legendarni pilot, po svedočenju njegove porodice, izvršio je u sredu oko 19.30 samoubistvo hicem iz pištolja u svom porodičnom domu u Rumi. U tom trenutku sa njim je bila i supruga Snežana Jovanović Popov, nekadašnja reprezentativka Srbije u košarci, a poslednjih godina trener nacionalne juniorske reprezentacije Katara.

Iz braka sa prvom suprugom Dušicom, Popov ima sina Stevu i kćerke Vesnu i Ivu. Njegov i Snežanin brak svojim rođenjem ulepšala je kćerka Jelena.

- Skrhani smo. Tata nije ostavio nikakvo pismo, a u našim gotovo svakodnevnim razgovorima nije se naslućivalo da ga nešto posebno muči. Žalio se poslednjih dana na otežano disanje, a objašnjavao je to meteorološkim prilikama - pričao je pilotov sin Stevo, dugogodišnji kapiten rukometaša Vojvodine. 

Pilot se poslednjih godina borio i sa kancerom. Posle operacije u kojoj mu je odstranjen bubreg, bilo je jasno da je tu bitku dobio, barem na neko vreme. Sin ga je nedavno podsetio da je vreme da ode na lekarsku kontrolu, ali on je samo kazao:

- Ma, dobro, otići ću, ima vremena...

Voleo je avione i sportiste

Popov je obožavao sport i sportiste. Bio je redovan gost na utakmicama fudbalera Vojvodine, odbojkaša, rukometaša, košarkaša i košarkašica... Njegov čuveni restoran "Čiken tika" ispod severne tribine stadiona "Karađorđe" u Novom Sadu, bio je stecište sportista iz raznih klubova koji su se tu organizovano hranili a neretko, koristili i "crtu".  U Bečićima je, 1993. godine, organizovao prvo otvoreno prvenstvo države u paraglajdingu, koje je imalo međunarodni karakter, podržavao je njegove padobrance... Sa suprugom Snežanom Jovanović Popov, osnovao je u Rumi školu košarke.

Nepoznanica je u ovom trenutku šta je pokolebalo veru u život čoveka koji je i najdramatičnije odluke u svojoj profesiji donosio hrabro, brzo, lako i ispravno. I uvek sa dobrodušnim osmehom na licu. Njegov prijatelj Novak Novaković, ratni pilot, poslednji put sreo je svog prijatelja Stevu pre dve nedelje, na Čeneju.

Herojski poduhvat 

Legendarni kapetan vazduhoplovstva, rođen u učiteljskoj porodici u Izbištu, vinuo se u visine plemenitosti i hrabrosti kada je bilo najteže.

Sa posadom "boinga 707" 1992. godine za 19 dana je oko 40.000 ljudi iz ratom uskovitlanog Sarajeva dovezao u sigurnu luku, u Batajnicu. Rat u Bosni tek je bio počeo, ljudi su bili uplašeni, tražili su izlaz, a to je u tim danima bio sarajevski aerodrom.

- Sarajevo je moja ljubav, moja rana i moj pakao - govorio je Popov.

Već prvog dana, 17. aprila pre 23 godine, pre nego što je točkovima dodirnuo pistu sarajevskog aerodroma, sa visine je ugledao nepreglednu masu ljudi. Čim je izašao iz aviona, očajna gomila pohrlila je ka letelici. Svi su čekali Stevu. Ljudi su bez reči sedali na pod aviona, jedni drugima u krilo. Poslednjeg dana njih 585 se uguralo u avion. Letovi su trajali u proseku od 12 do 15 minuta. Popov nije gasio motore.

Svaki od tih 40.000 ljudi bio je priča za sebe, ali dve je Stevan u razgovoru sa novinarima uvek izdvajao - o dečaku (13) i devojčici (10) koje je skrušene i usamljene spazio na aerodromu.

- Šta vi čekate, gde su vam roditelji? - pitao je pilot.

- Roditelji su nam poginuli, imamo rođake u Beogradu... Mi bismo u avion - rekla su deca. Ali, u avionu nije bilo mesta ni za čiodu, a kamoli za decu. Smestio ih je Steva u pilotsku kabinu.

Druga priča je Bojan Majmunović. Njegovo ime prvi put je čuo kada se tokom jednog leta prizemljio u Batajnici. Ljudi su počeli da izlaze, kada se začuo vrisak jedne žene:

- Gde mi je dete? Kapetane, nema mi Bojana! - zajaukala je dečakova majka Ranka. Popov je odlučio da se smesta vrati u Sarajevo po Bojana. I zaista, našao ga je šćućurenog na pisti. Desetak godina kasnije, Ranka, Bojan i njihov pilot heroj sreli su se u TV emisiji "Sve za ljubav". Zagrlili su se i zaplakali.

Svašta su prošli Popov i njegov "Kikaš"

Stevanov "boing" imao je nadimak "Kikaš". To je isti onaj kargo-avion koji je JNA zaplenila na zagrebačkom aerodromu zbog ilegalnog dopremanja oružja hrvatskim "zengama".

Tim avionom sam Popov je 1991. počeo preseljavanje ljudi, opreme i naoružanja sa vojnog aerodroma u Puli i Zadru za Batajnicu. Posle uspešne misije u Sarajevu, Popov i "Kikaš" na relaciji Beograd - Stokholm u vrlo dramatičnim okolnostima evakuisali su našu fudbalsku reprezentaciju posle eliminacije sa Evropskog prvenstva.

Tog 2. juna 1992. i pored odobrenja Butrosa Galija, generalnog sekretara UN, jedva je uspeo da poleti iz Stokholma.

- Miljan Miljanić me je pozvao i zamolio da nekako dođem po njih. Međunarodna zajednica nije dozvoljavala let, ali sam sticajem okolnosti došao do Butrosa Galija i dobio odobrenje da za 24 sata odem po ekipu i vratim se - pričao je Popov.

Prva nevolja bila je zabrana rumunskih vlasti da preleti preko njihove teritorije, ali Popov nije odustajao. S njim su u kabini bili Mihajlović, Stojković, Mijatović... Uspešno je naše momke spustio u Beograd.

SKINI APLIKACIJU