'Bolje da jedu u kuhinji nego u zbornici'

Bojan Drašković, poznati srpski istoričar, publicista i profesor, iz ličnog ugla, s lica mesta, za Glas javnosti o našem mentalitetu i "činjenici" da smo "nebeski" narod i da smo, mahom, zarad svojih sitno šićardžijse računice, "jači" i od Kovida 19, svetske pandemije korone, da medicina "pojma nema"....

Ništa slađe, za svakog nastavnika nema nego da dođe na svoje radno mesto izvadi sendvič ili pogačice sa čvarcima i sve to zalije hladnim jogurtom, a posle popije kafu i pročita novine, a u međusmeni, možda sebi zgotovi nabrzaka i neko gotovo jelo.
...
Koliko je teško boriti protiv narodnih običaja, makar se oni ne slagali sa dr Konom i opštom epidemiološkom situacijom, najbolje svedoči poslednji slučaj koji sam doživeo na svom radnom mestu u severnom Banatu.
Tamo, od kad je sveta i veka, naročito na državnom poslu, vlada sveti i neprikosnoveni običaj obaveznog doručka na poslu?!
Bolje Banaćaninu da opsuješ majku, ili da mu uzmeš platu za koju se bori, nego da mu zbog bilo čega uskratiš fruštuk na poslu! Taj običaj se naročito ukorenio među nastavnicima u školi. Što manje rade i što manje imaju časova, i što im deca manje znaju, to im je doručak slađi.
Ništa slađe, za svakog nastavnika nema nego da dođe na svoje radno mesto izvadi sendvič ili pogačice sa čvarcima i sve to zalije hladnim jogurtom, a posle popije kafu i pročita novine, a u međusmeni, možda sebi zgotovi nabrzaka i neko gotovo jelo.
Od kad sam se igrom sudbine zatekao kao dođoš i neznanac na ovom mestu – koje ovde posebno ne vole, jer im remeti njihov red i mir, nije bilo dana a da se u zbornici nije poveo razgovor o nekakvom jelu, ili eventualno o pecanju čiji se krajnji rezultat, takođe, završava na trpezi, pošto Banaćani ne spadaju u one ljude koji se slikaju sa ulovom, poljube ribu i vrate je u vodu, kao što rade tamo negde na Zapadu ili u prokletoj Bačkoj; ovde se sve jede.
Problem nastaje onog momenta kada je iz daleke Kine u, jedno banatsko selo i u njegovu školu, kako bi to davno rekao Stevan Sremac – dok se još čitao – nećemo reći koje, da zbog toga ni škola ni selo ne bi izišli na rđav glas, pročulo se da je stigla nekakva korona.
Ali, na nesreću učitelja i đaka nju još uvek niko nije ni video, ni čuo, a još manje osetio. Samo je draga direktorica škole, svojim zaposlenima, na sednici nastavničkog veća saopštila pravila nove epidemiološke mere koje je propisalo Ministarstvo prosvete i sanitarna inspekcija.
A o tim merama rečeno je sledeće: da se škola dezinfikuje u svakoj smeni pet puta dnevno, da se redovno meri đacima i nastavnicima temperatura, da nema jutarnje kafe ni doručka, kao ni zadržavanja u zbornici, nego da nastavnici posle časa koji traje trideset minuta iz učionice prelaze u drugu učionicu i pripremaju učenike za sledeći čas, a da dežurni nastavnici zaista dežuraju.
Tako teške i stroge mere trajaše samo toliko koliko i reči same direktorice.
Sledećeg dana već se krenulo po starom, a reči nadređenih jednostavno se zaboraviše. Sve je ličilo na onu čuvenu andrićevsku atmosferu iz travničkih mehana, koje svakakvih čuda videše i dočekaše, ali i sva ta čuda ispratiše i sve ostade kao što je i pre bilo.
Prvo se jedan učitelj pobuni zbog merenja temperature i proglasi pomoćne radnike „doktorima“; a zatim se polako svi počeše u glas buniti zbog nekuvanja kafe, bez koje ne mogu doći sebi niti započeti normalan rad iako radno vreme učitelja efektivno traje svega dva sata, a nastavnika dva i po sata, takav nedostatak kofeina na nastavni kadar zaista je nedopustiv, jer pospani nastavnik ne može bez kafe i to popijene na poslu normalno da radi. Umalo protiv ove odluke ne podigoše i štrajk. Sa svih strana skolesaše direktorku i ona pod pritiskom popusti. Kafa se mora piti!
Ali to nije ništa koliko druga odluka, koju donese pomoćnik direktora, koji za nesreću bejah ja sam, pisac ovih redova: a to je da se zaključa kuhinja i nastavnicima zabrani da doručkuju u školi.
E tu tek nasta pravi rat.
„A gde vi mislite da doručkujem ako ne doručkujem u školi?“, reče jedna nastavnica u ime kolektiva.
Uzalud objašnjavah o epidemiji, sanitarnoj inspekciji, dr Konu, Vučiću i propisima kojima nas svakoga dana zatrpavaju, kad je neko uporan pri svom stavu, nikakvi argumenti ne pomažu.
„Pa to je nečuveno, za dvadeset i pet godina rada to se nije dešavalo, a preživela sam sankcije, rat, bombardovanje ali nikad se nije desilo da ostanem bez doručka.“
„Da ali ovo je prvi put da se susrećemo s koronom.“
Pripovedao sam da u normalnim zemljama ljudi doručkuju kod kuće, pre nego što odu na posao, a posle četiri sata rada obično imaju jedan sat za ručak koji pojedu u nekoj kantini, ili na parkovskoj klupi a ne za radnim stolom, u kancelariji ili zbornici. A da oni rade efektivno samo dva ili dva i po sata, eventualno tri časa s pauzama i da je to mnogo manje od evropskog i svetskog proseka, koje, ako se ne varam, iznosi osam časova dnevno.
Ali sve to beše zalud, u zbornici nastavnici umesto mačeva isukaše sendviče.
U neko doba, kao anđeo spasilac uđe direktorka da održi sastanak oko tromesečja i ocena, ali kao u svakom trileru svi napeto iščekivahu sledeću tačku dnevnog reda. I ja je spomenuh...
Nastavnici počeše sa starom pričom o tome kako mora kuhinja da radi, a direktorka mi konačno skide vodenički kamen s vrata kad u zbornici prepunoj sendviča na stolu reče:
„Bolje da jedu u kuhinji nego u zbornici“.
Tada konačno pomoćnim radnicima rekoh da otključaju kuhinju, što nastavničko veće dočeka kao jednu od većih pobeda. Ipak će se doručkovati!
A ja, se spokojan vratih na svoje mesto i otidoh da pomognem đaku koji u petom razredu ne razlikuje glas A od glasa E, s naravoučenijem da se protiv narodnih običaja ne može.
U ovom slučaju ne pomaže ni Ministar prosvete, ni dr Kon ni njegov krizni štab, a još manje predsednik Vučić i premijer Brnabić, ne pomaže ni da ruskog cara Petra Velikog dignu iz groba.
Narod je uvek u pravu, on će doručkovati tamo gde je navikao i piti kafu kad je navikao, i taj običaj nikakva vlast neće moći promeniti niti zaustaviti.

SKINI APLIKACIJU