Sredoje Šljukić - Šljuka (7. 7. 1972. - 27.9 2002.):  Prvi i poslednji intervju za novine (98.deo)       

U svojoj dugoj novinarskoj karijeri, ako na ovim prostorima uopšte može da se pravi karijera, susretao sam se sa mnogim ljudima, ili - kako to danas, ne baš književnim jezikom umeju lepo da kažu u žargonu - likovima.

Iz sveta politike, privrede, bankarstva, estrade, ali i sa ljudima iz sive zone, iz podzemlja...

 Listajući stare požutele novinske tekstove, od davne 1971. (dakle, ko bi rekao, već pola veka!), pokušaću da se prisetim nekih ljudi i da ih u ovom feljtonu Glasa javnosti predstavim onakvim kakvim sam ih ja video.

Dakle, to možda neće biti prava slika o njima, biće to "moja istina" o njima ili njihova kojom su pokušali da se predstave meni...

 

                        *********

 Negde, početkom devedesetih, kad su već poubijani mnogi od čijeg je pominjanja imena drhtalo srpsko podzemlje, iz tog sivila sve češće se pominjalo jedno novo ime:

Šljuka!?

Na sastanku kolegijuma, tada velikog Nedeljnog telegrafa,  dogovorili smo da pokušamo čitaocima, dakle i jugoslovenskoj javnosti, i odgovorimo na pitanje - ko je Šljuka!?

Ili, Sredoje Šljukić - Šljuka?

Koristeći neke svoje dugogodišnje novinarske veze, naravno da smo ih imali i u podzemlju, uspeli smo da iskontaktiramo Šljuku.

Na moje iznenadenje, Šljuka je odmah prihvatio razgovor:

Za novine!

Mesto: diskoteka na "Tašu".

Vreme, oko 23 sata.

Noću!

Čekaće nas na ulazu...

Samo, nekoliko dana pre toga, na Šljuku je pokušan atentat.

Zoljom!

Preživeo je!

Nepovreden!

Moj stari drugar Dušan Mitic - Mitke, fotoreporter, sjajan fotoreporter, ako se izuzmu sve mane svih fotoreportera (da ućare koju paru, ma od koga bilo... Zašto ovo pišem o Mitketu? Pročitacete u nastavku...) i ja, krenemo na zakazani intervju.

Smrklo se, stižemo na neosvetljeni parking ispred "Taša" . Parkiramo automobil i odjednom - svanulo. Upalili su se svi reflektori!! Pretrnuli smo. Da neće neka zolja da fijukne? Krećemo polako ka ulazu diskoteke (koju je, tad, držao Šljuka) i, ispred nas čeka "obezbedenje" tri prelepe devojke, koje smo tada "slikali za novine, ali su nas posle svega što se događalo zamolile da im te tada objavljene slike više ne objavljujemo!?

Udale su se u meduvremenu, to doba je za njih sada samo sećanje, imaju porodice, decu...

I to poštujemo.

Dakle, njihovih imena i slika, bar što se mene, mojih novina i knjiga, neće više biti...

A, stvarno su bile prelepe. Tada su bile i lepe i "opasne"...

Istina, iza njih su stajala dva kratko podšišana momka. Krupna, jaka...Jednog sam poznavao. Iz viđenja.

Danas nije više živ!

Za onog drugog, ne znam...

Sprovedoše nas do galerije, odrediše nam stol u ćošku.

- Šta ćete da popijete? Ili možda želite da večerate, upita nas konobar?

Nije mi baš bilo do ića i pića, ali nešto naručismo...

- Gospodin Šljukić stiže za koji minut, na poslovnom sastanku je, procvrkuta jedna od onih devojaka sa ulaza...

Sedimo i čekamo. Mitke i ja...Dole, trešti neka muzika, lajt šou, ne sećam se dal je bila grupa Ðogani, mislim da jeste....

Prilazi nam jedan momak, mlad, kratko podšišan, uredno obučen, nasmejan...

-Zdravo, kaže

-Dobro veče, kažem ja.

-Šljuka!

- Dinja.

- Znam! Pitajte me sve. Na svako pitanje odgovaram...

Gledam i ne mogu da verujem. Da li je moguće da je ovaj momčić, mladić - taj Šljuka! To ime od kojeg počinje da drhti podzemlje. Delovao je vrlo uljudno, vrlo vaspitano, da mi se sve to nije uklapalo u priču da se radi o opasnom momku sa Zvezdare, o šefu jedne, tada, opasne mafijaške grupe.

 

 Šljuka: Odgovaram na svako pitanje...

 Talas kriminala je zapljusnuo Beograd, Srbiju, zato što su neki uslovi promenjeni i što, jednostavno, sad više nema mesta za sve, govorio je za novine kriminolog dr Vladan Vasilijević.

- Beograd nije izuzetak, slično je i sa drugim velikim urbanim sredinama u Novom Sadu, Nišu, Subotici... Između 10 do 15 odsto radno sposobnog stanovništva se na ovaj ili onaj način uključilo u mafijaške poslove...Da li je to tako prosto objašnjivo ili ne , da li će, možda, sve brojniji pripadnici MUP Srbije uspeti da preseku ( kad već ne mogu da iskorene) talas nasilja, obračuna, može samo da se naslućuje i nagađa,ali...

Na krvavom beogradskom pločniku sve je manje "legendarnih asova", a na grobljima sve više nadobudnih mladića.

Iz "igre" su ispali: Beli, Giška, Žorž, Knele, Goran Vuković, Šaban, Dadilja, Međed, Borak, Nedović, Bane...Na njihovim grobovima  se već poodavno smenjuju buketi cveća i suza...

Na asfalt dolaze neki novi ljudi, uvode neka nova pravila igre u kojima je osnovno pravi-biti prvi. Ko je drugi, taj "ispada" iz igre i, najčešće, iz života.

Preostali predstavnici bivšeg doba već su toliko "izrešetani", usamljeni u svom načinu razmišljanja da se povlače u sebe, ili bi se rado povukli iz svega, ako bi znali šta i ko ih čeka iza prvog ćoška.

Među novim imenima jedno ime se pominje dosta često. Možda , mnogima , ime Sredoje, prezime Šljukić ne kazuje ništa.

Ali, nadimak Šljuka, kazuje sve.

To ime je za mlade toga doba, takva su vremena bila, bilo sinonim hrabrosti, simbol uspešnosti, ali i nečeg tajanstvenog, nečeg nedodirljivog i nečeg što se priželjkuje, ali i pribojava.

U novinama, tom neumornom hroničaru i lepih i ružnih događanja, ime se pojavilo posle obračuna u "Fit studiju",  u Mijačkoj 5 (kad je poginula Tanja Nikolić, iz Lomine 42) i kad je teško ranjen  Nemanja Ristić (21), Volgina 2, mladić koji je upao u klub i navodno odmah počeo da puca...

Za Šljuku tvrde da je: natprosečno oprezan, natprosečno obezbeđen, da se nikad ne odvaja od pancir košulje, da je izuzetno precizan i da nikad nije govorio za novine.

Čini se, međutim, da su mnoge stvari, a mi smo narod koji voli mnogo da preuveličava, ili da "pljuje" bez razloga, samo ako to čini život "veselijim" - o tom vižljastom momku mirnog lica, moderno podšišanom, kad treba nasmejanom - mnogo šta - prenaduvano.

Dakle, intervju za Telegraf ugovoren je vrlo precizno i vrlo brzo:

"U redu, večeras u 22.30 u TAŠ klubu. Povedite i fotoreportera, nemam ništa protiv.

"Tačno u 22.30. fotoreporter Dušan Mitić-Mitke i ja ulazimo na glavni ulaz u TAŠ. Samo što smo kročili na betonski pločnik ispred ulaza - upalili su se snažni reflektori! (Očito se svetlo pali senzorski!)

Zastali smo na tren, setili se da je neko nedavno ispalio "zolju" na ovaj objekat i malo nam beše hladno oko srca...

Otvaraju se teška, masivna vrata:

-Dobro veče, gospodin Šljukić vas čeka, obratio nam se vrlo ljubazno i uljudno mladić na vratima.Osmeh, pozdrav i u klubu smo...

Gužve još nema. Pravi gosti stižu tek posle jedan. Pre toga je, kažu - blam.

Na spratu, naoko nikog. Ulazimo u prostoriju punu monitora i kamera...Ni muva ne može da proleti. Svaki ugao kluba pokriven je kamerama. Ni čas, ljudi zaduženi za monitore, ne dižu pogled.

Usput, kažu, 80 ljudi obezbeđuje klub.

Sa stolice ustaje mlad, vižljast čovek. Nasmejan i domaćinski pita :

Šljuka: - Šta pijete ? Još ne naručismo, a konobar već donosi.

Gospodin Šljukić za sebe naručuje - đus.

Šljuka: - Znate šta, Vi ste prvi novinar koji je ikad poželeo da razgovara sa mnom, a o sebi sam po raznim novinama čitao sve i svašta. Da nije pominjano moje ime nikad ne bih pogodio da se radi o meni! Pitajte slobodno sve. Šta god hoćete. Odgovoriću šta - mogu.

* Šta se desilo u Fit studiju, kad je poginula Tanja Nikolić ?

Šljuka: - Ona je poginula nesrećnim slučajem. U hodniku, bila je pet metara udaljena od mene. Međutim, čim je upao u klub shvatio sam da će da puca.

* Kako?

Šljuka: - Osetio sam. Odmah sam se skupio, da mu smanjim metu. Napad je bio bez povoda, bez razloga. Jednostavno, ludački potez. Koga je nišanio? Pa, mene, ali zaista mu nisam pružio povoda, ne znam o čemu se radi.

* Napadači nisu bezazleno prošli ?

Šljuka: - Naravno da nisu...

* Kažu da vas je četiri puta pogodio, ali da vam je pancir spasao život, od koga se, navodno, ne odvajate ni danju ni noću?

Šljuka: - Hvala što ste me to pitali. Pancir ne nosim. Evo, pogledajte. Pa nisam valjda poludeo da ga nosim po ovoj vrućini. Ali, valjda te priče nekima nešto znače.

* Kažete, ne nosite pancir, ali lako vam je u VAŠEM klubu, gde ste sigurniji od trezora ? Nemojte reći da ne nosite ni pištolj? Nedavno sam u novinama sam pročitao da Vama pištolje u MUP vraćaju kao "krpice", da je vama lako, da imate "dobra leđa", da vam je stric visoki funkcioner DB, da ste zapravo - zaštićeni?

Šljuka: - Krenimo redom: prvo, TAŠ nije MOJ klub, već klub gospođe Olivere Mirković, supruge ranijeg vlasnika Radeta Mirkovića. Ja sam SAMO šef obezbeđenja. Ne verujete? Evo, tu je moj advokat i vaš dobar prijatelj, gospodin Saša Lazarević, papire proverite u njegovoj advokatskoj kancelariji. To što vam kažem je prava i jedina istina. Otkad sam pre tri i po meseca počeo sa svojim momcima da obezbeđujem klub, ovde se nije dogodio bilo kakav incident. Da je ovde sigurno, možete sami da se uverite. Svake večeri se skupi između 800 - 1.000 mladih ljudi i ludo se zabavljaju.

* Ko dolazi ovde ?

Šljuka: - Pa, mladi i lepi, ali oni koji imaju lovu. Taš je elitni klub, ima elitnu uslugu. Zabava je vrhunska i što je najvažnije - sigurno je. Nema ekscesa, nema incidenata, tuča. Drugo, pištolje mi niko ne uzima, a samim tim i ne vraća. Uostalom, nemam ni dozvolu za pištolj. Zaista nemam strica UDBAŠA, nemam ni debele veze u MUP, nisam ni saradnik njihov i sve te priče su čista zloba i čaršijsko naklapanje.

* Za Vas se priča da je bolje da Vas čovek ni slučajno "ne očeša" ili ne daj bože, da Vam se zameri ?

Šljuka: - I to su priče. One mi, naravno, ne smetaju. Ali, nisu tačne. Nikad u životu nikog prvi nisam napao, ali na svaki napad odgovaram smesta. Takav sam od malena. Inače, zar vam sama činjenica da nikad nisam PRAVOSNAŽNO OSUĐEN ne znači ništa . Čudno nije, ali je tačno. Istina, da vam kažem, ovog časa se protiv mene vodi nekoliko postupaka, ali sve za sitnije stvari, ništa ozbiljno.

* Zasad sve negirate. Nejasno mi je, onda, zašto se Vaše ime sa strahopoštovanjem izgovara na beogradskom asfaltu ?

Šljuka: - Nevinašce nisam! Imam 21 godinu, završio sam mašinsku školu. Trenutno ne studiram, što ne znači i da neću. E, sad ću vas iznenaditi. Volim da čitam. Puno. Moj omiljeni pisac je Robert Ladlam, volim filmove, bilijar, naravno i automobile. Volim, ako tako mogu da kažem, lagodan život. Da budem sam sebi gazda.

*Šta je za vas to - lagodan život?

Šljuka: - Da čovek uvek ima pri sebi dovoljan džeparac, da može, ako želi, a želi, da skokne u bilo koji kraj sveta. Ipak, da budem pošten do kraja, živim baš na samoj ivici. Ne visim, zasad samo stojim.

* Ima li taj Vaš lagodan život svoju cenu?

Šljuka: - Eh, mnogo čega sam se odrekao. Pre svega, nemam onu slobodu koju moji vršnjaci imaju. Retko izlazim na ulicu, uvek mora da si oprezan, da spavaš na pola uva, da paziš s kim si, ko ti je iza leđa, ko dolazi u susret. Nije lako, pošteno, ali čovek se privikne na to. Da li bih mogao drugačije? Možda sam mogao, ne znam, o tome ne razmišljam.

 

* Vi imate "porše", za koji se tvrdi da boljeg auta od njega u Beogradu nema?

Šljuka: - "Porše" i to crveni. Verujte, to je potpuno čist auto, milicija ga je više puta kontrolisala, gotovo razmontirala, ali sve je legalno. Odakle mi, pa kupio mi ga otac. Znate, moj otac je više godina radio napolju. Inače, imam majku i sestru, one žive svoj, a ja svoj život.

* Rekoste šta volite, a šta ne volite?

Šljuka: - Ne volim gužvu!  Eto, recimo nikad nisam bio, izvinite, bio sam jednom na utakmici Zvezda - Partizan i izašao sam na poluvremenu. Ne volim ni novinare kad izmišljaju, tako su nedavno objavili: "ŠLJUKA SE PREDAO U MUP", a ja sam svedok, ili, pravnički rečeno, svedok - oštećeni.

* Da nećete da studirate pravo ?

Šljuka: - Ne! Imam svoje advokate Sašu Lazarevića i Iliju Dražića. Oni su zaduženi da me upozore kad je nešto nezakonito. Svako treba da radi svoj posao.

* Tvrdite da ste samo šef obezbeđenja u Tašu, imate li neke druge poslove?

Šljuka: - Evo, moj umetnički direktor Joca Rabasović radi sa odličnom baletskom grupom, koja će čudo da napravi...

* U nadi da je istina sve što ste rekli, da sam uspeo bar malo da vas predstavim čitaocima, da pređemo na širu temu "od opšteg interesa za BGD asfalt". Ko je glavni čovek, ko je zapravo - "KUM"?

Šljuka: - Beograd nema kuma! 

* Došlo je drugo vreme? I ranije je u Beogradu bilo žestokih momaka, bandi, ali čini se da su se mnoge stvari rešavale šakama, mišićima, po principu "ko je jači", a sad je to pravilo napušteno, pištolj se poteže odmah i bez razmišljanja ?

Šljuka: - Vreme mišićavih tipova, bildera je prošlost. Prvo, više niko ne dozvoljava da ga mlate na ulici i šutiraju. Pištolj se poteže. Inače, tuče su bile u modi u doba Konana, a sad je drugo vreme...

* Stiče se utisak da mladi nemaju milosti prema nekadašnjim legendama. Recimo, šta se i kome zamerio Žorž Stanković, stalno se puca na Vukovića, Petkova...

- Žorž Stanković nije ubijen zbog svog minulog rada i grehova mladosti. Čovek se odavno povukao, ubijen je zbog drugog.  Što se Vukovića tiče: onaj ko je ubio takvog čoveka i na takav način (Ljubu Zemunca - primedba autora) i ne zaslužuje da živi... A onaj treći, najobičniji je cinkaroš.

* Među dobrim poznavaocima beogradskog podzemlja pominje se i "bosanska", "crnogorska" mafija...?

Šljuka: - Bosanci? Tu su. Oni, međutim, rade onoliko koliko im dozvole. I za taj deo koji rade, plaćaju svoj deo. Crnogorci su ovde starosedeoci i s njima nema problema.

* Veliko iznenađenje u javnosti izazvala je vest da je u spektakularnoj akciji uhapšen Milivoje Dukić, vođa patrole Interventne brigade,  zbog navodnog reketiranja Kluba "Taš". Zapravo da je od Vas tražio 30.000 maraka? Priča se i da mu je stvar nameštena, ali i da je to početak obračuna MUP "sa mangupima u svojim redovima"?

Šljuka: - Svašta može da se priča, ali je istina da je tražio reket. Ipak, ukebala ga policija. Nisam reagovao, jer ga je štitila legitimacija, uniforma, ali sad, kad je bez uniforme, nek pokuša da reketira, pa da vidi šta će da ga snađe.

* Da li Vas politika interesuje ?

Šljuka: - Ne. Uopšte. Gledam svoja posla i svoj biznis, a politikom neka se bave političari. Ipak, od svih je najbolji Slobodan Milošević.

To je, dakle, kroki portret Sredoja Šljukića Šljuke.

To je ono što on priča.

Da li je to tako?

Ko zna?  Moj utisak se ni posle višečasovnog razgovora nije iskristalisao...

Izvesno, mlad čovek je svestan svega što radi, zna, čini se, dokle i koliko može.    

Da li su njegovi odgovori čudni?

Možda, ali čovek je najpoštenije rekao: "Vi pitajte sve, a ja ću da vam odgovorim koliko mogu." (Razgovor je vođen jula 1995. godine u "Taš"-u. Tekst je bio autorizovan.)

 

----------

PS:

.... Zašto sam pominjao fotoreportera Mitketa?

Završismo intervju, završismo večeru...

 Kad se ovo objavljuje, pita Šljuka?

- U narednom broju, kažem.

- OK, kaže Šljuka.- Napišite sve, ali samo ovo što sam govorio. Snimao sam i ja ceo razgovor! Nego, da vas zamolim nešto. Da li mogu da dobijem sve fotose koje ste napravili, okrenu se Šljuka Mitketu?!

- Dvesta maraka!! Donosim sutra!

- OK! Evo pare!!

Ispratiše nas do izlaza, one tri devojke do automobila...

- Jeli bre, Mitke, da li si ti normalan? Kako čoveku uze pare!?

- Pa što da mu ne uzmem!

- Pa, jel ti znaš koliko je opasan tip?

- Baš fini decko!!, nasmeja se Mitke i protrlja marke oko brade...

Te večeri je u okolini "Taša" opljačkan jedan Beograđanin. Oteto mu je 4.000 maraka!

Ima il nema veze s "Tašom"?

Ili s Mitketom?

Nikad utvrdeno!

                                   

                                    *********

 

Desetak dana pre nego što je ubijen u spektakularnoj sačekuši na autoputu (za njegovu likvidaciju optužen je "zemunski klan"), javio mi se Šljuka telefonom:

- Šljuka!

-Kaži?

- Došao bih do tebe u redakciju da ti nešto ispričam za novine!

- Dođi, čekam te!

Tada je redakcija "Svedok" bila na petom spratu "Borbe". S leve strane redakcija Dnevnog telegrafa, s desne "Svedok".

Usred hola bilijarski stol, koji je posle ubistva vlasnika Dnevnog telegrafa  odnet, pre bih rekao de je - ukraden...

Stiže Šljuka, naravno sa svojim obezbedenjem. Rasporediše se ti momci ispred i okolo...

- Slušaj, poče Šljuka nekako snebivajući se...

- Šta ti je, pitam!

- Šta misliš da ti ispricam sve od "A" do "Š" šta se, bre, sve ovo dogada u podzemlju, da objaviš...

Nikad pre toga, a sreo sam ga više puta, Sredoja nisam vide tako ozbiljnog, bolje rečeno - uplašenog. Lomio se momak, u meduvremenu se oženio, dobio decu, polako se izmicao iz "posla", ali...

Da bih malo opustio napetu atmosveru, pitam ga:

- Šta će ti ovoliko obezbedenje?

- Neću dugo, rade mi o glavi(!!), prozbori Sredoje.

Jedva.

- Zato mislim da je najbolje da sve objavim u novinama, da se zna pre nego što me ubiju!?

- Nije valjda dotle došlo?

- Jeste, kaže Sredoje!!

- Slušaj, meni kao novinaru i redakciji je tvoja priča interesantna. Ali, ti sem sumnji da ti rade o glavi ne možeš ništa da dokažeš. A, ako objavimo samo priču da ti "neko preti" to nema veze. Uostalom, ti znaš da sam ti rekao da su mnogi od vas likvidirani samo zbog priča i rekla kazala, i da su česti naslovi u novinama bili za obračune u podzemlju:

"Ubi ih prejaka reč".

- Misliš da nije pametno da sve ispričam za novine?

- Mislim!

Premišlja se Sredoje, premešta sa stolice na stolicu... Vrti se...

- Slušaj, možda si u pravu. Da ne serem preterano, bolje mi je da se povučem potpuno, da se sklonim iz ovog ludog grada, da dignem ruke od svega i da zapalim odavde. Znaš da sam pumpe (benzinske) prodao, da se sklanjam koliko mogu... Uh!!

- Čekaj, ajd sad, nije za novine, ko ti radi o glavi, pitam?

- Svi! Stvarno, možda je bolje da ne kenjam.. Šta sam dosad pričao, pričao sam. Ali, ne mogu ni u policiju da iznesem svoje sumnje, tek tamo se ne zna ko za koga radi! Palim iz zemlje!

Ne znam zašto, ali tog časa se setih jednog drugog Zvezdarca, Dejana Marjanovića - Šabana. Koji je isto, kao i Šljuka odlučio da "zapali" iz Juge, da ode, čak, u Ameriku.

Kupio je i avionsku kartu!

Nije otputovao.

Ubijen je na kućnom pragu!

S avionskom kartom u džepu!!

*****

- Imaš neko piće, pita Šljuka!

- Otkad piješ, pitam ja?

- Ne pijem,!! Znaš šta. Ispričali smo se. U pravu si. Neću više da zucnem za novine... Napuštam sve...

To je bio deo mog poslednjeg razgovora sa Šljukom. Ubijen je desetak dana posle toga (27.septembra 2002.).

Sad, kada je prošlo vreme, mogu da konstatujem: Sredoje Šljukic Šljuka je znao da će biti ubijen.

Samo ne kad i gde.

Želeo je da pobegne.

Od svega!

Ali, od prošlosti se ovde, na ovim prostorima, ne može uteknuti u budućnost.

Budućnost sačeka  prošlost.

Sredoja Šljukića Šljuku, na autoputu Beograd - Niš!

 

I Šljuka u čitulji

 

Sredoje Šljukić Šljuka (30) i njegov brat od strica Zoran ubijeni su u petak, 27. septembra 2002. oko 23.45 časova, na autoputu kod bloka 23, u blizini mosta Gazela. Šljukići su bili u "audiju A8" BG 77-72. Na mestu vozača bio je Sredoje, pored njega Zoran, a na zadnjem sedištu njihov prijatelj Velibor Ćirović, zvani Velja Crnogorac.

"Audi" je išao srednjom kolovoznom trakom, i u jednom trenutku dva vozila, koja su bila ispred, blokirala su i usporila Šljukićev automobil. Tada, levom kolovoznom trakom nailazi sivi "audi 100", sa zatamnjenim staklima.

Dva "audija" kreću se nekoliko sekundi paralelno, a ubica iz sivog vozila otvara prozor i, najverovatnije, iz "kalašnjikova", puca na Šljukićev automobil.

Nekoliko metaka pogađa leva zadnja vrata, a najmanje 20 projektila koncentrisano pogađa staklo na levim prednjim vratima i sama vrata u visini kvake.

Šljukići su pogođeni sa više metaka u glavu i grudi, tako da im ubica nije ostavio ni najmanju šansu da prežive. Nekoliko metaka izašlo je i kroz prozor desnih vrata.

Napadači su odmah pobegli sa lica mesta. Ćirović pomera teško ranjenog Sredoja sa mesta vozača i vozi "audi" do Urgentnog centra.

Zoran Šljukić umro je odmah, a Sredoje je podlegao povredama po prijemu u Urgentni centar na odeljenje reanimacije.

Do bolnice su odmah došli Šljukini prijatelji koji su ušli u centralni hol Urgentnog centra, gde su obavešteni da su Sredoje i Zoran ubijeni.

Interventne patrole i policajci područnih stanica blokirali su ulaz u Urgentni centar. Na autoputu uviđaj je trajao dva i po sata. Na licu mesta bili su inspektori iz Odeljenja za krvne i seksualne delikte, interventne patrole, pripadnici OUP Novi Beograd.

Sredoje Šljukić upucan je u svom "audiju A8", ali ovog puta, neuobičajeno za poslovično opreznog Mirijevca, nije imao nijedan automobil u pratnji, iako su obično, najmanje u jednom, uvek bili telohranitelji.

Njegov "audi" bio je poznat u gradu po tablicama BG 77-72, koje su predstavljale Šljukin datum i godinu rođenja - 7. jul 1972. godine.

U njegovom "audiju", u uviđaju, nije pronađeno oružje, a Ćiroviću je pre nekoliko meseci, u raciji na splavu "Sava", policija oduzela pištolj.

Prema saznanjima izveštača "Svedoka" Šljukić je krenuo goloruk, bez pratnje, na poziv nekog očito njemu dobro poznatog ... Kad je krenuo na sastanak, a ispostavilo se u smrt, obezbeđenju je javio da ga sačekaju kod "Taša", odakle bi kasnije otišli na Bežanijsku kosu gde je Sredoje sagradio velelepnu kuću, obezbeđenu elektronikom i svim potrebnim uređajima kojim bi "namirisao" nezvane goste.

U obično dobro obaveštenom podzemlju, još je - tajac. Niko se ne usuđuje da kaže ko je ubio Šljukića, ma da ima mnogo onih koji misle da je Šljukić praćen već danima, da se tačno znala maršruta puteva kontroverznog Zvezdarca i da se samo čekao momenat pogodan za sačekušu. Prve indicije ukazuju da je u petak, od ranog podneva Šljukić praćen, ali ni najobavešteniji još ne mogu da shvate - kako je moguće da se takvom preciznošću planira likvidacija Sredoja Šljukića, pošto svi tvrde da je njegov brat Zoran ubijen samo zato što je u petak oko 23.45 sati bio u istom automobilu.

Jer, iako je bilo sličnih likvidacija iz automobila u pokretu, ovakve "sačekuše" pod "punim gasom" još nije bilo. Svima koji prate crne hronike u sećanju su likvidacije Zorana Uskokovića - Skoleta posle lude trke ulicama Beograda, pa Zorana Davidovića Ćande, Bata Trlaje... Bile su sačekuše, ali nikad na autoputu prepunom vozila...

I, opet su audiji bili u igri: Šljukići su bili u "audiju 8", ubice u "audiju 100", i opet je kalašnjikov bio oružje za egzekuciju...

Nagađati ko je i zašto ubio Sredoja Šljukića, u ovom času, prosto je nemoguće: naime, Sredoje Šljukić je bio čovek pun kontroverzi: žestok momak, koji ni pred kim nije uzmicao, čovek na kojeg se više puta pucalo, a istovremeno čovek koji je bio izuzetan roditelj i suprug, koji je svojim prijateljima pričao o planovima i budućnosti...

Prošle godine, na letovanju, na Rodosu, niko u Sredoju ne bi "namirisao" žestokog momka, brinuo je o svojoj deci, familiji i prijateljima, bio je devojka za sve, veseo, razdragan...

Šljukić je povremeno navraćao do mene u "Svedok", svoj prvi pravi i jedini intervju dao je meni još davnih devedesetih, zatim je  navratio posle pucnjave pred "Taborom" i nedavno, posle nekoliko racija policije, na rođendanu, na splavu, u "Tašu"...

- Znaš, imao bih mnogo toga da pričam za novine. Misliš li da je je to pametno - pitao je Šljukić?

Na savet da je vreme da se ćuti, da se ne priča za novine, Šljuka se samo nasmejao, uz komentar: dobro, nećemo sad, ima vremena...

Tog časa, Šljukić nije znao da je sudbina odlučila drugačije. Činilo se da pre nekoliko dana nije bio - uplašen, da se nije preterano uzbuđivao, ni osvrtao. Bio je, kao - siguran. Ali meni se poverio da je posao s benzinskim pumpama propao i da ih je prodao, da je prošlo vreme nafte i benzina, da je već vreme da  "zapali iz Beograda" i da se potpuno posveti porodici i da je ulica "posao" za neke mlađe...

Imao je samo 30 godina.

Za sobom je ostavio suprugu Ivanu, sina Andriju i kćer Anu...

 

 Sredoje i Zoran sahranjeni uz zvuke "Marširala, marširala kralja Petra garda

 

Novo groblje, utorak, 1. oktobar 2020, 12.30.

Kod spomenika Oslobodiocima Beograda, preko puta Novog groblja, parking pun automobila sa zatamnjenim staklima, džipova i ljutih mladića, koji ih čuvaju.

Na ulazu u groblje - gužva. Do kapele za izjavljivanje saučešća ne može da se priđe od ljudi.

Levo od kapele gomila cveća, dovoljna da prekrije dvadesetak grobova.

- 'Ajde vi mlađi, ponesite cveće - kaže neki čiča i dodaje bukete.

Povorka od 2.000 ljudi kreće. Ćutke. Dan je tmuran, vazduh vlažan od kiše, pa se blato na mestima gde je zemlja ogoljena, skroz razlilo.

Puno je mladog sveta, ali i staraca. Babe sa maramama ćutke idu, a u pozadini se čuje po koja narikača.

Orkestar svira, a gomila ljudi ćutke hoda ka grobnom mestu velikog dečaka beogradskog asfalta i njegovog brata. Grobovi su u neposrednoj blizini ulice.

Šule baš neće pod zemlju.

Kovčeg, zbog gužve, nikako da isprave i donesu do rake. Guraj, okreći, nikako da ga nameste u pravi pravac, iako ga nose kršni momci.

"Oće naš, koji si na nebesima, oprosti ako je Sredoje grešio..." - čita pop, a svi prisutni se krste.

Oproštajni govor u ime porodice i komšija iz sela Jabuka kod Prijepolja, čita beogradski advokat Bogoljub Gačević.

"I u smrti ste ostali iznad svojih ubica, a njima će se kad-tad vratiti. Biće kažnjeni ili po ljudskoj ili po Božjoj volji. Uspravno i dostojanstveno ste hodali zemljom i surova smrt stvorila je neizmernu bol njihovim bližnjim."

Loza Šljukića vazda je davala hrabre momke, srpske junake. Šljukići su verovali u srpstvo i pomagali Srpsku pravoslavnu crkvu i Mileševsku eparhiju, iz koje su potekli. Sredoje je za sobom ostavio dvoje maloletne dece, kojima je bio dobar otac.

- Umesto da porodica povede kolo na svadbi, mi te sahranjujemo - čita Gačevič.

Na grobu iza stoji ogroman venac od belog cveća, od majke.

- Ovde sa nama je i njihova baba. Nije normalno da smrt ide toliko preko reda, ali, kažu, kad nema pravde na ovom svetu, Bog će je dati na onom.

Tetka u gužvi, za sebe komentariše: "E, baba, sahrani ih dvojicu".

Svi Šljukini i Zoranovi prijatelji su tu. Tu je i stariji svet sa beogradskog asfalta. Stariji gospodin, u pratnji mladića stoji tu. Od Šljuke i Zorana opraštaju se i njegovi drugovi.

Niko ne izgovara reč - osveta.

Zemlja. Braća su ispraćena uz intoniranje koračnice  "Marširala, marširala, kralja Petra garda".

 U redu se čeka žito i sok za pokoj duše.

- A bio je mnogo dobar frajer... Ko ga je ubio... Ko će ubici presuditi - čuje se u prolazu.

 

(Glas javnosti - Vladan Dinić)