Šešelj u Hagu o navodima da je bio umešan u ubistvo premijera: Đinđić se žalio Karli del Ponte da mu prete likvidacijom (135.deo)

U svojstvu okrivljenog, u "slučaju Đinđić" dr Vojislav Šešelj saslušan je 4. i 5. avgusta 2003. godine u haškom kazamatu.

Već 7. avgusta 2003. godine, doneto je rešenje o sprovođenju istrage protiv njega. Rešenje je zavedeno pod brojem KiJ12/03, potpisao ga je Vučko Mirčić, istražni sudija Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu.

Dvodnevni Iskaz Vojislav Šešelj davao je u Ševeningenu, u prisustvu svojih tadašnjih pravnih savetnika Maje Gojković i Slavka Jerkovića.

...Vojislav Šešelj: I to je sve...

Istražni sudija: To je sve. Hoćete li da se izjašnjavate?

V.Š: Da, ja bih se prvo izjasnio, onda sam spreman da odgovorim na sva pitanja, i javnog tužioca i odbrane. Krivična prijava i na njoj zasnovan zahtev za sprovo|enje istrage, bar u onom delu koji se tiče me­ne, potpuno su zasnovani na lažima i izmšljotinama. Nikada nisam postao član nikakve zločinačke organizacije, nikakvog zločinačkog udruže­na i nikada nisam ni sa kim planirao izvršenje bilo kakvih krivičnih de­la, a pogotovo ovih krivičnih dela koja su najteže vrste. To je, dakle, sve čista izmišljotina i za to apsolutno ni javni tužilac nema nikakvih dokaza, niti je mogla da ima policija.

Zašto je došlo do te izmimišljotine? Zato što je trebalo posle ubi­stva Zorana Đinđića dodatno politizovati celi slučaj da bi se krivica i odgovornosg za ubistvo prebacili na političke protivnike dosmanlijskog režima, umesto...

I.S: Izvinjavam se, nisam siguran da se snima sve ovo što pričate. Kad pritisnete zeleno, snima se, je li?

V.Š: Kod mene se ovde upalilo. Da, da, snima se.

I.S: E dobro, izvinjavam se.

V.Š: Ja sam već ovde iskusni robijaš, nemojte se sekirati.

I.S: Izvolite.

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

A post shared by Photolux Festival (@photoluxfest)

Cilj je, dakle, da se sakrije prava pozadina ubistva

V.Š: Cilj je, dakle, da se sakrije prava pozadina ubistva. Postojalo je veoma moćno zločinačko udruženje kriminalnog karaktera i na čelu tog udruženja stajao je Zoran Đinđić, bio je jedan od glavnih šefova. U tom zločinačkom udruženju došlo je do unutrašnjeg sukoba. Taj sukob je kulminirao u leto prošle godine, zato što su se pojedini članovi osećali izdanim od svog glavnog šefa Đinđića, prevarenim, nasamarenim i lično ugroženim zbog pretnje izručenjem Haškom tribunalu, odnosno pretnje likvidacijom, pretnje hapšenjem i suđenjem za krivična dela, od trgovine drogom pa tako dalje. Ja nikada nisam ulazio u udruženje takve vrete, a što se tiče imena ljudi sa krivične prijave, poznajem svega četiri ili pet. Sad ću vam tačno reći koga sam poznavao. Poznavao sam Milorada Lukovića Legiju, susreli smo se četiri puta u životu, poznavao sam Dušana Spasojevića, poznavao sam Acu Tomića, poznavao sam Borislava Mikelića i Gradišu Kati}a i to je sve. Reći ću vam na koji sam način koje od njih upoznao. Gradišu Katića već znam dugo kao novinara, nekad smo u malo boljim odnosima, kad mi njegova novina da publicitet, a nekada se zategnu na­ši odnosi do svađe i prekida, kad njegova novina objavi nešto protiv mene, što je, onako, ispod svakog moralnog kriterijuma. Recimo, kao jesenas. negde posle prvog kruga izbora, kad su objavili tekst nekog Vitomirovića iz Zaječara i nekog Slobodana Jovića. Taj Slobodan Jović je tvrdio da sam mu zaklao ženu, a taj Vitomirović da sam ko zna šta tamo uradio, ti tekstovi postoje u „Identitetu". Onda se on izvinjava, onda on obećava da više tako neće biti, pa onda opet objavi neki intervju sa mnom, da mi publi­citet, onda kad mi nijedan drugi medij ne daje itd.

Legiju sam prvi put video u oktobru 2000.

Što se tiče Milorada Lukovića, prvi put sam ga u životu video u oktobru 2000. godine, kada je Savezna skupština sazvana na prvo zasedanje po­sle izbora, kad je Koštunica polagao zakletvu. Sednica je zbog spaljivanja zgrade Savezne skupštine održana u Sava centru. Milorad Luković Legija je bio u društvu Čede Jovanovića i još nekih ljudi. Pošto je bila veo­ma napeta situacija, ja sam bio naoružan, došao sam sa pištoljem u Sava centar i sa mnom je bilo nekoliko mojih ljudi od najvećeg poverenja. Znate, sve je bilo stalno na granici incidenta, sala je bila puna Crvenih beret­ki i mnogo je kriminalaca tamo bilo, svi su bili do zuba naoružani. U jednom trenutku, u pauzi, sretnemo se na onom hodniku, bila je neka distanca između nas i Čeda Jovanović mene zove da priđem. Stoji pored Luković Legije, i sad on meni naređuje, kao, dođi ovamo".

 Ja kažem: „Čedo, vojvodi se na noge dolazi, dođi ti ovamo".

 I on gleda onako razrogačeno i priđe mi.

Legija nije prilazio, prišao je Čeda. Razgovarali smo oko te napete atmos­fere i ja sam rekao - ako s vaše strane ne bude incidenata, sa naše sigurno neće biti. ali ako se ponovi ono što ste nam organizovali pred Republičkom skupštinom, onda može i krv do kolena da padne. Inače je ta kriminalna banda organizovala sačekivanje naše poslaničke grupe, nakon zasedanja Republičke skupštine posle petog oktobra. Mi smo za to saznali, dobro smo naoružani ušli u zgradu Skupštine i iz zgrade Skup{tine izašli, i vi se sećate, bio je jedan pucanj u vazduh u tom incidentu, onda se ta kriminalna banda razbežala. Dakle, ta kriminalna banda, koja je preuzela vlast u Srbij 2000. godine, nije bila načisto kako da se postavi prema Srpskoj radikalnoj stranci, da li da ide na definitivni obračun ili da izbegne naše učešće u obračunu, pošto tih dana još nije bila sigurna da će osvojiti vlast. Tim povodom su kod mene u Zemun dolazili Zoran Đinđić i Čedomir Jovanović. Ja sam im rekao - ja nikada neću podržati ovo što vi radite, politički sam protiv toga, ali nisam ni ministar policije niti imam neku oružanu moć da bih vam se efikasnije suprotstavio, ako se pojavite u nekoj instituciji koju predvodi radikal, u nekom ministarstvu ili drugoj državnoj instituciji, znajte da tog radikala nećete oterati bez krvoprolića. To je bilo vreme kriznih štabova, otimanja Savezne uprave carina, Narodne banke Jugoslavije itd.

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

A post shared by dr Zoran Đinđić (@zoran_djindjic)

Anketni odbor

Posle sam, u nekoliko navrata, napadao Milorada Lukovića javno. Do kontakta među nama je došlo nakon mog govora u Saveznoj skupštini, povo­dom izveštaja Anketnog odbora o ubistvu ministra odbrane Pavla Bulatovića. Ja sam taj izveštaj objavio, komletan materijal, na hiljadu strana. Ugrabio sam priliku, odmah nakon okončanja rada Anketnog odbora, da objavim stenogram na oko petsto strana u časopisu „Srpska slobodarska misao" i da mnogim beogradskim redakcijama razdelim delove tog stenograma, jer sam smatrao da javnost mora biti obaveštena da se sve to, do čega je došao Anketni odbor, ne bi zataškalo. Đinđić je reagovao besno, pretnjama, pritiscima, pokušao je da spreči objavljivanje, podnosili su krivičnu prijavu protiv mene, ta krivićna prijava mora da postoji negde u spisima, što sam objavio izveštaj Anketnog odbora sa stenoramima. Čak je bila inicijativa u Saveznoj skupštini da se formira novi anketni odbor koji bi se sa mnom bavio, pa su onda shvatili da sam ih nadmudrio i da nemaju nikakvog zakonskog osnova. Na početku rada Anketnog odbora mi smo rad proglasili tajnim. Ali, čim smo izglasali izveštaj, mi smo skinuli tu oznaku tajnosti, to postoji i u stenofamu rada Anketnog odbora, i rekli čak i u izveštaju da smatramo da kompletan materijal treba da bude dostupan i političkoj i stručnoj javnosti radi dalje istrage samog ubistva.

Mi smo tada dirnuli u osinjak. Na sednici Savezne skupštine sam o to­me otvoreno govorio i tu sam, između ostalog, napao žestoko i Zorana Đinđića i Milorada Lukovića Legiju. Posle te sednice, nakon što su štampa, radio i televizija objavili izveštaje, i to ponovili u kraćim crtama, me­ne je telefonom zvao Legija. Odnekud je saznao moj broj, to verovatno nije bilo teško i rekao je:

NE PROPUSTITE

ODAKLE JE UBIJEN ZORAN ĐINĐIĆ: Atentat na predsednika Vlade Srbije sa 26 metara visine?! (30.deo)

„Zdravo, ovde Legija, Što me napadaš"?

Ja sam mu ta­da opsovao, i to onako krvnički opsovao majku, i rekao:

“,Hoću da te strpam u zatvor".

„Što hoćeš da me strpaš u zatvor?"

„Hoću da te strpam u zatvor, tako sam odlučio".

I on mi je tada prekinuo vezu. Ja sam to ispričao nekim novinarima, neke novine su to objavile, mislim „Srpska reč", „Identitet". možda i „Nacional" i još neke. Čak je i neki novinar zvao telefonom Legiju da ga pita da li je to istina. Legijina verzija je bila - jeste, zvao sam gospodina Šešelja, bile su mi potrebne neke informacije. Pitao sam ga, kad mi je odgovorio, ja sam se ljubazno zahvalio i tako je razgovor završen. Posle toga nije bilo više nikakvih kontakata, osim što sam dobijao određene informacije u pogledu moje eventualne likvidacije.

Početkom avgusta krenula je predizborna kampanja i u nekoliko navra­ta, preko izvesnog posrednika, Legija je tražio da se vidi sa mnom. Ja sam prvo oklevao. Da vam iskreno kažem, nisam znao o čemu se radi, nisam znao šta sve može da se desi. Međutim, onda sam pristao i našli smo se na novosadskom autoputu, na lakat krivini. Ja sam prešao u njegov džip. To je bio službeni policijski džip crne boje kakvim su se vozili i Đinđić i Čeda Jovanović. Za volanom džipa bio je Dušan Spasojević. Dušana Spasojevića ja nisam poznavao, jednom sam ga sreo kad sam bio predsednik opštine. On je nešto tražio u opštini da reguliše i znam da je došao okićen s mno­go zlata, upleten lanac od više onih sitnih lančića i jedino mi je to ostalo u sećanju. Nisam mu se ni lika sećao osim toga lanca. Znam da sam to komentarisao. Pitao sam da li je to neko odlikovanje, je li to neka oznaka sta­tusna ili tako nešto, neka šala je bila u pogledu toga. I ovo je, dakle, bio taj drugi susret sa mnom.

Nisam često napadao Spasojevića

Oni su pokušali da otkrave atmosferu, kao, nije njima cilj da budu u sukobu sa mnom. Oni mene cene kao patriotu, kao ovoga. kao onoga i žao im je kad god ih napadam. Ja, doduše, nisam često napadao Spasojevića, svega ne­koliko puta sam mu ime pomenuo, jer Spasojević još nije bio važan u tim kriminalnim krugovima. On je bio jedan od članova surčinskog klana, nekad je to sve bio surčinski klan. Tek je 2002. godine stvoren zemunski klan kao poseban, distanciranjem od surčinskog klana pa su čak neki Surčinci prišli ovoj zemunskoj grupi. Spasojević je bio mo`da sedmi-osmi u rangu u „surčinskom klanu" pre nego što im se priključio Legija. Legija je bitno ojačao Spasojevića, pa su njegovi apetiti verovatno porasli do one grani­ce koja je bila nepodnošljiva Đinđiću, kao jednom od glavnih ljudi. U tom razgovoru su mi ispričali nekoliko stvari, na primer to kako su se čudi­li kad su videli da sam saznao 2001. godine da Đinđić sprema moju likvidaciju - Đinđić, Dušan Mihajlović i još neki. Đinđić je tražio od njih da me likvidiraju, da to izvedu neki iz Crvenih beretki, ali pričali su mi ka­ko su se oni nećkali, kako nisu hteli to. Iako sam im stao na žulj, iako sam im bio smetnja, ipak nisu hteli u to da se učestvuju.

Drugo, sama činjenica da sam ja provalio javnosti da se to sprema delovalo je na njih da odlože celu akciju. Inače, akcija je provedena tako što mi je prvo policija otela, na krajnje brutalan način, džip koji je Srpskoj radikalnoj stranci dodelila država iz razloga moje bezbednosti.

Andrija Drašković priprema moju likvidaciju

Kada je po­licija saznala da Andrija Drašković priprema moju likvidaciju, a i bio je neki pokušaj, ta dokumentacija postoji u policiji i do toga može doći javni tužilac ako ga bude interesovalo, dodeljen nam je jedan od džipova koji je zaplenjen u vreme rata, koji je valjda ostao od OEBS-a, od Vokera. Voker je to bio namenio šiptarskim teroristima. Inače je te džipove preuzela policija, još se viđaju po Beogradu, još su u upotrebi. Jedan od tih blindiranih džipova, rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, mislim na lični predlog, zahtev Slobodana Miloševića, dodeljen je Srpskoj radikalnoj stranci. Na osnovu toga džip je registrovan na Srpsku radikalnu stranku u policiji. Džip je prenesen u vlasništvo Srpskoj radikalnoj stranci kao pravnom licu, na krajnje legalan način  i sa ovom argumentacijom koju sam izneo. Policija je otela džip, a da nije izdala ni potvrdu o otimanju. Izdala je samo potvrdu o otimanju registarskih tablica i saobraćajne dozvole, a pošto nisu mogli da dođu do saobra}ajne dozvole, nisam hteo da im dam, dobili smo samo potvrdu za registarske tablice.

Mi smo to sudski terali, stiglo je i do Vrhovnog suda, Vrhovni sud je dosuđivao u dva navrata u našu korist, tražio obnovu procedure. Međutim, policija do danas taj džip nije htela da vrati. To je, dakle, bila prva akcija na planu moje likvidacije. Posle je bilo još nekoliko spremanih akcija, ali sam uvek na neki način to preduhitrio napadima na Đinđića, izazivanjem neke druge političke afere, iznošenjem u javnost itd. Oni su tada rekli kako su bili zapanjeni i mojom hrabrošću i uopšte otkud meni to saznanje, kad je to bilo u veoma uskom krugu ljudi.

Tada je još bilo reči o predstojećim izborima. Bilo je onako više nekog ćaskanja, ja znam da mi se tom prilikom pokvario opasač na pantalonama, i da sam ga, onako mrtav hladan, izvukao i popravljao. Znate, ona gajka se nekad skida sama od sebe, takav sam imao kaiš pa sam ga popravljao, a oni su se čudili, na primer, toj hladnokrvnosti. Još je jedan susret bio, ali iz daleka. Na sahrani Vlajka Stojiljkovića su mi pokazali Legiju, ali ga tada nisam dobro ni video.

Ne podržavamo ni Labusa ni Koštunicu

Susret je bio i pred drugi izborni krug, tražili su da se vidimo, da me pitaju, tako su to predstavili, šta ja mislim za drugi izborni krug. Ja sam odmah, kao iz topa, rekao da ćemo bojkotovati izbore i da nema govora da podržimo bilo koga - ni Koštunicu ni Labusa. Ali, oni nisu napadno ulazili u taj razgovor, oni su ispipavali puls, malo kao iznosili neke svoje stavove, ali se nisu ni izjašnjavali, protiv Labusa su sigurno bili, ali se nisu izjašnjavali ni za Koštunicu.

Treći put su tražili da se vidimo kad je pohapšena Makina grupa, da mi ispričaju kako je Maka zaista hteo i mene da likvidira. Jer, kad je to izneseno u javnost, to je Dušan Mihajlović izneo, ja sam se šalio - otkud ja među tako uglednim ljudima kao što su Đinđić i Čeda Jovanović. Onda su oni hteli to da mi potvrde, i tada su mi njih dvojica rekli da su lično učestvovali u hapšenju Makine grupe.

NE PROPUSTITE

VLADIMIR BEBA POPOVIĆ: Nemam nikakvu dilemu da je VOJISLAV KOŠTUNICA bio politički kišobran (132. deo)

Znam da sam pitao - kako, kad si ti penzioner, pa ti uopšte nisi u policiji. Ma, kaže - mi smo tu. Otprilike je tako nekako tekao razgovor, ne mogu ja sad svaku reč doslovno da interpretiram.

Meni su tada mnoge stvari bile sumnjive, kada je krenuo drugi izborni turnus, mada nisam imao dovoljno dokaza, i nisam mogao baš sve da do kraja da rasvetlim. Ali, izašao sam u javnost sa tezom da se mafija podelila. U prvom izbornom turnusu ja sam govorio da za Koštunicu mogu da kažem svašta, ali ne mogu da kažem da je povezan sa mafijom. Ja sam u drugom izbornom turnusu već počeo da optužujem da se mafija podelila i u dva klana diferencirala, jedan oko Đinđića, drugi oko Koštunice. I tad je bilo nekih signala, nagoveštaja kako su oni besni zbog toga. A ja ih nisam pominjao, pominjao sam samo činjenicu da je ovaj Šljuka bio šef obezbeđenja na završnom Koštuničinom mitingu u prvom izbornom turnusu, na primer, i možda još neke detalje, što se može videti iz tih mojih javnih nastupa. To je možda do sada već sve publikovano. I nekoliko meseci nije bilo više nikakvih kontakata.

Saznajem da Hag sprema optužnicu

Ja saznajem, krajem januara, da je u Hagu spremljena optužnica protiv mene. Iako je to vlast u Beogradu negirala, ja sam imao neke pouzdane izvore informacija. I saznajem da je Đinđić spremio moje kidnapovanje, ekspedovanje u Hag, koje bi bilo predstavljeno kao - evo on je već otišao dobrovoljno. Za taj plan sam saznao i osujetio ga. Prvo veče kad je krenula policijska akcija, ljudi iz Srpske radikalne stranke obezbeđivali su moju kuću. Parkirali smo veći broj starih automobila ispred kapije, ispred ograde. Vozila su bila puna benzina i spremali smo se, ako krene policija, ili ako krene bilo kakva grupa, jer ko zna šta je tu sve moglo da se izvede, da ta vozila zapalimo i da tako izazovemo što veću buku. Policija je to saznala. Dolazili su negde iza ponoći, trojica su bila sa automatskim puškama a veći broj u civilu i jedan moj čovek je slučajno čuo kako sa benzinske pumpe javlaju u svoju centralu da je mnogo Šešeljevaca oko moje kuće i da imaju mnogo benzina itd. Sutradan sam držao konferenciju za štampu na kojoj sam sve to obelodanio i sadržaj cele konferencije sam takođe objavio.

Negde dvanaestog, sad ću vam tačno reći kako se sećam tog datuma, ovih ranije se ne sećam, ali se sećam ovog datuma, jer sam 13. februara imao ročište u Prvom opštinskom sudu u Beogradu. Ročište je bilo povodom moje tužbe za isplatu javno obećane nagrade kad sam raskrinkao pozadinu i iz vršioce tri ubistva: Momira Gavrilovi}a,  Slavka Ćuruvije i Radovana Stojčića Badže. Pošto je nagrada javno obećana 2001. godine, ja sam se javio, podneo sam policiji imena ljudi koji su bili neposredni izvršioci. Posle sam to dopunio i slučajem Ćuruvija, gde sam svu četvoricu identifikovao. Pošto sam se već spremao da idem u Hag, ja sam hteo da u sudski spis priložim materijal od 172 gusto složene stranice teksta. Ovo je sve materijal na osnovu policijskih informacija koji sadrži mnogo, mnogo podataka o umešanosti Đinđićevog režima, mnogih pojedinaca. Tu se pominje i Legija, tu se pominje i Spasojević, tu se pominju još mnogi ljudi, Peconi itd. Ja sam spremio deset primeraka ovog materijala da podelim novinarima na improvizovanoj konferenciji za štampu ispred Palate pravde.

Legija i Spasojević  su mi 12 februara nudili da me štite Crvene beretke

Dan uoči toga, dakle 12. februara, kod mene su došli Legija i Spasojević i tražili da ne idem u Hag, nudili mi da stignu po mene oklopna kola, neko oklopno vozilo iz Kule, da me štite Crvene beretke i da će mi oni obezbediti dobar smeštaj, sigurnu egzistenciju itd. Rekli su da ne smem da idem u Hag, a ko zna šta će se sve ove godine desiti u Srbiji, promeniće se situacija i sve će krenuti nabolje. Taj razgovor je trajao negde oko sat vremena. Ja sam tada objašnjavao da je za mene pitanje časti da odmah odem u Hag, ja sam to i nagoveštavao, ja sam to i hteo, jer želim da se suočim sa Haškim sudom. Pošto nisu uspeli da me ubede, otišli su. Ako dođete do ovog spisa u Prvom opštinskom sudu, to je pod brojem rimsko dvanaest, P.br. 2083/2, videćete da sam tamo na nekoliko mesta makazama iz samog teksta izrezao imena. Izrezao sam Legijino ime, možda Spasojevićevo i ne znam da li je još neko bilo. Zašto? Pošto sam planirao da to podelim novinarima. bilo mi je neprijatno, oni taj dan meni nude zaštitu, nude da me čuvaju, nude da me spasu od Haga, a ja sutradan u sud predajem dokument sa njihovim imenima. Naravno, ne bih ja oklevao, moja borba protiv kriminala je beskompromisna, ali bi novinari odmah objavili ono što su dobili, i ja nisam odbacio ceo dokument, nego samo isekao ono što bi novinari mogli odmah da stave u opticaj, pošto su dokumenti bili autentični. Ja sam te dokumente i predao u sudski spis i onaj ko je stručan odmah može iz samog konteksta videti o kome se radi i čije je ime tu. To bi. dakle, bilo sve što se tiče mojih eventualnih kontakata sa ovom dvojicom ljudi.

Što se tiče ovih ostalih, nikada nikog od njih nisam sreo, za mnoge nisam ni znao da postoje dok se nije desilo Đinićevo ubistvo. Međutim, ima nešto drugo što je ovde interesantno. Ja sam bio u toku, znao sam da se sprema vrlo krvav obračun u Srbiji. Nisam znao da će biti ubijen Đinđić, ali sam znao da će krv pasti do kolena. To sam govorio javnosti, ja sam to rekao i na sednici Narodne skupštine, u emisiji na BK televiziji i u nekoliko novinskih intervjua, na nekoliko konferencija za štampu. A vi ćete videti iz ovog materijala da sam imao veoma pouzdane informacije. Ovde imam materijal koji govori o kontaktu Zorana Đinđića sa Karlom del Ponte iz decembra, gde se on žali da mu se sprema likvidacija. A Karla del Ponte je to potvrdila nakon Đinđićeve smrti. Ona je izjavila da je Đinđić rekao da se boji, da se oseća lično ugroženim itd. To su znali svi upućeni ljudi, to ni za kog nije bila tajna, za sve ljude koji su bili istaknutiji na političkoj sceni, koji su bili u policiji, u raznim bezbednosnim strukturama. Do usijanja je dovedena situacija pogotovo zbog namere da se uništi ta Jedinica za specijalne operacije, jer je vršen pritisak spolja. Ja imam materijale i o tome. Zatim da se isporuče u Hag Jovica Stanišić i još neki, da se likvidiraju Legija i Frenki, jer se Đinđić bojao njihove isporuke Hagu. Mislio je da je najbolje da se, prilikom hapšenja, desi nešto slično kao što se desilo kod pokušaja hapšenja Dušana Spasojevi}a i Mileta Lukovića. Oni su likvidirani, mada nisu morali biti likvidirani. Interes istrage bio bi da su uhvaćeni živi, međutim, interes vlasti nije bio da budu uhvaćeni živi, nego da budu likvidirani.

Glas javnosti - Vladan Dinić

SKINI APLIKACIJU