Milan Veruović, šef ličnog obezbeđenja dr Zorana Đinđića: Nije pucao samo Zvezdan Jovanović (140. deo)
Milan Veruović godinama je bio šef ličnog obezbeđenja Zorana Đinđića, koji je ubijen 12. marta 2003. godine. Tog dana Milan je teško ranjen i do sada je četiri puta operisan.
Pred početak suđenja (tada) 44. optuženih za atentat na premijera, kao neposredni svedok događaja u dvorištu Vlade Srbije, Milan Veruović je u ekskluzivnom intervjuu za Radio B92, otkrivao do tada nepoznate detalje...
Misterija ubistva predsednika Vlade Srbije dr Zorana Đinđića i danas, 18 godina posle, uprkos izrečenim sudskim presudama, i dalje - traje. Mnogo je građana Srbije koji nisu ubeđeni da da 12. marta 2003. - "baš tako bilo"...Jedan od najvažnijih i najbližih očevidaca i svedoka bio je Milan Veruović, šef ličnog obezbeđenja predsednika Vlade Srbije, i čovek koji je i sam - taško ranjen i koji je u intervjuima, izjavama, mesecima, očito zalud, tvrdio - "bila su TRI, a ne DVA metka", što su tvrdili i još sedmorica ljudi iz obezbeđenja Zorana Đinđuća. Kako je moguće uopšte da tu izjavu i to svedočenje iz "prve ruke" i s lica mesta sudsko veće ne uvaži?! Kao što je još nestvarnije delovavlaćinjenica da - rekonstrukcija ubistva NIJE rađena?!
Dakle, u prva četiri meseca posle ubistva, Milan Veruović nije ni bio saslušan od stražnih organa?!
Pitali smo ga, kako je to moguće?
Milan Veruović: Istina je da sam bio teško ranjen, ali ja sam bio svestan celog doga|aja, znači u svesnom stanju sam primljen u Urgentni centar. Vrlo dobro se sećam i vrlo dobro sam video sve što se dešavalo. Ne znam kako je došlo da nisam bio saslušan...Nešto o tome sam rekao u intervju "Areni"...Na nekoj konferenciji za novinare bilo je upućeno pitanje Sretenu Lukiću (danas haškom zatočeniku), generalu policije, da prokomentariše zašto nisam bio saslušan i zašto moja izjava nije bila uzeta u obzir, a on je odgovorio da kriminalistički inspektori nisu smatrali da moja izjava može bitno uticati na tok istrage?! Bio sam zatečen tom izjavom i uopšte zatečen ponašanjem tih kriminalističkih inspektora koji su, čini mi se, ceo uvđ|aj napravili po izjavi okrivljenog. Istog dana kada je ubijen premijer, posle podne, kad sam izveden iz operacione sale, čuo sam na vestima da iza toga stoji kriminalna grupa, Legija, JSO. Naravno, bio sam zatečen što se upravo tu radi o regularnoj jedinici MUP Srbije. Znači, bio sam iznenađen što niko iz MUP nije na vreme mogao da odreaguje i da pretpostavi šta ta jedinica sprema, a dobro smo znali da je kontroverzna, da su umeli da se pobune, da traže čak smenu ministra, da blokiraju autoput...Postavio bih pitanje i voleo da čujem odgovor - ko je bio čovek zadužen za bezbednost te jedinice?!
B92: Odnosno, ko je trebalo da kontroliše šta ta jedinica radi?
Milan Veruović: Znači, ko je čovek zadužen da podnosi izveštaj o stanju, o ljudima, uopšte o zadacima jedinice. Ne znam da li je taj čovek znao ono što smo mi saznali posle, da je iz te jedinice, dvadeset, možda trideset ljudi, obezbe|ivalo upravo tu kriminalnu grupu Dušana Spasojevića, njegovu ženu, Legiju; da su upravo ti ljudi primali svakog meseca od MUP Srbije i do 50.000 dinara; da je potpukovnik te jedinice, zamenik ili pomoćnik komandira, učestvovao u tom atentatu; da je u toj prostoriji s njim bio još jedan član iste te jedinice...To su stvari koje su mene zapanjile i u samom startu mi bile jako sumnjive.
B92: Da li Vas je neko, posle tog intervjua kontaktirao? Neko iz policije, vlade, tužilaštva, bilo ko?
View this post on Instagram
M.V: Ne. Sve ono što sam rekao u tom intervjuu, prethodno sam već saopštio komisiji Žarka Koraća. To sam isto rekao i istražnom sudiji kome sam dao izjavu. Nisam hteo da komentarišem ništa, pošto sam video da se komentar mog saslušanja, u stvari komentar rada komisije, zasnivao na tome da je premijer imao nestručno obezbeđenje, koje je bilo stranačko, arogantno, i da zbog toga njega adekvatno nisu mogli da čuvaju MUP i ostali organi. Mene je to isprovociralo kao čoveka koji je s njim provodio 24 sata tri godine, koji je s njim prošao i one proteste u opoziciji, samu borbu za 5. oktobar...
B92: Da se vratimo na 12. mart. Tog jutra, kada ste ustali i otišli po premijera u njegovu kuću, da li je bilo šta nagoveštavalo da će nešto da se desi, imaju}ć u vidu raniji pokušaj atentata?
M.V: Tog jutra nije bilo ništa novo. Mi smo imali nagoveštaj da se nešto sprema od tog, ne mogu tačno da se setim datuma, mislim 19. februara, od tog autoputa i Bagzija...Znači, od tada smo živeli na maksimalnoj opreznosti. Kao šef neposrednog obezbeđenja imao sam veliki pritisak, pokušavajući da razjasnim celu tu situaciju, pokušavajući da dođem do nekih bitnijih informacija od onih koje sam čitao u štampi.
B92: Da li ste dobijali službene informacije o tome šta se desilo, recimo, na autoputu?
M.V: Ne, nismo dobili informaciju šta se desilo na autoputu...Osim toga što smo posle saznali da je to bio Bagzi, da je taj Bagzi član nekog klana, zemunskog ili surčinskog, da je čovek bio terećen za ubistvo Gavrića, mislim da se tako zvao...Ta kockica njegovog nalaženja na autoputu uklopila se u mozaik koji smo mi u glavi sklapali.
B92: Kako je izgledao taj dan, taj autoput? Krenuli ste za Banjaluku...
NE PROPUSTITE
M.V: Imali smo najavljenu trasu. Išli smo u zvaničnu državnu posetu. Tu trasu smo najavili preko naše uprave, preko policije. Znači policija je bila obaveštena o našem kretanju. Krenuli smo, mislim da je bilo oko pola osam ujutru. Izašli smo na autoput, sreli jednu saobraćajnu patrolu na samoj Mostarskoj petlji. Negde kod Centra "Sava" ugledao sam kamion koji je bio ispred nas na stotinak metara, tu gde je hala Limes. Neodređeno se kretao ili stajao, više nisam mogao da razaznam šta radi. Učinilo mi se kao da hoće da se zaustavi u žutoj traci. Prilazili smo velikom brzinom, možda 130-140 km/h. Bili smo jasno obeleženi, znači, rotacionim svetlima, upaljenim blinkerima na prednjem vozilu, sirenom. Tri automobila u koloni, svi su nas videli. Imali smo otvorenu tu levu, krajnju, brzu traku, kojom smo išli. Kad smo prišli tom kamionu, on je počeo da naglo skreće na nas iz srednje i žute trake, da nam preseče put. Samo zahvaljujući opreznosti vozača, mog kolege koji je vozio premijera, izbegli smo da se bukvalno slupamo o bankini. Možemo samo da zamislimo kakav bi bio tok događaja posle toga, da su oni uspeli da nas tu zaustave. Vozač je naglo pritisnuo kočnicu, kamion je ve} ušao u našu traku, uspeli smo desnom stranom da ga obiđemo i prođemo. Trećem vozilu u našoj pratnji odmah sam naredio da zaustave kamion i provere o čemu se radi. Mi smo već došli do pumpe "Zmaj", oni su mi telefonom javili da se radi o kamionu koji nije registrovan, o licu koje nema uredne papire, da je sve sumnjivo, da su u tom kamionu zatekli brdo nekih sendviča, opušaka, što je ukazivalo da je taj čovek u tom kamionu proveo bar dva-tri sata, možda se spremao da nas čeka tu ceo dan. Preko radio veze obavestio sam saobraćajnu policiju, a telefonom načelnika šestog odeljenja BIA...Kad smo sleteli u Banjaluku saznao sam da se radi o Bagziju, da su ga preuzeli saobraćajni policajci posle nekih 40 minuta čekanja na autoputu.
B92: Da li Vam je bilo poznato to ime Bagzi?
M.V: Čuo sam, bilo mi je poznato, o njemu smo i čitali. Mislim da je Šešelj pominjao njegovo ime vezano za ono ubistvo koje sam pomenuo...Tada je to Bagzi onako zvučalo, zvučno ime, sećamo se Bagzija iz Čikaga. To je meni tada ukazivalo na nešto što je bilo organizovano i što nije bilo slučajno. Sama njegova pojava na autoputu, činjenica da sam kasnije iz izjava te saobra}ajne patrole saznao da su videli taj kamion sat vremena pre na autoputu u kontra smeru, dva-tri puta u zaustavnoj traci kako čeka...Činjenica da ta saobraćajna patrola nije našla za shodno da priđe tom kamionetu koji je imao, čini se, austrijske registracije...
B92: Beogradom je već tada prostrujala vest da je pokušan atentat na premijera. Onda, dosta neočekivano, da je premijer u Banjaluci na konferenciji za novinare na to pitanje lakonski odgovorio i rekao da je to bio nesavestan vozač. Šta je znao premijer u tom trenutku o onom događaju?
M.V: Dok nismo stigli do aerodroma, rekao sam mu da je vozač kamiona sumnjiv, da nije registrovan, da nema isprave, da ćemo proveriti šta se dešava dalje. U Banjaluci, dok su trajali sastanci, čekajući premijera dobio sam informaciju da se radi o Bagziju i da bi trebalo da pojačamo obezbeđenje premijera u Banjaluci, što sam i uradio. I da će o svemu premijera izvestiti ljudi koji su bili nadležni za to po njegovom povratku. Međutim, opet jedan propust; MUP je preko Bete pustio informaciju, možda u trenutku dok je trajala konferencija za medije u Banjaluci, da su novinari došli do informacije da je u kamionu bio Bagzi i da je to bio atentat. Premijer je bio potpuno zatečen tim pitanjem i njegov odgovor je upravo zbog toga bio takav. Posle njegove izjave ljudi su mislili: pa, dobro, Điđ|ić kaže da nije ništa, verovatno i nije ništa. A on je rekao - ma, to je bio nesavesan vozač. U njegovom stilu, onako šaljivim tonom.
B92: Mislite li da je to bio nesrećan splet okolnosti?
M.V: Ne, ne. On je dao takvu izjavu, zbog toga što u tom trenutku nije znao, nije imao detaljne podatke o čemu se radi. Nije znao da je to bio atentat, on nije znao da je to bio Bagzi, nije znao da je to bilo organizovano, tako kao što se odmah kroz medije čulo u Beogradu. Mi tu informaciju nismo imali.
B92: Logično je kada se tako nešto desi da se onda menjaju neke stvari. Prošlo je dvadesetak dana do 12. marta. Šta je promenjeno u sistemu obezbeđenja Zorana Đinđića? Da li ste imali sastanke?
M.V: Ja bih se malo vratio na naš povratak iz Banjaluke i na njegovo saznanje o tome ko je bio u tom kamionu i o čemu se radi. Znači, tada smo svi jasno shvatili i dobili saznanja o čemu je reč. Jako smo ozbiljno pristupili tome, međutim, i dalje niko nije saslušao mene i vozača automobila, niko našu izjavu nije uzeo. Sutradan sam otputovao sa premijerom u Frankfurt, bili smo tamo dva ili tri dana. Po povratku, insistirao sam da dođem do ljudi iz gradskog SUP-a koji su vodili slučaj Bagzi i da dam izjavu, koja bi trebalo da uđe u policijski izveštaj koji je išao u sud. Mene su tom prilikom saslušali ljudi iz gradskog SUP-a, to su toliko nezainteresovano radili da sam o tome obavestio i premijera, iz gradskog SUP-a sam ga zvao. Tamo sam se zadržao dva sata, dva sata sam razgovarao sa kolegom koji je radio na tom slučaju, ne mogu da se tačno setim imena. Ćekali smo daktilografkinju koja se pojavila posle sat vremena. Onda sam tražio da svojom rukom napišem izjavu, pošto je u međuvremenu u novinama objavljeno objašnjenje Bagzijevog advokata da je to bilo bahato ponašanje obezbeđenja premijera, da je on samo jedan trgovački putnik koji prehranjuje porodicu i koga će puno koštati ako ne bude nastavio da putuje...Da se on uplašio našeg bahatog ponašanja na autoputu, da nije video da smo bili obeleženi. Znači, mi smo u ta tri dana mogli da čitamo u novinama izjave njegovog advokata, koje nisu uopšte bile istinite, koje su, u stvari, bile deo njegovog iskaza kod istražnog sudije. I samim tim se već pripremala njegova odbrana u medijima. To je javnost jednostavno doživela, eto, upravo tako kao što je njegov advokat i želeo.
B92: Dakle, šta se promenilo u obezbeđenju Zorana Đinđića?
M.V: Promenilo se to što smo od tog trenutka radili 24 sata svi zajedno, znači nismo se odvajali. Obe ekipe su bile sa premijerom non-stop, pojačali smo obezbeđenje kuće, po instrukcijama koje smo dobili iz MUP-a. Dobili smo jednu ekipu za ispomoć koja je išla sa nama. I to je tako trajalo tih deset, petnaest dana. Posle toga se stvar polako razvodnjavala. Mi više nismo dobijali nikakve instrukcije o opasnosti.
B92: Bilo je mnogo priča za vreme vanrednog stanja... Jedna od tih priča je da je zemunski klan poslao jasnu poruku da će ubiti premijera i da je on, praktično, znao da će mu se to desiti, ali nije znao kada...Da li je bilo pretnji u periodu od autoputa do 12. marta?
View this post on Instagram
M.V: Znali smo to što pričate, to smo čitali iz novina. Otvorenih nekih pretnji nije bilo. Informacije iz MUP-a nije bilo, a što je on to prokomentarisao na taj način, što je to doživljavao tako, govori da je to zemunski klan, neka organizovana grupa kriminalaca sa kojom on nema nikakvih dodirnih tačaka. Znači, u tome je, verovatno, on tražio neku logiku, koji je razlog da organizovana grupa baš njega ubije, a činjenice su pokazale upravo drugo, što sam rekao, da je iza svega stajala organizovana jedinica MUP-a. Da je u atentatu učestvovao pukovnik MUP-a, da je cela organizacija odrađena u toj jedinici. I da je njemu na vreme ukazano na opasnost koja mu preti sa stvarne, sa prave strane, od te jedinice, da bi se štošta moglo poraditi na tome.
B92: Vratimo se na 12. mart. Rekli ste da to jutro nije bilo ni po čemu drugačije od drugih. Krenuli ste u Vladu Srbije na neki sastanak, stigli sa tri automobila u dvorište...
M.V: Došli smo u vladu tog dana oko 12.25. Kasnili smo u samom startu, premijer je kasnio iz kuće nekih pola sata. Radio vezom sam, kao i svakog dana, najavljivao naš dolazak u vladu, zvao šefa obezbeđenja zgrade koji mi se nije odazvao.
B92: Ipak ste, i pored toga, krenuli tamo?
M.V: Već smo išli ka vladi, znači bili smo u Sarajevskoj, na nekih 3-4 minuta od vlade. On se nije odazivao, dobio sam odgovor od čoveka koji je slušao istu tu vezu, koji je bio, u stvari, zadužen za obezbeđenje kabineta, koji se nalazio na prvom spratu...
B92: Šta je rekao?
M.V: Rekao je da me je čuo, oglasio se svojim brojem, kao petica te čuje. Shvatio sam da me je neko čuo iz vlade, prišli smo vratima, ušli. Čudno je tog dana bilo što je dvorište vlade bilo totalno prazno? Ušao je prvi auto ispred nas, drugi auto je bio naš, u kome se nalazio premijer, i treći iza nas. Formacijski smo se rasporedili kako smo to radili svakoga dana.
B92: Kako to izgleda?
M.V: Auto ulazi ispred nas, mi smo u sredini, četvorica ljudi koji su ispred nas postavljaju se na te četiri strane, trojica koji su u zadnjem autu postavljaju se iza nas, isto tako, gledaju ulicu koja je nama iza leđa, osmatraju parking i pokrivaju tu neposrednu blizinu. Izašao sam iz auta, izneo štake koje su bile kod mene i njegovu torbu. Otvorio sam njegova vrata, dodao mu štake i sa njim krenuo prema ulazu broj 5, u vladu. U tom trenutku, mi smo već prilazili vratima, okrenuo sam se da zatvorim vrata od auta, čuo sam pucanj, bio je onako prigušen. Učinilo mi se, onako u tom deliću sekunde, da je nešto puklo u zgradi, tako negde daleko. Čuo sam njegov jauk, okrenuo se i u trenutku shvatio šta se dešava. Baš kada je on pogođen čuo sam veliki prasak koji je pogodio mene, pao sam ispred vlade, a on se naslonio na vrata i propao kroz vrata vlade, koja su u tom trenutku bila zatvorena, što nije bio običaj. Propao je kroz ta vrata i upao u hol vlade, ja sam ostao da ležim na stepeništu. Momci iz obezbeđenja su pritrčali, ušli unutra da vide šta je sa njim. Polako sam nekako otpuzao do auta, tada je usledio treći metak, pogodio zid zgrade, što je značilo da oni nas još drže na nišanu. Momci su ukazivali pomoć premijeru, ja sam polako ušao u auto, u taj neki zaklon. Utrčao je moj kolega, upalio auto i tada smo već šefa unosili u drugi auto i krenuli ka Urgentnom centru.
B92: Rekli ste treći metak, još u tom prvom intervjuu, pre nekih mesec dana. Javnost je burno reagovala na taj novi podatak, pošto niko nije pominjao treći metak, ni u istrazi, ni u izveštaju, ni u optužnici. O čemu se zapravo radi? Odakle je došao taj treći metak?
M.V: Odakle je došao? To će, mislim, biti pitanje koje će se tek postaviti. Taj treći metak, u stvari, ja bih formulisao kao prvi metak. Pokušavao sam njima da objasnim da zvuk tog prvog metka koji je pogodio premijera nije bio iste jačine, istog intenziteta kao druga dva koja su pogodila mene i zid. To u mene unosi sumnju da je pucano sa nekog drugog mesta!
B92: Da li to znači da su bile dve puške?
M.V: Sumnjam u to da su bile dve puške. Sumnjam, dakle.
B92: Zašto sumnjate? Šta Vas navodi na tu činjenicu, položaj vaših tela?
View this post on Instagram
M.V: Na to me navodi sam zvuk prvog metka i zvuk ta druga dva metka koji su bili identični, a totalno različiti od prvog. Kasnije, pokušao sam to i kod istražnog sudije da objasnim, ali nekako mislim da nisam naišao na dovoljno razumevanja, jer neki patolozi, ljudi sa sudske medicine, s kojima sam razgovarao, pokušali su da mi objasne da je razlika u tim pucnjevima, u stvari, to što je mene taj drugi metak pogodio. Taj metak je nosio zvuk sa sobom, pa je meni zvučao glasnije od ovoga prvog. Eto, to je neko objašnjenje. Ipak, i dalje sumnjam da je sva tri puta pucano sa tog prozora, a zašto taj treći metak nije uopšte ušao u neko ozbiljno razmatranje, za to nemam objašnjenje. Jednostavno, to je pitanje koje bih voleo da postavim svim ljudima koji su se bavili istragom. Čini mi se da je ta istraga brzopleto urađena, da je urađena na izjavi tog okrivljenog. Cela istraga je već bila objavljena u novinama, posle istražnog postupka, u štampi smo mogli da čitamo da su našli pušku, da su iz nje opaljena dva metka. Ta priča o dva metka je stvorila totalnu nevericu o tome šta se tog dana dešavalo, čak i između nas, ljudi koji smo bili tu i glasno i jasno rekli svima koji su nas pitali. Konsultovao sam se i u bolnici sa ljudima koji su bili tog dana tu, složili smo se da su bila tri metka. Svi smo ih čuli, taj treći i videli gde je pogodio.
B92: Znači, ne samo Vi, nego i kolege?
M.V: Da, da, nas osam. Svih osam koji smo tog dana bili tu dali smo istu izjavu. Znači, svi.
B92: Vi ste pogođeni s leđne strane, a premijer s prednje strane, u grudi praktično, a vaša tela nisu stajala identično. Kako je to moguće?
M.V: Ne znam kako je moguće. Pitanje koje treba da se postavi je upravo - na osnovu čega su ljudi koji su vodili istragu konstatovali da je on pogođen baš s te strane, baš s tog prozora, ako nije rađena rekonstrukcija događaja, ako bih ja morao da budem pozvan kao učesnik u tom događaju, kao neposredni svedok svega.
B92: Kako je moguće da nije urađena rekonstrukcija? Sudar se desi pa postoji rekonstrukcija?
M.V: To pitanje i mene interesuje, voleo bih da ga postavim bilo kome od ljudi koji su se bavili istragom.
B92: Kada se radi rekonstrukcija, u kom slučaju?
M.V: Rekonstrukcija se radi odmah, mislim da je to prva tačka u istrazi; mora da se odradi da bi se uopšte odredilo mesto, način dešavanja događaja. Znači, bez toga je apsurdno odrediti u kom položaju je premijer bio kada je pogođen. U svim izjavama koje sam dao stoji da smo se on i ja rastali u trenutku kada je on bio okrenut ka vratima vlade, što dolazi u sukob sa činjenicom koja je u istrazi, znači zvanično je, da je on bio okrenut leđima ka ulazu vlade...(Nastavlja se)
Glas javnosti - Vladan Dinić
SKINI APLIKACIJU
.png)
