Kralj Aleksandar Karađorđević : Marseljski atentat 9.oktobra 1934. (67.deo)

Atentator je koristio pištolj marke MAUSER 7.63 mm. serijski broj 7391, a policij je koristila revolvere 8 mm LEBEL M - 1892. Sve oružje, rezervni okviri, preostala municija, prikupljene čaure i delaž, predati su 28. aprila 1936. Vojnom muzeju u Beogradu, gde je bilo izloženo. U periodu 1941 - 1947, oružje, čaure i auto su jednostavno nestali. Dugo se vodila polemika. Šta je bilo sa tim?

*********

Kralj Aleksandar Karađorđević prihvatanjem poziva da poseti Francusku, stvorio je privid da je uzmakao, iako je bilo jasno da je ključne karte ostavio za raspre u Ke d' Orseju jer mu opojna Bartuova obećanja nisu zatvorila sve vidike.

Put u Pariz bio je tako isplaniran da je kralj brodom trebao otići u Marselj pa odatle u Pariz. Marselj je bio grad iz kojeg su francuski vojnici krenuli na solunski front i tamo je postojao spomenik palim francuskim borcima gde je kralj trebalo da stavi venac i oda im poštu. Odatle je put trebalo da nastavi i u Parizu da pokrene veoma osetljive teme.

Pucnji u Marselju nikada nisu dozvolili da se važan i dugo očekivan susret Bartu - Aleksandar održi.

Zanimljiva je činjenica da je kralj u Marselj išao brodom, razaračem "Dubrovnik". Na taj način želeo je da pokaže Musoliniju da je Jadransko more i naše more.

Predstojeća poseta bila je objavljena i u štampi. Aktivna ustaška organizacija pratila je svaki kraljev korak.

"Kada su u štampi bile objavljene vesti o predstojećim posetama kralja Aleksandra Sofiji i Parizu, iz različitih izvora sam dobio brojne informacije da je ustaški centralni komitet u Bolonji započeo grozničave pripreme atentata na kralja", piše Vladeta Milićević. Mihajlov, što je pre mogao došao u Rim. U hotelu "Kontinental" razgovarao je sa Pavelićem, a učestvovao je i Konti.

Ova činjenica pokazuje da je Italija znala da se sprema atentat, i da su to tolerisali. Neizvesno je,  međutim, koliko je Italija bila umešana u izvršenje i pripremu atentata i kolika je biia njena uloga.

Mihajlov se protivio da se atentat izvede u Sofiji. Kada je kralj sa kraljicom Marijom otišao u posetu kralju Borisu, bio je protiv toga, jer bi mogao biti ubijen i bugarski kralj, ili bi to dovelo do rata sa Bugarskom.

Tevtonski mač

Poštujući Mihajlovljevu želju grupa je odlučila da se atentat izvrši na drugom putovanju koje je bilo u planu. U Marselju.

To je, čini se, momenat kad i gde počinje operacija "Tevtonski mač".

Osnovu operacije činila je informacija koju je Gering, glava Gestapoa, dobio od jednog svog agenta na Balkanu - Vanča Mihajlova.

On mu je saopštio da ustaše planiraju zajedničku akciju sa VMRO da se izvede atentat na Aleksandra. Obzirom da su Nemci i ustaše smatrali neefikasnima i nepouzdanima, svi kontakti su išli preko Mihajlova.

Instrukcije o pripremi atantata razradio je istraživački biro, a odobrio je Hitler lično.

Instrukcije su sadržavale tri stvari:

- da VMRO prihvati ustaški plan o zajedničkom atentatu,

- da Mihajlov ode u Pariz i da sa Špajdelom uspostavi kontakt,

- i konačno da Špajdel treba da obezbedi celokupnu organizaciju.

Ustaše o ovim pripremama nisu ništa govorile Italiji jer bi Italija to pokušala da onemogući zato što bi političke posledice po Italiju bile velike.

Znači, sve ovo je rađeno u tajnosti bez učešća Italije i njenog znanja.

S druge strane, VMRO i nemačka obaveštajna služba su i svoj sopstveni dogovor za koji nisu ustaše znale i"...ustaše nisu ni bile potrebne, jer su bili određeni samo kao žrtveni jarci - da privuku pažnju svetske javnosti i da francusku i jugoslovensku službu bezbednosti usmere na pogrešan put i da atentatu daju politički ton".

Špajdel je odmah stavio u pokret svoju mrežu agenata. Počeo je da prikuplja podatke i da preduzima mere da se oslabe mere bezbednosti. Sav posao bio je završen početkom oktobra.

U pismu od 3. oktobra Špajdel saopštava Geringu da su on i V. Mihajlov rešili da operaciju sprovedu u Marselju i da je "Vlada-šofer spreman"

U daljem su sve verzije saglasne: detaljan plan posete Francuskoj bio je poznat pa su se Pavelić i Mihajlov dogovorili da prikupe više grupa i da ih pripreme.

"Prva grupa je trebalo da pokuša da izvrši atentat odmah po kraljevom dolasku u Marselj...U slučaju da prva grupa ne izvrši svoju misiju, druga je trebalo da pokuša ubistvo sa bombom u određenom trenutku. Treća grupa je bila pripremljena za delovanje u Parizu

London rezervna varijanta.

U slučaju da nijedna od tri grupe ne izvrši misiju, za delovanje u Engleskoj je bila pripremljena četvrta grupa".

Kralj je posle posete Francuskoj trebao da ode i u Englesku da se sastane sa sinom i prestolonaslednikom Petrom koji je bio na koledžu u Saseksu.

Ovu grupu je vodio Andrija Artuković, kasnije jedan od lidera Nezavisne Države Hrvatske.

Pošto je ovo bilo dogovoreno, Pavelić se vratio u Bolonju i tamo pozvao Miju Bzika da organizuje grupe.

Mijo Bzik je bio logorski sekretar. On je otputovao u Beč, a iz Beča je otišao u Janka Pustu da odabere teroriste i da izvrši zadatak.

U Beču i Budimpešti tajno su započele pripreme za atentat.

Ustaška štampa je, zatim počela psihološki pripremu za atentat, sastavljane su i objavljivane rezolucije o neophodnoj potrebi "radikalnog zahvata"; u užurbanom pripremanju odnosno planiranju onoga što bi usledilo posle atentata kao da se zaboravilo na pravilo konspiracije i vest o pripremanju atentata na kralja procurela je i iz više izvora stigla do jugoslovenskih vlasti.

Slutnje i upozorenja 

Kralj se spremao za put u Francusku. Posle neuspelog atentata u Zagrebu kralj je sve to primao sa nevericom i bio je zabrinut.

Evo kako je svedočanstvo Ivana Mažuranića, koji je zabeležio svoj poslednji razgovor sa kraljem:

"Ja, među nama rečeno, imam predosećaj da ću biti ubijen; kad, kako i od koga, to ne znam. Po svoj prilici će biti talijanski prsti po srijedi. Svejedno, pripravan sam i na to."

"Uz ovaj predosećaj", seća se Meštrović, "imao je i dokaze, kao onaj s Orebom, da se negdje to snuje".

To ne znači ništa drugo nego da su ga njegovi obaveštajci upozoravali da ustaše spremaju nekakvu zaveru i da bi trebao da se pripazi kada krene na put u Francusku.

Slično se poneo i prema knezu Pavlu Karađorđeviću, njegovom bratu od strica. Prilikom dve poslednje posete - Sofiji i Parizu, Aleksandar je izričito tražio od Pavla da bude pripravan. Rekao je Pavlu da, ako se njemu išta desi, treba odmah da ode na Dedinje, gde će u njegovom pisaćem stolu naći dva testamenta jedan za predsednika vlade i drugi za njega. Kralj je, kada je bio i sam uveren da je pokušan atentat na njega, otišao iz Zagreba na Bled. Tamo je u svojoj vili napisao politički i lični testament.

Iako je slutio da će biti ubijen, a na to su ga i upozoravali, kralj je krenuo na put 6. oktobra 1934. godine isplovivši razaračem "Dubrovnik" iz Zelenike u Boki Kotorskoj. Ispratili su ga kraljica Marija, knez Pavle i kneginja Olga sa omanjom svitom. Kraljica se vratila u Beograd, da bi vozom krenula, takođe za Francusku i tamo se pridružila kralju.

Pre nego što je iz Boke  Kotorske isplovio za Francusku, kralj Aleksandar je iz Ministarstva inostranih poslova kraljevine Jugoslavije dobio obaveštenje da ustaše na njega spremaju atentat.

Stampa najavljuje atentat!

 Na brodu, kralj prima još sigurnije i preciznije obaveštenje radio vezom. To obaveštenje dobio je Milićević i on je kralju preneo poruku"... da će atentatori, njih pet ili šest, pokušati atentat u Marseju, a da je druga grupa otišla u Pariz da tamo pokuša atentat, ako ne bi uspeli na obali."

Zabrinuti dvorjani predlagali su Aleksandru da se ne iskrcava nego da ostane na brodu dok se ne poduzmu sve mere opreza, ili, da uplove u ratnu luku Tulon, a ne Marselj.

No, Aleksandar izmoren putovanjem i rezigriran - odgovorio je da je "sad prekasno za sve". Čak je odbio molbu svog sobara Zečevića da uzme pancir i rekao je:

"Ostavi se toga, Zeko, nema smrti bez sudnjega dana."

Da ironija bude veća, Pavelićevu nameru da konačno ukloni kralja otkrio je jugoslovenskim vlastima, uz ostale, stari frankovac i bliski saradnik Ive Franka, Vladimir Saks Petrović.

On je pod šifrom "prijatelj" obavestio o tome dr Ivana Subotića, stalnog delegata u Društvu naroda u Ženevi. Ovaj je opet javio to Milićeviću, a Milićević kralju.

Francuska štampa bila je prepuna tekstova o mogućem atentatu i prepuna priča o ustaškim logorima i njihovoj aktivnosti.

"Glasine o mogućem atentatu su se prenele po Parizu, pa su čak dospele i na stranice štampe.

O njima su pisale 9. oktobra, na dan Aleksandrovog dolaska, podnevna izdanja listova "Pari-midi" i "Pari-soar" i oba su pominjali terorističku organizaciju ustaša - hrvatskih nacionalista i navodili citate iz njihovih emigrantskih izdanja.

Mnogo radoznalog sveta izašlo je tog 9. oktobra da vidi kralja i da pozdravi "saveznika i velikog prijatelja francuckog naroda", kako je bio najavljivan.

Ulice su bile pune sveta i svečano okićene.

Kralj je u luku uplovio popodne. Kada je stupio na tlo, prvi ga je pozdravio ministar spoljnih poslova, Luj Bartu. Intonirale su se državne himne i kralj se pozdravio sa delegacijom francuskih boraca sa Solunskog fronta.

Miroslav Spalajković, poslanik u Parizu, našao se uz kralja i molio ga je da promeni maršrutu, ali je Aleksandar ostao pri svome i rekao je da se program mora izvršiti. Verovao je francuskoj policiji i obezbeđenju. Oni su ih uveravali, i pre polaska, da su preduzeli sve mere opreza. Njihove greške i krivica koju snose za atentat pokazaće se kasnije prilikom detaljnije istrage.

(Glas javnosti - Vladan Dinić)

SKINI APLIKACIJU