Sećam se... Imam desetak godina, tri sata je ujutru i osećam kako me otac lagano drmusa: „Hajde, vreme je“. Obično se budim uz velike muke, ali tada skačem kao vojnik za uzbunu.Gledam kroz prozor i odmaklu noć i vidim kako se, jedno za drugim, pale svetla u komšiluku. Ceo grad je budan, čeka se veliki događaj. U dnevnoj sobi, stari crno-beli „Rudi Čajavec“ uključen odavno – „da se zagreje“. Trljam sanjive oči i sa nestrpljenjem zurim u ekran čekajući da počne čarolija. I onda, konačno, kroz krčanje i šušketanje pojavljuje se slika iz velelepne dvorane, odakle se probija glas Dragana Nikitovića: „Dobro jutro dragi gledaoci, javljam se iz Medison Skver Gardena gde uskoro treba da počne borba za titulu svedskog prvaka u superteškoj kategoriji između...“ To je bilo vreme. To je bio boks. Znaju to oni koji su se budili u pola noći da gledaju najeće fajtere tog doba, da uživaju u pravoj plemenitoj veštini koja više ne postoji.
Tridesetak godina nakon toga sedim u malom italijanskom restoranu u zapadnom Torontu i gledam u čoveka koji lagano srče supu.
-Šteta što nisi došao juče, bio je Džordž ovde, kaže mi preko kašike.
-Koji Džordž, da nije...
-Jeste, Formen, viđamo se povremeno.
Ne mogu da sam to propustio. Veliki Džordž Formen, moj omiljeni lik posle Alija. Najjači udarač svih vremena. I danas mogu da prepričam svaki detalj onog meča u Kinšasi. Izraz očajanja na mom licu je verovatno toliko jak, da moj kompanjon oseća potrebu da me uteši, kao dete koje je izgubilo igračku.
-Nemoj da brineš, upoznaću te sa njim. Često je ovde. Snima neke reklame.
On nastavlja da se bavi supom, a ja da razmišljam o prošlim vremenima. Preko puta mene sedi jedan od onih zbog kojih sam ustajao u gluvo doba, borac iz plejade najvećih, bokser koji je odavno ušao u legendu, veliki Džordž Čuvalo koji se devet puta borio u Medisonu. Gledam u njega i mogu samo da zamislim kako su se osećali njegovi protivnici. I danas, kada se bliži sedamdesetoj, ima bicepse veličine osrednje dinje i leđa od nekoliko kvadrata. Glava sa izraženom „čeličnom bradom“, po kojoj je bio čuven, raste pravo iz ramena. Vrat ne postoji.
-Moji su došli iz Hercegovine, otac Stevan prvi, a odmah za njim i majka Kata. Bila je trudna kada je stigla u Kanadu, sedmi mesec. Tako sam se i rodio ovde. Mučili su se kao i svi emigranti u to doba. Otac je radio u klanici, drao kože sa životinja, majka kod kuće podizala decu. I ja sam rano počeo da zarađujem, a onda sam sa 17 počeo da boksujem. Bio sam odabran i za reprezentaciju za Olimpijadu u Melburnu, ali sam odustao i krenuo u profesionalce. Morao sam da pobegnem od gladi i obezbednim sebi egzistenciju. Eto, tako je počelo.
Sve ostalo je istorija. Njegova profi karijera trajala je ravno 21 godinu. Povukao se 1979. i za to vreme na ringovima širom sveta zabeležio 73 pobede od kojih 64 nokautom. Imao je veći broj nokauta nego Roki Marćano, Džoe Frejezer i Majk Tajson mečeva u karijeri. Boksovao je sa takvim veličinama kao što su Muhamed Ali, Džordž Formen, Džoe Frejzer, Formen, Džoe Frejzer, Flojd Paterson, Erni Teler... Čitavu deceniju i po bio je među prvih deset, a dva puta se primicao samom vrhu. Obe borbe za titulu svedskog prvaka izgubio je na poene. Ostaće upamćen za sva vremena kao jedini profesionalni bokser koji nikada nije pao u ringu.
Legendarne su njegove borbe sa Alijem. Dva puta su se sreli, prvi put u Torontu (1966.) nakon 15 rundi sudija je podigao ruku braniocu titule, a i drugi meč u Medisonu (1972.) posle 12 rundi završen je pobedom „velikog brbljivca“ na poene. Treba li napomenuti da je Čuvalo jedini bokser koji je sa Alijem boksovao 27 rundi i ostao na nogama? Molim ga da mi priča o Aliju i kao dobar đak citiram najvećeg koji je nakon njihovog prvog meča rekao kako nikada nije naišao na težeg protivnika.
-Dobar je bio Ali, veliki bokser, bez sumnje – kaže Čuvalo, ali više nekako kurtoazno, nemam utisak da je previše fasciniran legendom o onome koji „leti kao leptir i ujeda kao osa“.
-Bio je viši i brži od mene pa sam morao da ga nabijem u konopce i zasipam krošeima. Primio je mnogo udaraca u obe borbe, kao i ja uostalom, ali su pobede ipak pripale njemu.
Ustaje od stola i praktično mi demonstrira kako je gađao protivnika u rebra. Pesnice zvižde kroz vazduh, a ja razmišljam velikog Alija kako se uvija pod naletima ove grdosije.
- Da smo boksovali u telefonskoj govornici, razvalio bih ga – kaže Čuvalo.
Izdržao je na nogama i takve udarače kakvi su Frejzer i Formen. Jedino su ga njih dvojica porazili tehničkim nokautima, odnosno prekidima borbi. Formen je uložio svu snagu da bude prvi koji je pobedio Čuvala klasičnim nokautom, ali džabe. Tukao je bez milosti da se i u zadnjim redovima čulo kako odjekuju udarci, ali je njegov imenjak sve stoički izdržavao. Kada je, konačno, sudija rešio da prekine borbu, Čuvalo ga je u neverici pogledao i rekao: „Šta je sa tobom, jesi li normlan“?
Pitam ga šta mu je nedosrajalo da popne na sam vrh i osvoji pojas svetskog prvaka.
-Dobar menadžer. Nisam imao sreće sa tim. Da je sa mnom bio Anđelo Dandi niko me ne bi skinuo sa trona godinama. Ovaj moj je bio prilično plašljiv, a u boksu se svakakve radnje rade, pa je i to imalo uticaja. Onda, morao sam često da boksujem, imao sam mnogo mečeva, i previše. Znaš, tada nije bilo toliko love kao danas. Nije bilo milionskih ugovora koje bokseri sada dobijaju od „pay per view“, nego sam morao stalno da izlazim na ring ukoliko sam hteo nešto da zaradim. Moja karijera nije bila planski osmišljena i dobro vođena.
Pričamo o starom kraju i iznenađuje me poznavanje našeg boksa. Kaže da je cenio Parlova, Rusevskog, Beneša, Perunovića... Kaže da je sa nekima od njih sparingovao i da je imao jedan zvaničan meč u Sarajevu početkom sedamdesetih. Pokušava da se seti jezika svog detinjstva i kaže da se u njegovoj kući uvek govorio „srpsko-hrvatski“.
-Morali smo jer mi majka nikada nije naučila engleski.
OD ZVEZDA DO TRNJA
I pre našeg susreta znao sam šta se desilo njegovoj porodici, ali nikako da skupim hrabrost i pitam ga o tragedijama koju se se sručiile na ovog čoveka kao božija kazna. Ipak, reč po reč, dolazimo i do toga. Džordž se ne libi da priča kako je droga odnela četiri života iz njegove kuće, ali vidim da su mu oči pune suza kada se seća tog perioda.
-Nikada nisam ni pomislio da će moji sinovi postati heroinski zavisnici. Nakon što sam završio karijeru, sve je izgledalo kako se samo poželeti može. Sa ženom Lin dobio sam petoro dece, četiti sina i kćerku, imali smo veliku složnu porodicu. Trajalo je to do sredine osamdesetih, a onda je počelo...
The #legends @CaaCentre #boxing #Chuvalo #Greek and #Swiss pic.twitter.com/RmxfJOVxI2
— Joe Tilley (@joeswisstilley) November 17, 2019
Njegov najmlađi sin Džesi, nakon samo devet meseci borbe sa heroinom, stavio je jednog dana 1985. pištolj u usta i povukao okidač. Nije mogao više. Imao je 20 godina. U isto vreme, njegova dva brata Džordž Li i Stiven već su bili duboko u paklu droge. Čuvalo je osećao da je samo pitanje vremena kada će se desiti nova tragedija. Njih dvojica su više vremena provodili u zatvoru nego na slobodi, jer nisu birali načina da dođu do droge. Desilo se da se Stiven 15 puta predozirao u periodu od samo dva meseca. Pakao nije prestajao. Osam godina nakon Džesijevog samoubistva Džordž Li je ubrizgao smrtonosnu dozu. Nađen je poslednjeg dana oktobra 1993. u hotelskoj sobi na Parkdejlu. Dva dana nakon njegove sahrane, majčino srce više nije moglo da izdrži. Lin je popila celu bocu tableta i otišla da se pridruži sinovima. Našli su je kako leži na Lijevom krevetu.
Džordžu je ostalo da spasi Stivena po svaku cenu. Iako nije prestajao sa starim načinom života, ipak je pristao da sa ocem krene širom Kanade i počne da drži predavanja o bolesti zavisnoti. Izgledalo je kao da se ukazao tračak nade. Međutim, droga je i ovog puta bila jača od želje za normalnim životom. Sestra Vanesa pronašla ga je 1997. godine u svom stanu kako sedi naslonjen na sto. Iz jedne ruke je virila igla, dok je u drugoj još uvek držao nezapaljenu cigaretu.
George Chuvalo pic.twitter.com/O7zeIgPJHJ
— Džimini Kriket (@DziminiK) March 5, 2021
Džordž Čuvalo danas živi da bi se borio protiv droge. Sa istom onom energijom fajtera u ringu, sada putuje po celoj zemlji i u školama, zatvorima, domovima za nezbrinutu decu, drži predavanja o štetnom uticaju ove pošasti. Veruje da je uspeo ako bar jedan mladi život svojom pričom podstakne da se vrati na pravi put. Govori o tome šta se desilo njegovoj porodici da se to ne bi desilo drugima. Kaže mi da bi rado došao u Srbiju da i ovde govori mladim ljudima i sa velikim ponosom ističe da mu je kćerka Vanesa završila univerzitet u Gvelfu, a da je najstariji sin Mičel uspešan fudbalski trener.
Ovo je priča o Džordžu Čuvalu čoveku koji nikada nije bio na kolenima. Ni u ringu, ni u životu.
Ko je pobedio?
I danas se prepričavaju njegovi mečevi sa legendarnim Muhamedom Alijem. Bokserski komentatori ističu da je Ali oba puta pobedio zahvaljujući tesnim i diskutabilnim odlukama sudija. Nakon njihovog prvog susreta uTorontu 1966. posle petnaest rundi žestoke borbe, zabeleženo je da je pobednik završio u bolnici jer je mokrio krv, dok je poraženi otišao sa ženom na ples.
Njihov drugi susret 1972. u Njujorku, poslužio je kao inspiracija Silvesteu Staloneu da snimi, sada već legendarni film – „Roki“.
Lična karta
Rođen je 12. septembra 1937. u Torontu. Postao je kanadski šampion u amaterskoj konkurenciji 1956. tokom profesionalne karijere koja je trajala više od dvadeset godina, dva puta se borio za titulu svetskog prvaka u superteškoj kategoriji. Zabeležio je 73 pobede i 18 poraza. Prestao je sa boksom 1979. a 1990. uvršten je u kanadsku sportsku „Kuću slavnih“. Za svoj humanitarni rad i borbu protiv droge 1998. dobio je najviše odlikovanje ove zemlje – „Orden Kanade“. Zvezda sa njegovim imenom postavljena je na „Šetalištu slavnih“ 2005.
(Glas javnosti)