SAM PROTIV SVIH: (Ne)Zaboravljeni velikan Dinamo iz Drezdena

Svedočimo vremenu u kojem novac diktira uslove i gazi mukom stečene uglede klubova građene decenijama. Na terenu se nerertko sudaraju arapske novčanice, priča se o Superligi bogatih, a ono romantično fudbalsko doba davno je iza. Ipak, da se ljubav, poštovanje i istorija ne mogu kupiti najbolji je primer upravo junak ove priče.

Nekadašnji strah i trepet iz Istočne Nemačke pred kojim je u jednom periodu drhtao dobar deo fudbalske Evrope tipičan je primer kluba kog je tranzicija sažvakala i ispljunula. Velikan istočnonemačkog fudbala se nije snašao u vrtlogu globalnih promena. Klub je u svojoj bogatoj istoriji prošao kroz pravu golgotu. Beležio je stravične skokove i padove šetajući od četvrte lige do pobedničkog postolja.

Bilo da se odnosi na period pre, tokom ili posle Drugog svetskog rata, grad Drezden je oduvek uživao reputaciju fudbalskog centra Nemačke i važio za pravi rasadnik talenata. Nakon zavšetka Drugog svetskog rata, došlo je i do podele Nemačke, a sam grad je pripao onoj Istočnoj. Usled političkih promena krenulo se i u proces denacifikacije. Gradska narodna policija je 1950. godine osnovala fudbalski klub koji je nešto kasnije pridružen centralnom sportskom društvu Dinamo. Klub je odmah predskazao da će biti sila istočnonemačkog fudbala, te je već 1952. godine osvojio prvi Kup novoformirane države.

Centralna vlast i Štazi (Ministarstvo za državnu bezbednost Istočne Nemačke) nisu se pomirili sa činjenicom da se u prestonici ne igra najkvalitetniji fudbal s obzirom da je trebala da bude reprezent svega najboljeg. Sledeći tu logiku vlast odlučuje da klub izmesti u glavni grad i tako osnuje novi Dinamo u koji je prešla većina drezdenskih fudbalera. Tako oslabljeni nisu uspeli da sačuvaju prvoligaški status i počeli su da lutaju od cvajte do četvrtog ranga tražeći put povratka na veliku pozornicu. Rukovodstvo ubrzo dolazi na ideju da okupi darovitu generaciju igrača koji će u narednih nekoliko godina biti nosioci igre i tako klub vratiti prvobitnoj ideji. Misija je delimično uspela.

Dinamo se vratio u prvu ligu u sezoni 1957/1958, međutim ni narednih deset godina nije uspeo dosegne vrh, štaviše tavorio je na dnu tabele i povremeno ispadao u nižu ligu ili je na mišiće držao glavu iznad vode i opstajao sve do 1969. godine. Klub je u sezoni 1966/1967 prvi put u svojoj istoriji izašao na evro scenu i bio učesnik tadašnjeg Kupa sajamskih gradova, ali su drezdenski policajci poraženi od škotskih već u prvom kolu. Naredna decenija označila je eru uspeha na stadionu Rudolf Harbig. Osvojeno je pet naslova prvaka države kao i dva nacionalna kupa, dok su na međunarodnoj sceni padali na kolena velikani poput Juventusa i Benfike. Voljom žreba 1973. godine došlo je do “sudara svetova”, tako je u 1/8 finala Kupa evropksih šampiona Dinamo po prvi put odmerio snage sa klubom iz Zapadne Nemačke. Na kraju je minhenski Bajern u tesnom dvomeču prošao dalje sa ukupnih 7:6.

Poraz nije delovao demorališuće, naprotiv, narednih godina Dinamo je stizao korak dalje u prestižnom Kupu evropskih šampiona. Pritisci centralne vlasti i Štazija ni tih godina nisu jenjavali. Ponovo su u berlinsku ekipu po direktivi prelazili fudbaleri, ali su se čelnici “drznuli” da sačuvaju kostur tima, čak i istaknute pojedince. Odliv fudbalera i sve izdašnija ulaganja vlasti u konkurentski nacionalni fudbalski projekat doprineli su da osvojeni trofeji u klupskom muzeju počnu da skupljaju prašinu, a društvo im je katkad pravio pehar Kupa. Prestonički klub je u periodu između 1979. i 1988. godine vezao čak deset naslova prvaka države, dok su u Drezdenu utehu tražili u tituli "drug “večitog drugog”. Konačno, uticaj Štazija počeo je da slabi, tako su šampionske titule ponovo blještale muzejem 1989. i 1990. godine.

Poslednju evropsku odiseju Dinamo je imao 1991. godine kada je ugostio Crvenu zvezdu koja je u svojoj istorijskoj sezoni u KEŠ-u lako preskočila tu prepreku sa ukupnih 5:1 (3:0, 1:2). Meč je ostao u senci krvoprolića i horor scena u režiji navijača oba kluba, a policija je izvukla deblji kraj na ulicama sablasnog grada tada zaspalog u siromaštvu i dubokim socijalnim podelama.

Slom komunizma nije doneo Dinamu pravedan tretman, pošto je po oceni tamošnje fudbalske javnosti nacionalni savez krišom favorizovao Bavarce. Ujedinjenjem u jedinstvenu zapčeo je prirodan proces gravitiranja fudbalera iz istočnog u bogatiji zapadni deo zemlje što se u direktno odrazilo da klub iz Drezdena doživi novi pad. Minhenski Bajern je iskoristio trenutak i svoju ekonomsku nadmoć pokupivši skoro sav “kajmak” sa istoka.

Nad Drezdenom su se ponovo nadvili sivi oblaci. Nakon četiri godine ponos grada je potonuo u niži rang, a zbog nagomilanih dugova nije mu bilo dozvoljeno čak ni učešće u “cvajti” i gurnut je na ivicu propasti. Dinamo je živeo novu realnost u trećoj ligi (sezona `95/6) u kojoj je proveo narednih nekoliko sezona. Kasniji dometi kluba ostajali su u drugoj ligi gde se grčevito borio za goli život sa ubedljivo najskromnijim budžetom. Raspad bipolarnog sveta značio je tektonske poremećaje u klubu koji je iznedrio sijaset asova poput Hafnera, Heildera Uli Kristena, Matijas Zamera Hans-Jinger Donera, Makuša i drugih. Istorija nije duvala Dinamu u leđa i spletom okolnosti namenjena mu je teška sudbina. Entuzijazam igrača, kao i frenetična podrška navijača neizostaju. 

Klub je sačuvao svoj šmek i beleži rekordnu posetu u trećoj ligi, a izgleda da ga jedino ljubav navijača sačuvala od prašnjave arhive sećanja da prkosi kapitalizmu kao večni podsetnik da fudbal pripada narodu.

(Glas javnosti)

SKINI APLIKACIJU