Srbija kamenčić u američkoj cipeli: Od 'dobronamerne hegemonije' do bombi

Srbija se početkom 90-tih godina prošlog veka, nikako nije uklapala u geostratešku agendu Sjedinjenih Američkih Država. Trebalo je prvo ubediti javno mnjenje u postojanje veoma loših ljudi na Balkanu, potom uvesti sankcije i započeti ekonomski rat, koji je posle jedne decenije završen brutanim bombardovanjem Srbije.

Za to je američkoj administraciji bilo neophodno da obezbedi podršku javnog mnjenja (odnosno medija) i Kongresa. U obezbeđivanju podrške Kongresa i oblikovanju strategije pisanja štampe veliki deo posla, po zaduženju administracije, obavljali su bivši pomoćnik državnog sekretara za obaveštajne poslove Morton Abramovic (Morton Abramowitz) i berzanski špekulant Džordž Soroš. U sledećem potezu američka administracija se aktivno založila da isposluje - na predlog i zalaganje Hansa Ditriha Genšera i Helmuta Kola - ekonomske sankcije Srbiji i izoluju je na međunarodnom planu (stave je u karantin). Zatim je NATO, po nalogu Sjedinjenih Država, bombardovao Srbe u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj i, na kraju, SR Jugoslaviju.
Ekonomski rat i sankcije su, pored degradacije vitalnih potreba stanovništva, devastirale njenu privredu i životnu sredinu i vratile je nekoliko decenija unazad. To je bio nužan uslov da bi se ona, nakon potpunog uništenja njene privrede i kada za to dođe vreme, stavila pod potpunu kontrolu Zapada. Na tome se nije završilo. Ubrzo su sprovele vojno kažnjavanje Srba u Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj i, na kraju, bombardovale Srbiju. Cilj je bio parcijalizacija srpskog etničkog prostora, dezintegracija Srbije (okupacija Kosova i Metohije i njegovo priznavanje), ograničavanje njenog uticaja na položaj Srba koji su ostali van njenih granica i ograničavanje njenog uticaja u Jugoistočnoj Evropi. Sve to sprovode - shodno ranije zacrtanim ciljevima i uz aktivnu saradnju njenih evropskih saveznika - golom silom.

Korak po korak ka dobronamernoj hegemoniji

Promena američkog stava odvijala se, bar kad je reč o javnom diskursu, korak po korak. Krajem juna 1991. The Washington Post, blizak administraciji, u uvodniku naglašava da su "Sjedinjene Države i Evropska zajednica saopštile secesionistima da neće biti priznate kao nezavisne države". Prema pisanju "Njujork tajmsa", "administracija je danas osudila postupke Hrvatske i Slovenije da se kreću ka secesiji (...) ali su te osude formulisane više s prizvukom tuge nego ljutnje" ili, ne daj bože, pretnje, kao što je to uvek činjeno kad su u pitanju bili Srbi.

Zaokret u američkoj spoljnoj politici prema dešavanjima na Balkanu je, pre svega, po pisanju zapadnih medija učinjen zarad jačanja NATO-a i sprečavanja konstituisanja evropskog odbrambenog saveza, van struktura NATO-a, a sve zbog održanja američke hegemonije u Evropi. Za to je bilo neophodno pronaći, nakon kraha Varšavskog ugovora, novi posao za NATO, a to znači naći ili izmisliti novog neprijatelja, odnosno kako je nešto kasnije Irving Kristol formulisao: "Sa završetkom Hladnog rata zaista nam je potreban novi ideološki i preteći neprijatelj." Taj neprijatelj, do pojave Al kaide, pronađen je tamo gde je bio nagovešten novi posao za NATO, odnosno u protivnicima preuređenja Istočne i Jugoistočne Evrope, formulisanog u Trumanovoj i Reganovoj doktrini, po zapadnim merilima i geostrateškim interesima, a zarad stavljanja Istočne Evrope pod ekonomsku i političku kontrolu Zapada. Ili kako se to u Americi, da bi se ublažile stvari, kaže, pod "dobronamernu hegemoniju".

Zaokret u američkoj politici najavio je i "Vašington post" u kome se kaže da je Džordž Buš uputio pismo "predsedniku Jugoslavije Stjepanu Mesiću, jednom od aktera njenog razbijanja, da ne upotrebi silu protiv secesionističkih republika" (vidi paradoksa), i da se "obezbedi vaspostavljanje civilne kontrole nad vojskom". U Bušovom pismu takođe se "ne pominje američka podrška očuvanju teritorijalnog integriteta Jugoslavije". U sledećem potezu, radi privikavanja javnosti na promenu stava administracije, pominje se uslovno priznavanje. Preciznije: "Stejt department je, takođe, juče saopštio da će SAD prihvatiti nezavisnost secesionističkih republika ako to bude postignuto mirnim putem" . (Bušovo pismo je upućeno nakon sastanka šefova vlada EZ u Luksemburgu, na kojem se Helmut Kol založio za priznavanje secesionističkih republika). Još tada će kolumnista "Njujorkera" Džon Nihaus (John Newhouse) primetiti: "Tragedija Jugoslavije biće deo Bušovog i Bejkerovog nasleđa". To znači da je zaokret u američkoj spoljnoj politici na Balkanu bio diktiran američkim spoljnopolitičkim i geostrateškim interesima, podstaknutim i odlučno podržanim od strane Nemačke. Odnosno, kako primećuje Džon Pildžer, "Jugoslavija (je) razbijena zato što se nije uklapala u sistem koji su uspostavile SAD i Evropa posle Hladnog rata".

NATO pobeda nad Srbijom - pečat na pobedu Zapada u Hladnom ratu

Budući da je štampa, u dosluhu sa zvaničnicima, u najvećoj meri već bila obavila najznačajniji deo posla time što je mobilisala američko javno mnjenje i Kongres protiv Srba, predsedniku Džordžu Bušu je preostalo da u Kolorado Springsu 6. avgusta 1992. saopšti (20 minuta nakon što su emitovane lažne slike ITN-a o "logoru" Omarska) da je u Bosni reč o "humanitarnoj noćnoj mori i etničkim čišćenjima", zbog čega je trebalo svim sredstvima zaustaviti i u tu svrhu "izolovati Srbiju ekonomski i politički". Pri čemu neće propustiti da kaže da Srbija, gle paradoksa (!), "ugrožava američke nacionalne interese", što je eufemizam za pretnju ekonomskim sankcijama i vojnom silom, a prema Povelji UN predstavlja akt agresije. Slično je bilo i neposredno pred agresiju na Srbiju 1999. godine. U američkoj mejnstrim štampi pojavilo se nekoliko tekstova koji govore da je kredibilitet predsednika Sjedinjenih Država Bila Klintona "teško oštećen u svetu". Zatim, da je kredibilitet NATO, takođe, "teško povređen", a na dan proslave svog 50. rođendana - po kolumnisti "Njujork tajmsa" Entoniju Levisu - ako na Kosovu bude ponižen, a ne obrnuto, "to će biti čudna proslava". Dok bi po "Špiglu", koji je samo formulisao stav kulturno-medijske elite i zvanične Nemačke, NATO pobedom nad Srbijom mogao konačno da "zapečati pobedu Zapada u Hladnom ratu".

(Glas javnosti/ Novosti)

SKINI APLIKACIJU