ОКУПАЦИЈА УКРАТКО у НЕО-КОЛОНИЈАЛНОМ СТИЛУ: Помоћ Запада, послератна обнова и слободно тржиште

Један од водећих интелектуалаца све јачег антиглобалистичког покрета у свету, Мишел Чосудовски, професор економије на универзитету у Отави (Канада), својом књигом „Глобализација сиромаштва и нови светски поредак“ пружа непосредан увид у погубни економски утицај великих сила на све земље које су геополитички и економски битне за њих.

Чосудовски се посебно осврће и на питање како је сурови економски рат разбио Југославију и које су далекосежне последице „добронамерних економских пакета помоћи“ ММФ-а и Светске банке.

Стање које је превладавало у месецима пред одцепљење Хрватске и Словеније средином 1991. године (а што потврђују цифре о броју стечајева из раздобља 1989-1990) говори о обиму и суровости самог процеса затварања индустријских погона. Међутим, ти подаци дају тек делимичну слику, односно описују стање само на почетку спровођења програма стечајева, који се у земљама-наследницама Југославије није заустављао чак ни у годинама по потписивању Дејтонских споразума.

Светска је банка проценила да је у октобру 1990. године од укупно 7.531 предузећа, њих 2.435 и даље „стварало губитке“. Другим речима, тих 2.435 фирми, са укупно 1,3 милион запослених, по Закону о финансијском пословању сврстано је у категорију „неликвидних“, што је захтевало да се сместа над њима покрене стечајни поступак. Имајући на уму да су предузећа у стечају пре октобра 1990. већ била отпустила 600.000 радника, та бројка говори како је укупно 1,9 милиона (од укупно 2,7 милиона) запослених већ било сврстано у групу „прекобројних“.

Највећи број „неликвидних“ фирми углавном је припадао енергетици, тешкој индустрији, металопрерађивачкој индустрији, шумарству и текстилној индустрији, а међу њима нашла су се и највећа индустријска предузећа у земљи у којима је (по подацима из рујна 1990. године) радило 49,7 посто укупног броја преосталих (запослених) индустријских радника.

У првим недељама 1991. реалне зараде су вртоглаво падале, социјални програми се урушили, а незапосленост расла. По обиму и суровости распад индустријске производње остављао је проматрача без даха. Премда га је тешко квантификовати, тај распад имао је огроман негативни социјални и политички ефекат. Председавајући Председништва СФРЈ Борисав Јовић упозорио је како реформе „имају видно неповољан учинак на укупно друштвено стање… Грађани су изгубили веру у државу и државне установе… Даље продубљивање економске кризе и раст социјалних напетости пресудно је утицао на погоршавање политичко-безбедносног стања.“

Политичка економија распада

Иако унапред осуђени на неуспех, неки су Југословени заједнички кренули у битку како би спречили уништавање своје економије и државног система. По речима проматрача, „отпор радника излазио је ван оквира етничких црта поделе… док су се Срби, Хрвати, Босанци и Словенци мобилисали… раме уз раме са својом радничком сабраћом“. Но, економска битка подигла је ионако већ високе напетости у узајамним односима република, као и односима република и Београда.

Србија је без много двоумљења одбила план о мерама штедње, а неких 650.000 српских радника ступило је у штрајк како би савезну владу натерало да подигне плате. Остале су републике кренуле другачијим, и често посве противречним путевима.

Примерице, у релативно богатој Словенији сецесионистичке вође попут председника Социјалдемократске странке Јоже Пучника подржали су реформе: „..С економске точке гледишта, могу се једино сложити с друштвено опасним мерама у нашем друштву – попут раста незапослености и смањивања радничких права – зато што су те мере нужне како би се унапредио процес привредних реформи.“

Но, истовремено, Словенија се придружила осталим републикама у супротстављању напорима савезне владе да им ограничи економску аутономију. И хрватски челник Фрањо Туђман и српски вођа Слободан Милошевић придружили су се словеначким челницима у противљењу настојањима Београда (тадашње Савезне владе, прим.ред.) да у име ММФ-а земљи наметне оштре реформе.

Док су на вишестраначким изборима 1990. године сепаратистичке коалиције свргавале са власти комунисте у Хрватској, Босни и Словенији, економска политика нашла се у средишту политичких расправа. Као што је управо економски слом подстицао отклизавање у сепаратизам, тако је раздвајање продубљивало економску кризу. Практично је нестало сарадње међу републикама. И док су републике једна другу хватале за гушу, економија и сама држава незаустављиво су се стрмоглавиле у злокобну спиралу.

Процес се убрзавао како су републичка вођства смишљено потицала социјалне и економске поделе како би ојачале властите положаје: републичке олигархије, које су гајиле визије о властитој ‘националној ренесанси’, уместо да се одлучују између истински југославенског тржишта и хиперинфлације, оштриле су се за рат којим су прекривени стварни узроци економске катастрофе.

Истовремена појава милиција лојалних сецесионистичким вођама само је убрзала потонуће у хаос. Те милиције (које су потајно финансирали САД и Немачка) уз све чешће злочине, не само да су поделиле становништво уздуж етничких црта већ су разбиле и раднички покрет.

„Помоћ Запада“

Строге мере штедње поставиле су темеље поновној колонизацији Балкана. Западне силе су расправљале о томе је ли за то било потребно разбијање Југославије, а притом је Немачка заговарала сецесију, док је – страхујући да ће отворити Пандорину кутију – САД у почетку показивао већу склоност очувању Југославије. Након одлучне победе Фрање Туђмана и његове десничарске Хрватске демократске заједнице у Хрватској, у мају 1990. године, немачки министар спољних послова Ханс-Дитрих Геншер, који је одржавао готово свакодневне контакте са својим колегом у Загребу, дао је зелено светло за сецесију Хрватске. Немачка није само пасивно подржавала отцепљење ове републике већ је „наметнула темпо међународној дипломатији“ и приморала своје западне савезнике на признање Словеније и Хрватске. Немачка се међу својим савезницима настојала изборити за слободне руке како би „успоставила економску доминацију у целој Европи.

С друге стране, Вашингтон је заговарао лабаво јединство док је истовремено подстицао тзв. демократски развој… (државни секретар) Џејмс Бејкер рекао је Туђману и (словеначком председнику) Кучану како Сједињене Државе не би подстицале, нити подржале једнострано отцепљење… али, „ако већ морају одлазити (из Југославије), препоручивао им је да то учине на темељу споразума постигнутог преговорима“.

У међувремену, амерички Конгрес усвојио је Закон о прорачуну за операције у иностранству за 1991. годину, којим је срезана свака финансијска помоћ Југославији. О одредбама тог закона ЦИА је упола у шали говорила као о „потписаној смртној казни“ Југославији.

ЦИА је тачно предвидела да ће „избити крвави грађански рат“. Тим је законским актом амерички Конгрес од ММФ-а и Светске банке затражио да замрзну одобравање зајмова Београду. А, амерички Стејт Департмент захтевао је да југословенске републике (које су сматране де фацто политичким ентитетима) „поштују посебне изборне процедуре и начине избора за парламент пре него што се почне одобравати било каква даља помоћ појединачним републикама“.

Поратна обнова и „слободно тржиште“

Непосредно по потписивању Дејтонских споразума, у новембру 1995. године, западни кредитори своју су пажњу усмерили на „државе-наследнице“ Југославије. Спољни дуг Југославије пажљиво је расподељен и приписан свакој од република-наследница, а потом се свака од њих нашла окована посебним споразумом о преиначењу рокова отплате и споразумом о структуралним прилагођавањима.

Донатори и међународне агенције сагласили су се око некадашње макроекономске реформе наметнуте савезној Југославији да нису у потпуности постигле зацртане циљеве, па да је стога потребна додатна шок-терапија како би се земље-наследнице Југославије „економски оздравиле“ . Хрватска, Словенија и Македонија прихватиле су пакете кредита којима су отплатиле своје делове укупног југославенског спољног дуга.

То је захтевало консолидацију процеса започетог још у доба Анте Марковића и спровођење програма стечајева. Лако препознатљив шаблон затварања производних погона, намерно изазваних стечајева банака и осиромашења становништва несметано се наставио и након 1996. године. А ко је требало да спроведе диктат ММФ-а? Вође новонасталих суверених држава без поговора су сарађивале са кредиторима.

У Хрватској је влада председника Фрање Туђмана била приморана већ 1993. године, на врхунцу грађанског рата, да потпише споразум са Међународним монетарним фондом. У замену за нове зајмове, углавном намењене сервисирању спољњег дуга Загреба, влада председника Фрање Туђмана пристала је наставити са спровођењем програма затварања индустријских погона и стечајева и снижавања плата до раније незамисливо ниског нивоа. Службени подаци показивали су пораст стопе незапослености од 15,5 посто 1991. на 19,1 посто 1994. године.

Загреб је такође усвојио и далеко строжи закон о стечају, заједно с прописаним процедурама „цепања“ великих јавних комуналних предузећа у државном власништву. У вези с тим „писмом о намерама“, упућеном установама насталим из Бритон Вудса, хрватска влада је обећала реструктурирати и потпуно приватизовати банкарски сектор уз помоћ Европске банке за обнову и развој (ЕБРД) и Светске банке. Ова друга захтевала је да се хрватско тржиште капитала установи тако да се олакша и појача продор западних институционалних улагача и мешетарских фирми.

По споразуму потписаном 1993. године са ММФ-ом, влади у Загребу није било дозвољено да (самосталном) фискалном и монетарном политиком мобилише сопствене производне ресурсе. Фискалну и монетарну политику чврсто су контролисали спољњи кредитори Хрватске. Велики резови у буџету, спроведени у вези захтева споразума, такође су онемогућили послератну обнову. Обнова се могла спровести једино уз нове стране кредите, а тај је процес придонео повећању и преношењу отплата спољњег дуга Хрватске дубоко у 21. век.

Македонија се запутила мање-више истим стазама као и Хрватска. У новембру 1993. скопска влада пристала је на смањивање стварних зарада, као и замрзавање кредита, како би добила зајам у склопу ММФ-овог Програма за системске транзиције (СТФ – Сустемиц Трансформатион Фациттy). Неуобичајеним потезом мултимилијардер и пословни тајкун Џорџ Сорош укључио се у Групу за међународну подршку, коју су чиниле холандска влада и Банка за међународна поравнања (БИС) са седиштем у Базелу. Новац који је прикупила Група за подршку, међутим, није био намењен „обнови“ већ да Скопљу омогући отплату већ доспелих дугова Светској банци.

Надаље, у замену за преиначење рокова отплате, македонска влада премијера Бранка Црвенковског морала је пристати на ликвидацију преосталих „неликвидних“ предузећа и отпуштање „прекобројних“ радника – што је укључивало раднике у половини индустријских предузећа у Македонији. Као што је заменик министра финансија Хари Костов трезвено приметио, уз каматне стопе на астрономско високим нивоима због реформи банкарског сектора, спроведених под покровитељством донатора, „било је дословно немогуће пронаћи неку фирму у земљи која би могла покривати трошкове пословања“.

У целини узевши, ММФ-ов програм економске терапије за Македонију значио је само наставак „програма стечаја“ започетог још у федералној Југославији. Најуноснија имовина стављена је на продају на македонској берзи, али лицитација предузећа у друштвеном власништву била је већ довела до слома индустријске производње и растуће незапослености.

А глобални капитал је аплаудирао. Упркос нарастајућој кризи система социјалне заштите и десеткованој економији, македонски министар финансија Љубе Трпевски поносно је 1996. године известио новинаре како „Светска банка и ММФ Македонију сврставају међу најуспешније земље, кад је реч текућим транзицијским реформама“.

Шеф мисије ММФ-а у Македонији, Пол Томсен, сложио се. Без много двоумљења изјавио је да су „импресивни постигнути резултати у спровођењу програма стабилизације“ и посебно похвалио „успешну политику плата“ коју је усвојила скопска влада. Па ипак, његови су преговарачи одлучно утврдили како је, упркос тим постигнућима, нужно спровести додатне резове у буџету.

Обнова у колонијалном стилу

Западна интервенција остављала је све дубље и озбиљније трагове и на суверености Босне. Неоколонијална управа наметнута прикладно Дејтонским споразумима, уз подршку ватрене моћи НАТО савеза, осигурала је услове да се будућност Босне одређује у Вашингтону, Бону и Бриселу, а не у Сарајеву.

Непосредно по потписивању Дејтонских споразума босанска влада је процењивала како ће обнова земље коштати 47 милијарди долара. Западни донатори су првобитно обећали три милијарде долара у кредитима за обнову, а и од тога је тек део заиста и дозначен. Надаље, велики део свежег новца одобреног Босни у облику зајмова усмераван је на подмиривање цивилних трошкова размештања јединица ИФОР-а, као и отплату спољног дуга.

Новим зајмовима отплаћиваће се стари. Холандска централна банка широкогрудо је понудила „финансирање премошћавања“ у износу од 37 милиона долара како би омогућила Босни отплату доспелих дугова ММФ-у, а без тога ММФ није желео дати свежи новац. Но, као у неком суровом игроказу пуном апсурда, тражени зајмови из новоствореног ММФ-овог „Прозора за ванредна стања“ за „постконфликтне земље“ нису се користили за послератну обнову. Уместо тога, та су средства отишла на рачун холандске банке, која је изворно и дала средства за отплату доспелих дуговања ММФ-у. Дуг се гомила, а мало новца одлази на обнову ратом уништене босанске привреде.

Док се обнова жртвовала на олтару отплате спољњег дуга, западне владе и корпорације показивале су растуће занимање за доступ стратешким природним ресурсима. Са открићем енергетских резерви у регији, подела Босне између Федерације и Републике Српске, сагласно Дејтонским споразумима, добила је нову стратегијску важност. Документи којих су се докопали Хрватска и босански Срби доказивали су постојање залиха угља и нафте на источним падинама Динаре, које је у завршној офанзиви пре почетка Дејтонских преговора крајинским Србима одузела Хрватска војска уз америчку подршку. Босански званичници говорили су како се Дамоко, америчка фирма са седиштем у Чикагу, нашао међу неколико страних фирми које су касније започеле испитивања и потрагу за тим сировинама по Босни.

Нафтна поља са „знатним резервама“ такође леже у „деловима Хрватске које држе Срби“, одмах на другој обали Саве, преко пута Тузле, града у коме се налазио главни штаб америчке војне зоне. Истражни радови обављани су током рата, али Светска банка и мултинационалне компаније, које су финансирале и изводиле те радове, нису ништа о томе говориле локалним властима, вероватно како би им онемогућили да се домогну важних и потенцијално вредних подручја.

Док су сву пажњу поклањали отплати дугова и могућој великој заради од енергената, и Сједињене Државе и Немачка су своје напоре посветили – уз 70.000 припадника НАТО јединица да им послуже за „наметање мира“ – управљању поделом Босне, сагласно западним економским и стратешким интересима.

И тако, док су делили и заједнички уживали у остацима бивше југословенске економије, локалне вође и представници западних интереса социо-етничке поделе уграђивали су се у сам систем поделе. То трајно разбијање Југославије и подела по етничким линијама осујећивало је заједнички отпор Југословена различитог етничког порекла поновној колонизацији њихове домовине.

Али, што је ту ново? Као што је неки посматрач тада заједљиво приметио: „Сви садашњи вође бивших југословенских република били су службеници Комунистичке партије, а сваки је од њих гледао како испунити захтеве Светске банке и ММФ-а, што боље се позиционирати за инвестиционе кредите и елити своје земље осигурати што веће погодности.“

Из Босне на Косово

Економски поремећаји и политичка збрка доследно су пратили различите фазе рата на Балкану: од првобитне војне интервенције НАТО савеза у Босни 1992. до бомбардовања Југославије „због хуманитарних разлога“ 1999. године. Босна и Косово само су фазе у поновној колонизацији Балкана. Предложак интервенције НАТО снага у Босни – изведен сагласно одредбама Дејтонских споразума под формалним мандатом снага Уједињених нација „за одржавање мира“ – поновљен је на Косову.

На послератном Косову државни терор и „слободно тржиште“ иду руку под руку. У сталним консултацијама с НАТО-ом, Светска банкаје пажљиво проанализирала последице могуће војне интервенције која би водила окупацији Косова. Готово годину дана пре почетка рата Светска банка је извела одговарајуће „симулације“ по којима се припремало за „претпостављени сценарио ванредних околности узрокованих напетостима на Косову“. То наводи на закључак да је НАТО већ известио Светску банку о почетку израде војних планова.

Док је бомбардовање још трајало, Светска банка и Европска комисија већ су добиле посебан мандат за „координисање донаторске економске помоћи на Балкану“. Основним упутствима о одредбама тог мандата Југославија није била искључена из примања донаторске помоћи. Међутим, изричито је било речено како ће Београд моћи подносити захтеве за зајмове за обнову тек „након што се измене тамошње политичке прилике“.

Непосредно после бомбардовања, Косову су наметнуте „слободно-тржишне реформе“, углавном пресликане одредбе Споразума из Рамбујеа, рађене по моделу Дејтонских споразума наметнутих Босни. Члан И. (Поглавље 4а) Споразума из Рамбујеа јасно одређује: „Економија Косова деловаће у складу с начелима слободног тржишта.“

Заједно са јединицама НАТО савеза, под покровитељством Светске банке на Косово је послата цела армија правника и саветника. Њихов мандат: створити „подстицајну средину“ за страни капитал и гарантовати брзу транзицију Косова према „растућем, отвореном и транспарентном тржишном привређивању“.

Надаље, привременој влади Ослободилачке Војске Косова (ОВК) заједница донатора наредила је да „успостави транспарентне, успешне и одрживе установе“. Разгранате везе ОВК са организованим криминалом и балканском трговином дрогама „међународна заједница“ није оцењивала као препреку успостављању „демократије“ и „добре владавине“.

Под мандатом УН-а, на окупираном Косову управљање предузећима у државном власништву и јавним комуналним предузећима преузеле су особе, које је именовала Ослободилачка Воска Косова. Челници Привремене владе Косова постали су „посредници-мешетари“ мултинационалног капитала, који је косовску привреду одлучио у бесцење продати страним улагачима.

У међувремену, затворене су југословенске државне банке које су деловале у Приштини. Немачка марка прихваћена је као легално средство плаћања, а готово цели банкарски систем на Косову предат је у руке немачке Комерцбанке А.Г., која је успоставила потпуну контролу над банкарским пословањем у покрајини, укључујући и новчане дознаке, као и послове с конвертибилним средствима плаћања…

(Из књиге Мишела Чосудовског „Глобализација сиромаштва и нови светски поредак“)

Глас јавности / од 27.09.2018.

SKINI APLIKACIJU