Kuća mala krečena u belo...

Di si Vašingtone, toliko smo čekali da nas pozoveš i da ti dođemo u goste, reći će uglas Šef i Tači, kad im se glavni američki grad ukaže pred sletanje na onaj njihov Dals aerodrom, 27.juna.

To 'di si' je logično da kažu, jer se Vašington tako i zove, Vašington DC – distrikt of Kolumbia, pa je i logično da mu se tako obrate, domaćina treba poštovati.

Sad, da li će ih pravi domaćin, Grenel, i dočekati na Dalsu ostaje da bude zapisano u istoriji, ali da će ih kasnije udaviti, to im ne gine.

Obojica, opet, po dobrim običajima sa ovih prostora, moraju i nešto da ponesu,  usput će se dogovoriti da malo uštede deleći trošak , pa će Šef u prodavnici da kupi 200gr kafe i kilo šećera u kockama, a Tači kutiju keksa Mešavine(sad može, skinuo je carine) i  kilo vinjaka.

Kad to sve obave i izgrle se s Grenelom(ovaj će jedva da dočeka) oni mračni likovi iz sikret servisa, sa sve rej bankama, će konačno da ih pretresu i  puste u kuću malu krečenu u belo(tu će izbiti prvi oncident, jer će Ričard insitirati da on obavi pretres i ispipa obojicu, ali mračnjaci tvrda srca behu).

Kad uđu, biće sve kako i dolikuje u domaćinskoj kući maloj....Onda ide slatko, kafa s ratlukom, rakijica i posle može da se radi.

E sad, ta kuća mala i nije tako mala, pa je veliko pitanje i gde će to oni da ćaskaju...Ima tu mnogo budžaka. Poslednji put kad je Šef bio tamo, smestili su ga u neki sobičak, koji je više ličio na kafe kuhinju, ili u boljem slučaju ostavu za čistačice. Verovatno je ta prostorija dva sa dva jedino bila poznata Kenediju i Bilu, koji su tamo dovodili Merlinku i Moniku. I čistačicama.

No dobro, neće oni tamo da idu da bi se širili u Ovalnom kabinetu i obojica su skromni ljudi, pa će im jedino biti važno da se dobro ispričaju, a ne da li je soba dva sa dva iili tri sa dva. Daj da budemo ljudi i konačno da se nešto dogovorimo, reći će Ričardu ozbiljno. I jel može još jedan ratluk, pitaće...

Na to će Grenel belo da ih pogleda, preko volje će im da dati još po jedan ratluk i strašno se zabrinuti zbog novog troška za poreske obveznike SAD – potpišite vi ovde šta ste popili i pojeli, znate kod nas je porez svetinja.

- Nego, rekoste, da ćete vi nešto da pričate, zar se niste ispričalii dosad u avionu?, pitaće ih buldožer Ričard, pa dobili ste sve na papiru još pre tri meseca, šta ima tu da se priča, potpisujte to i dobićete još po jedan ratluk, pa nek naprave novi Votergejt zbog mene oko toga, ako treba.

- A jel može i kisela, Ričarde?, upitaće uglas obojica, ističući veličinu problema.

Ovaj će pristati i na taj kompromiis, usput im dodajući hemijske da stave šaru na pripremljen papir.

Kad to urade, spakovaće im onaj  ratluk i krenuti da ih isprati, ali tu nastaje drugi problem (prvi je bio pipanje) – 'ali, Grenelu, kako da izađemo posle samo pet minuta, kad nas vide, reći će da nismo ni pregovarali, pa to kod nas traje godinama?'

- Pa dobro, imamo mi ovde i TV, odgledaćemo jednu dobru bejzbol utakmicu, ja ću da vam objasnim pravila i izlazimo posle dva sata kao da ste bog-zna-šta pregovarali, jel može tako?, pitaće ih Ričard.

Obojica zadovoljno klimaju glavom jer su postigli još jedan kompromis, a i uvek su se pitali kakva su zapravo pravila u tom bejzbolu...

Negde na pola utakmice, taman kad su ova naša dvojica počela da kapiraju pravila, naglo se otvaraju vrata, kad na njima – Donald, sav zajapuren i viče:

- Ričarde, pa gde si ti, kako stojimo?

Grenel skače na noge lagane i objašnjava – 'sve je u redu, šefe, potpisali su, ali pojedoše sav Melanijin ratluk...'

- Ne pitam to, nego jesu li Red Soksi upisali koji houm ran dok sam sišao ovde i ko su ti ova dvojica? A za ratluk će Melanija da me ubije, skidam ti dest posto od plate, besni Donald.

- Mister prezident, aj em prezident of Serbia..., ustaće pristojno Šef da se predstavi, na šta će Donald – ej pomeri se, gledam tekmu, a pored Melanije samo mi je ovde još jedan Balkanac falio...A ako ćeš da se upoznaješ, 100 soma dolara i imaš sliku sa mnom i sa sve tvojom zemljakinjom Slouvenkom. A ti drugi, koji si ti, je li?  Ubiću te Ričarde što mi u kuću dovodiš nepoznate ljude!

- Ju nou, aj em prezident of Kosovo, mister Tramp..., počeće Hašim.

- Vidite obojica, ustane li bilo ko još jednom i zakloni mi ekran, dovešću vam onog pandura iz Mineapolisa, pa vi vidite šta ćete kad vam klekne na vrat...

U pola rečenice prekide ga kucanje na vratima i dobro poznati glas – Donalde, jesi li tu?

- Tu sam, Melanija, gledam bejzbol sa ekipom, iako dvojicu baš i ne poznajem, vidimo se kasnije u Ovalnom...

- Donalde, ne pravi se blesav, sad idem iz kuhinje, neko mi je pojeo sav ratluk, pitala sam sikret servis, kažu da ništa ne znaju..., da mi rodiš ratluk kako znaš i izlazite odtale, žale mi se čistačice kako ne mogu da uzmu džogere da mi srede kupatilo, počinje da besni Melanija.

-Doubro, doubro, sad ćemo samo što nije kraj, reci čitačicama da se spreme, a i jesam li ti sto puta rekao da stavljaš zavesu kad se tuširaš. Vi Balkanci...posle se čudite što vas je Bil izroko, mada ja ne bih, nije taj ratluk tako loša stvar, možda i vi niste tako loši, razmišlja glasno Donald.

Kraj utakmice, Soksi pobediše, a Tramp se okreće Ričardu – ' nego gde su vam ti papiri, ajde da se slikamo, čeka nas onaj što mi sliko svadbu sa Melanijom, lepo čovek radi. I daje album džaba’.

Namestiše se sva četvorica, svi rekoše i ptičica i čiz i šta treba i istorijski događaj i vest obiđoše svet...

Kad ode onaj što slika svadbe, Šef i Hašim taman pomisliše da su džaba prošli, požuriše da se rukuju s domaćinom , ali Donald ne bi bio toliki lovator kad bi zaboravljao: ‘po sto soma za sliku, ovo vam je broj mog računa, aj sad zdravo! A ti Ričarde, isprati ljude i evo ti sto dolara, toliko je do aerodroma, da daš taksisti. I samo nemoj da se ljubiš na ulici s njima. Snimiće te oni blesavi novinari što mi stalno džudže pred kućom, a onda ću na izborima da puknem od Bajdena garant.

G.J.

SKINI APLIKACIJU