Hrvatski novinar srpskog porekla: U emisuju ne zovem Vučića jer umesto razgovora vodi monolog!

Aleksandar Stanković, novinar oštar na jeziku i voditelj kultne emisije "Nedeljom u 2" na Hrvatskoj radio-televiziji koja se i u Srbiji pomno prati, govorio je o tome koga bi danas rado zvao u emisiju, zašto srpskog predsednika Aleksandra Vučića ne bi, šta misli o relativizaciji ustaštva i da li mu se i danas "fućka za srpstvo i hrvatstvo".

Stanković je jednom rekao da u emisiju zove goste iz Srbije, ali da ne zove fašiste iz Srbije. Tada se to odnosilo na Ratka Mladića i Milana Martića; ko danas iz Srbije nikako ne bi bio pozvan kod u goste?

-Fašisti, nacionalisti i šovinisti. Previše po prirodi posla njihovih idiotarija moram da slušam ovde u Hrvatskoj, ne treba nam još uvoznih iz Srbije.

On kaže da bi od srpskih političara danas ugostio "staru gardu", Čanka i Čedu, a da za ostale nije siguran. Zato što Čeda i Čanak iz hrvatske perspektive izgledaju kao vrlo pristojni ljudi, kaže Stanković, a bogami u odnosu na sadašnju vlast to i jesu.

Vučića ste nazivali sposobnijim vlastodršcem od Tadića i govorili da vam se dopada što njegov mandat ne definišu nacionalizam i šovinizam iako ste ga isprva smatrali pročetnički orijentisanim. Šta u retrospektivi smatrate njegovom prednošću osim toga što ume da zadrži vlast? Da li ste opet promenili mišljenje o njemu i u kom smeru?

-Ako sam to u vezi Vučića izjavio, valjda sam taj dan jeo neku termički loše obrađenu hranu. Iz sadašnje perspektive, Vučić mi se ne čini kao političar s kojim ima smisla razgovarati. On je čovek monologa. Očigledno je sposoban u tehnologiji održanja na vlasti, ali za priču o boljim hrvatsko-srpskim odnosima bojim se da on nije baš dobra adresa. Istina, i hrvatske vlasti nisu baš polomile noge da rade nešto po tom pitanju.

Ja bih pokušao da radim intervju s njim kada bih imao nadu da će se nakon tog razgovora srpsko-hrvatski odnosi pomaknuti barem malo napred, ali bojim se da od toga nema ništa, tako da bolje ne. On je u svakom slučaju srpski nacionalista koji simpatizira četništvo.

Da li vam se iko na srpskoj političkoj sceni čini posebno živopisnim?

-Srpska politička scena je beznadežno dosadna, uostalom kao i hrvatska. Ako bi trebalo da razgovaram sa ljudima iz Srbije, ne bih gledao na parlament i Dedinje već negde drugde. Voleo bih da razgovaram sa Zoranom Kesićem, Divcem, Đoletom, Đokovićem… Svojevremeno sam ih zvao sve, ali niko nije mogao da dođe u tom trenutku. Najbolji izgovor imao je Kesić. Baš tu nedelju vodio je festival pravljenja kobasica u Pirotu.

Kako pacifista poput vas gleda na pokušaje rehabilitacije ustaštva u Hrvatskoj? Po takvim uzusima bi reakcija Zorana Milanovića i denunciranje pozdrava “Za dom spremni” trebalo da bude po vašoj meri.

-Milanović je dobro odreagovao. Pozdrav “Za dom spremni” bi trebalo da bude zabranjen u javnom prostoru. Po tom pitanju je Andrej Plenković kukavica jer i on intimno misli da je to tako, ali nema snage da se suprotstavi krajnjoj desnici koja insistira na potpunoj rehabilitaciji tog pozdrava.

Mislite li da bi stvari – čitava Hrvatska, u krajnjoj instanci – izgledale drugačije da HDZ nije na vlasti? Predviđanja su da će HDZ odneti pobedu i na predstojećim izborima.

-Imala je Hrvatska i SDP na vlasti i svetonazorski se nešto lakše disalo, ali s druge strane, iskustvo nas uči da jedino HDZ u Hrvatskoj ima reformski potencijal i to ne zato što je nešto ekstra sposoban, već zato što kada je na vlasti može da kontroliše krajnju desnicu koja u SDP-ovskim vremenima izlazi na ulicu, preti i onemogućava bilo kakav značajniji ekonomski progres.

Znači li to da Milanović onda bije unapred izgubljenu bitku i da desnim radikalima opet treba neki novi Ivo Sanader koji će ih ukrotiti potkupljivanjem?

-Za sada tu radikalnu desnicu kontroliše Plenković, ali ne do kraja jer im popušta oko pokliča “Za dom spremni”.

Da li vam se “fućka za srpstvo i hrvatstvo” kao nekad?

-Upravo tako – fućka mi se za srpstvo i hrvatstvo. Da sam mlađi, otišao bih da živim na Tasmaniju, ali sam truli konformista i ne mrdam.

Posle gostovanja Jelene Veljače u “Nedeljom u 2” optuženi ste da ste ženomrzac, za sekundarnu viktimizaciju, a onda ste se negirali te optužbe. Smatrate li sada kada su se strasti smirile da ste možda ipak pogrešili?

-Poskliznuo sam se na Jelenu Veljaču. Nisam nista pogrešio, već je pitanje zašto Selma Hajek nije izašla iz poslovnog odnosa u kojem je neko zlostavlja potpuno logično i novinarski utemeljeno ako se već razgovara o pokretu #MeToo. Ženomrzac? Pa naravno da jesam. I zlostavljač, i nasilnik…

Stručnjak bi vam odgovorio da je dinamika tog zlostavljačkog odnosa takva da žrtva ne može da ga napusti tek tako. Ne mislite da je to validan argument?

-Ne. Ovde je bila reč o tačno određenoj ženi, Selmi Hajek, a ne o nekoj anonimnoj žrtvi. Glumica je zaradila milione snimajući s Vajnstinom, na promocijama se uredno pojavljivala s njim i nakon 12 godina odlučila da govori. Trebalo je odmah otići i javno progovoriti o tome, spasila bi i druge žene na taj način. Kada se to događa u porodicama gde žene nemaju kuda da odu, gde su u igri i zajednička deca, to je potpuno druga priča i ne treba je mešati sa uznemiravanjem na radnom mestu.

Cenite Igora Mandića koji je rekao da živimo u “g*****a što su ih proizvele šovinističke elite zemalja nastalih raspadom Jugoslavije”. Jeste li jugonostalgičar i slažete li se sa Mandićem kad kaže da smo i sami krivi što nam živote sad diktira neoliberalni kapital – “ko nam je kriv kad smo p***e”?.

-Ne mogu ja dobaciti tako daleko kao Mandić. Ne mislim da živimo u g*****a, ali o sredini u kojoj živim (i živimo) nemam visoko mišljenje. Nisam jugonostalgičar, bolje je ovako, a najbolje će biti na Tasmaniji jednog dana.

Jeste li se zaljubili u neku novu prozu ili i dalje volite Karvera?

-Moje poslednje zaljubljivanje bilo je sinoć. Pogledao sam krasan film Srđana Karanovića, “Miris poljskog cveća” iz ‘77. Muzika u tom filmu je čudo i odlučio sam da saznjam ko je autor. Javio sam mu se mejlom i danas u 15.30 mi je odgovorio. Život je lep.

Aleksandar Stanković, inače, rođen je 8. aprila 1970. u Subotici. U Karlovac se preselio 1977, a u Zagreb 1985. Studirao je na Pravnom fakultetu u Zagrebu. Novinarstvom je počeo da se bavi 1995, prvo na radiju a potom na televiziji. Kultnu emisiju „Nedeljom u dva“ vodi od 2000. Objavio je tri knjige poezije, ali i knjigu „Sto faca i Aca“ u kojoj otkriva nepoznate detalje o gostima koji su prošli kroz njegovu emisiju. Hrvatsko novinarsko društvo proglasilo ga je novinarom godine 2009. Oženjen je Željkom Stanković.

Izvor: Nova

SKINI APLIKACIJU