ZABORAVLJENI ALBANSKI LOGOR ZA SRPSKE CIVILE: Plav, mesto gde su ubijani srpske žene, deca i starci

Početkom jula 1941. godine albanski balisti i vulentari (dobrovoljačka milicija koja se sastojala od Albanaca sa Kosova koju su Italijani stvorili nakon invazije Jugoslavije) osnovali su jedini koncentracioni logor na teritoriji Crne Gore tokom trajanja drugog svetskog rata. U njemu je život izgubilo više od 30 mališana mlađih od 10 godina.

Logor Plav nalazio se u višespratnoj kući porodice Vukote Džudovića, a u njemu su bile smeštene žene, deca i starci. Kasnije su albanski balisti uz pomoć vulnetara i po drugim kućama u Plavu pravili zatvore, što je od same varošice napravilo sistem kazamata. S obzirom na to da ovaj logor bio pod italijanskom okupacionom nadležnošću, nakon užasnih tortura nad bespomoćnim civilima stražari su zamenjeni italijanskim vojnicima.

Plavski sistem logora je zatvoren krajem 1942. godine, kada su logoraši prebačeni jedan deo u Peć, a drugi u albanski grad Kavaju. Treći deo je uspeo da pogbegne. Kroz ovaj logor u Plavu je prošlo najmanje 500 Srba, iako pojedini autori i svedoci tvrde da je ovaj broj daleko veći.

Ovaj logor je više od osam decenija tabu tema, ne samo u komunističkom režimu već i nakon 1991. godine. Vrlo malo ima literature i dokumentarnih filmova o Plavskom logoru, svega dve knjige.

OSNIVANJE LOGORA

Čitava Crna Gora je u proleće 1941. godine potpala pod Musolinijevu zonu odgovornosti gde su italijanske fašističke jedinice bile zadužene za kontrolu zločina i etničkog čišćenja, odnosno genocida nad Srbima, koje su organizovano i sistematski sprovodili albanski balisti i vulnetari. I Arbanasi i Italijani su imali geslo: „Ako hoćeš da ubiješ jedan narod, prvo mu ubij decu!“

Već 4. jula 1941. godine vođe lokalnih bandi balista i vulentara Šemso, Rizo i Šabo Ferović su zauzeli višespratnu kuću Vukote Džudovića i tu je počelo dovođenje nevinih i nenaoružanih civila: žena i dece. Muškarci i mladići ovog kraja su već bili po šumama, jer se spremao ustanak, a bilo je sporadičnih borbi gerilaca sa okupatorima.

Plav je tako bio koncentracioni i jedini logor za žene i decu u Crnoj Gori. Najbrojnije žrtve ovog stratišta bila su deca. Okupatori su krvavo gušili ustanak i pobunu srpskog naroda u ovom delu otadžbine… žene i deca su ostali u svojim domovima, a jedan deo civila je pobegao u Vasojeviće, drugi deo civili iz Rženice i Novšića je ostao kod nekih Albanaca, svojih komšija misleći da će tako da se spasu.

Međutim, kada su došli naoružani vulnetari, domaćini su “isparili”, a sve izbeglice su pohapšene i odvedene u Plav, tj. kuću Džudovića. Odmah je započelo iživljavanje i tortura nad nemoćnim civilima. Pre toga su svi opljačkani.

Inače, kako je ova kuća Džudovića brzo napunjena, albanski balisti i vulentari su počeli i u druge srpske kuće da zatvaraju civile koji nisu bili naoružani i tako je počeo da funkcioniše sistem koncetracionog logora u Plavu.  Porodice su najčešće dovođene sa područija Ržanice, Vojnog sela, Plava, Đuričke Rijeke, Brezojevice i Meteha… 

Prema procenama Plavski logor je tokom Drugog svetskog rata imao preko 500 Srba zatočenika, od čega je najmanje 30 dece mlađe od 10 godina nije preživelo - bilo da su umirali od gladi, bolesti, ubijani…

 SPISAK LOGORAŠA

Milka Knežević, preživela pakao logora
Marko V. Knežević, preživeo pakao logora
Mirko V. Knežević, preživeo pakao logora
Borislav V. Knežević, preživeo pakao logora
Miroslav V. Knežević, ubijen u logoru
Persa V. Knežević, preživela pakao logora
Kosa V. Knežević, ubijena u logoru
Vujadin Otašević, preživeo pakao logora

Savezni zavod za statistiku SFRJ iz Beograda je krajem 1940-ih godina izneo podatak da je u Plavskom logoru imenom i prezimenom ubijeno ili umrlo 27-oro djece, ali je ovaj spisak naknadno dopunjen sa četiri imena, tako da je ostao podatak da je u Plavu umrlo 31 dete.

IMENA UMRLE DECE

1 Lalević (Radivoje) Milica 1935 Gornja Ržanica
2 Novović (Aleksa) Radosava 1940 Gornja Ržanica
3 Novović (Arsa) Milunka 1937 Gornja Ržanica
4 Novović (Jovan) Milovan 1941 Gornja Ržanica
5 Novović (Jovan) Radunka 1935 Gornja Ržanica
6 Novović (Milorad) Dragica 1941 Gornja Ržanica
7 Otašević (Maksim) Batrić 1941 Gornja Ržanica
8 Otašević (Maksim) Dragica 1939 Gornja Ržanica
9 Otašević (Radomir) Božidar 1939 Gornja Ržanica
10 Otašević (Radimir) Milica 1936 Gornja Ržanica
11 Otašević (Milenko) Rada 1940 Gornja Ržanica
12 Otašević (Radule) Radojica 1939 Gornja Ržanica
13 Otašević (Radule) Stanica 1940 Gornja Ržanica
14 Popadić (Uroš) Dragica 1936 Gornja Ržanica
15 Popadić (Vojislav) Mitar 1939 Gornja Ržanica
16 Knežević (Vučelja) Miroslav 1939 Novšiće
17 Knežević (Vučelja) Kosa 1941 Novšiće
18 Jokić (Sena) Milijana 1938 Velika
19 Petrović (Radule) Radomir 1939 Velika
20 Đuričanin (Mihajlo) Bogić 1940 Đurička Rijeka
21 Đuričanin (Radomir) Ratomir 1941 Đurička Rijeka
22 Đuričanin (Radomir) Stanica 1939 Đurička Rijeka
23 Turković (Krsta) Nada 1940 Vojno Selo
24 Ljutić (Radivoje) Marko 1941 Vojno Selo
25 Ljutić (Radoje) Stanija 1940 Vojno Selo
26 Simonović (Vukman) Miomir 1941 Vojno Selo
27 Dašić (Pero) Svetimir 1939 Brezojevice
28 Đuričanin (Marko) Žarko 1939 Đurička Rijeka
29 Magdelinić T. Božo – Plav
30 Simonović (Vukman) Miomir 1941 Đurička Rijeka
31 Novović (Velimir) Dragoslav 1939 Gornja Ržanica

USLOVI U LOGORU

Kao i u svakom drugom logoru, i u ovom je vladala nehigijena, logoraši nisu imali lekarsku zaštitu, a u prvih sedam dana žene i devojke su masovno silovane. Takođe i hrana im je bila retko davana, što je dovelo do velike smrtnosti od gladi. Pored toga, o kvalitetu hrane se nije vodilo računa, pa je to dovodilo da logoraši umiru od bolesti.

Komanda italijanske okupacione vojske je uvidela da balisti i vulentari imaju surove metode, pa su stražari brzo i zamenjeni sa italijanskim vojnicima. Tada je u samom logoru počela kontrola ulaska, ali nije mnogo doprinelo da se uslovi poboljšaju. Kako su zatvorenici bili u kućama, tako su sobe bile tamnice, odnosno zatvorenici su bili smešteni između golih zidova bez nameštaja, stolova i stolica… bili su na betonu. U samim sobama je bilo puno zatočenika, što je opet dovelo da niko ne može da se opruži… zapravo logoraši su bili u čučećem položaju zgrčeni.

Ubrzo su se zbog nehigijene pojavile vaške, koje su se proširile kao epidemija. Jedini klozet nalazio se van kuće, a njega je koristilo više stotina logoraša.

Deca u logoru su imala ponekad izlazak do zgrade italijanske Magaze, gde bi išli da prose hranu od tamošnjih vojnika. Neki vojnici su bili sažaljivi i davali su im iz svojih porcija. Ali pored njih bilo je nekoliko muslimana, npr. porodica Redžepagić, koji su dolazili u logor i poznanicima donosili obroke.

Nasilje u Plavskom logoru je bilo brutalno i svakodnevno. Albanski balisti i vulentari nisu imali milosti ni prema deci već su ih sve redom tukli i mučili. Desetine dece je umiralo pred očima svojih majki tražeći vode i hrane.

Koliko su uslovi bili surovi pokazuje i svedočene Vujadina Otaševića, jednog od preživelih logoraša:

- Kod ulaza u logor nalazila se pekara koja je radila čitav dan. Iz pekare se širio miris hleba, pa su deca izlazila na balkone da ga uzdišu. To im je bila jedina hrana!

ZATVARANJE LOGORA

Plavski logor je neometano radio u toku prve polovine Drugog svetskog rata, sve do decembra 1942. godine, kada je jedan deo zatvorenika prebačen u Peć, gradić u Metohiji pod italijanskom okupacionom zonom, a drugi je prebačen u albanski grad Kavaja, 35 km jugo-zapadno od Tirane. Procenjuje se da je u njemu preko 500 pravoslavnih Srba, od čega 31 dete imenom i prezimenom poznato, ali je još desetine žena ubijeno ili nestalo. Nažalost, žrtve Plavskog logora nikada nisu izborojane.

GODINAMA KASNIJE

Jugoslavenski komunisti, posle 1945. godine su zabranjivali da se javno priča o zločinima nad Srbima, jer je to navodno narušavalo bratstvo i jedinstvo južnoslavenskih naroda, temelj na kome je sazidana socijalistička Jugoslavija. Čak je i Pokolj u Velici jula 1944. godine bio tema o kojoj se pričalo sa šapatom, a tek o Plavskom logoru nije se smelo pričati na glas nikako, a kamoli napisati..

Svojevremeno je Mustafa Memić izdao knjigu “Plav i Gusinje u prošlosti”, gde je posvetio dobar deo dešavanjima iz Drugog svetskog rata u ovom kraju, ali zanimljivo nijedna rečenica nije posvećena Plavskom logoru… kao da nije ni postojao.

Tek 70 godina po završetku ratnih operacija u Crnoj Gori, organizovan je jedan Okrugli sto u selu Velika krajem jula 2014. godine, gde je najveći deo bio usmeren na Velički pokolj, ali prvi put se desilo da se tada javno progovorilo o Plavskom logoru i njegovim mučenicima.

I pored svega srpski mučenici iz Plavskog logora ni do danas nisu dobili nikakvo spomen obeležje u Crnoj Gori, ni spomen-ploču koja bi svedočila o tom užasu koji su bili podvrgnuti civili, odnosno žene i deca.

Jedino ko je otrgao od zaborava Plavske mučenike jeste Eparhija budimljansko-nikšićka SPC koja je Plavske mučenike kanonizovala zajedno sa veličkim i gornjo-polimskim mučenicima iz Drugog svetskog rata.
PUBLIKACIJE

Retka su štiva na ovu temu Plavskog logora koji je postojao tokom Drugog svetskog rata. Čak ni jedan dokumentarni film nije urađen više od sedam decenija.
Dr Marko Knežević je objavio septembra 2019. godine knjigu “Murinsko Polimlje”, u kome se dosta govori o užasima Plavskog logora i stradanju srpskih civila… jer su i njegovi bližnji bili stradalnici tog kazamata.

SKINI APLIKACIJU