Sin Zdravka Krivokapića posvetio potresno pismo OCU: Mi smo takvi, kad uzmemo nešto idemo do kraja, nema odustajanja! (FOTO)
Autor: Glas javnosti
Miloš Krivokapić ganuo je pratioce emotivnim pismom na Fejsbuku koje je posvetio svom ocu Zdravku Krivokapiću.
OTAC
Rođen sam 22. septembra 1991. u Podgorici. Prvih godina života se po prirodi stvari sećam samo na osnovu priče, najviše roditelja. Oni su pričali te priča sa ciljem da cenimo njihovo odricanje, kako bi zadobili poštovanje i skromnost. Djetinjstvo sam najviše voleo da provodim kod očevih roditelja u Nikšiću. Deda Drago je bio najbolja osoba koju sam u životu imao priliku da sretnem. Ljubav je nosio u osmehu a pravičnost u pogledu. Iz velike ljubavi i potrebe da mu odam poštovanje ga spominjem.
U detinjstvu se OCA sjećam djelimično. Sećam se da je mnogo radio. Da je kući dolazio kasno. Ali da je bio izuzetno veseo. Znam da su se on i majka uvijek svega odricali da bi mi imali. Odricali su se odjeće, obuće, izlazaka, pa i voća, da bi mi imali sve to i mnogo više. Iz čiste nesebičnosti i ljubavi. Ali su tražili; poštovanje, trud i rad. Pa smo svi bili dobri đaci i studenti.
Imam mnogo priča i načina kako su me učili životu, podeliću neke od njih: Prvi put sam se odvojio od roditelja u 3 razdredu osnovne škole. Otišli smo na eskurziju u Kolašinu. Prvu noć sam preplakao. Sutra dan je došao moj OTAC. Rekao je da je u prolazu i da me vodi na ručak. Čim smo seli počeo sam da plačem da želim da se vratim. Tada mi je rekao: “Ovo si ti izabrao, moj OTAC mi je govorio: “Mi Krivokapići smo takvi da kad uzmemo nešto idemo do kraja, nema odustajanja”. Te reči su me odredile za celi život.
Kasnije u gimaziji počinje i intezivnije druženje sa OCEM. Tu sam shvatio šta znači imati životni oslonac. Oslonac na koji se odupireš kada ti je teško, da bi išao dalje. Dileme smo rešavali tako što mi je on davao savet. Nikada rešenje, do rešenja sam sam trebao doći.
Sećam se i rasprava na temu materijalnog (zašto nemamo više). Moja potreba je bila odraz, prohtev društva iz srednje škole. Društva čiji su roditelji bili deo “elite”. Mnogo razgovora je trebalo da se pomirim a tek skoro da shvatim da se nakon ispunjenja egzistencijalnih uslova mir i sreća ne kupuju novcem.
Odlazak na studije je bio veliki izazov. Beograd je pružao mnogo, grešio sam. Svaka greška kada je postajala ozbiljnija sećao sam se roditelja i njihovih odricanja. Koliko puta sam osećao potrebu da se odužim roditeljima. I konačno, počeo sam da radim i stičem i da budem u prilici da ja njima pomognem.
Ali, tada na red ponovo dolazi OTAC. Dolazi da po hiljaditi put unese svetlost u moj život. Da ponovo na pijedastal života izdigne najuzvišenije vrednosti ljudskog društva. Da me odbrani od želje satanine i apatije duhovne. Da me ponovo opomene šta znači biti čovek i koje su to prave vrednosti.
ZDRAVKO D. KRIVOKAPIĆ je moj otac. Čovek velikog srca i još veće duše. On i majka su me naučili: da govorim, da mislim, da volim, da poštujem, da cenim i da volim svaku osobu na planeti. Oni su me naučili da je moguće i kamen voleti. Oni su me naučili da je sve što zamislite moguće uz rad, veru i trud.
Ovo pišem jer osećam dug da sa vama podelim šta znači biti njegovo dete. Kada ZDRAVKO dođe za premijera, ne znam kakve će promene ekonomske se desiti ali znam da će prave vrednosti ponovo postati moda. Da će se ponovo ceniti čovek i duh njegov. Da će biti preča vaša dobrota, rad, trud, znanje nego svi novci ovoga sveta.
A što se tiče plata I penzija. Ne sekirajte se. Ako sam mu tražio 10 eura davao mi je 20, iako je pitanje koliko mu je ostalo u džepu. I nikada, nikada nije rekao da nema. I uvek smo imali dovoljno.
Kao građanin se nadam u Boga, da nećemo propustiti jedinstvenu priliku da ono što sam u kući stekao kao vrednosti postanu državne vrednosti.
Mnoge je ovaj post sa ovako jakom porukom duboko ganuo.
SKINI APLIKACIJU
