ИСКРЕНО О УМЕТНОСТИ: Уметник не може у тешким временима да се бави само лепим призорима, да слика цвеће ако га неко бомбардује

Извор: принтскрин / Пиксабеј

Уметник не може да слика цвеће, ако га неко бомбардује, каже Велизар Крстић, сликар, графичар, вајар и педагог који излаже до 15. октобра у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић”

Читав живот, са манама и врлинама, близак сваком од нас, али и његов сопствени може се препознати ових дана у делима која је створио Велизар Крстић, сликар, графичар, вајар и педагог.

 И изложио их у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ на Калемегдану, у Београду, где ће публика моћи да их погледа до 15. октобра. Слике, цртежи и скулптуре су новијег датума, а графике из разних периода говоре о љубави, мотивима, о драгим људима из породице, о колегама, стрепњи која тишти не само нашу земљу, већ читав свет.

Фигура прародитељке доминира, асоцира нас на мајку као упориште, а један од мотива на изложби је зид-симбол ембарга и мигрантске кризе. Препознатљиви су портрети жена са лицем које се у покрету прелива, а графике сведоче о младом, али и зрелом Велизару Крстићу. Рецимо, једна од њих представља Ван Гога који је био пресудан за његов рад, а ту су и ликови младих људи који уместо лица имају број, оних који су страдали у ратовима. Орах личи на људски мозак, а воће, блиставо грожђе, насупрот тешким темама опет подсећа на радост живота, уживање, лепоту природе, на добро у човеку.

 – Уметник не може у тешким временима да се бави само лепим призорима, да слика цвеће ако га неко бомбардује, његова је дужност да проговори о стварности таквој каква је. Зато сам и овековечио та лица која су само број, јер ми смо имали и бомбардовање, ратове и жртве. Постоји једна слика великог формата коју сам осликао са лица и наличја, са умрлицама, а била је излагана тако да стоји на средини просторије и не може да се не погледа, мада овог пута није на поставци. Графика муве је алузија на напаст која не да мира човеку, а сликам зидове као равнодушност према туђој патњи. Морао сам да покажем шта ме све погађа у свету у којем живим – каже Велизар Крстић, уметник који више од четири деценије са успехом ствара на домаћој ликовној сцени. Садашња изложба у „Цвијети Зузорић“, иако велика по обиму, није ретроспектива, а и уметник мисли да је за то још рано, већ је резултат Јесење награде Улуса, која подразумева да лауреат представи публици свој рад.

– Улога мајке је веома важна, не заборавља се мајчино млеко које нас је одгајило, зато је моја прародитељка заокружена, на њој су истакнуте груди којима нас је подигла, а неке прародитељке имају само око. Оно брижно, које нас гледа, чува и воли. Скулптуре у теракоти су настале зато што сам хтео да прародитељки дам трећу димензију. И на цртежима сам је овековечио, а користио сам дрвене бојице и изненадио сам се какав је ефекат постигнут. Изложио сам и малу колекцију биста. Имам ја и веће формате скулптура, али их је било тешко донети до галерије, па сам одустао – објашњава Крстић.

Упитан зашто је изложио графику на којој је Ван Гог, уметник је одговорио:

– Као младић сам са друштвом отишао на летовање и у неком излогу видео репродукцију Ван Гога. Толико ми се допала да је један од мојих пријатеља ушао у радњу и купио ми је. То је заиста било преломно, јер сам почео да цртам. Одлучио сам да напустим дотадашњи посао и да полажем пријемни на Академији. Мојој породици није било драго због те одлуке. Нисам имао предзнања, нисам се ни припремао за пријемни и положио сам из првог пута. Тако је почело. Због Ван Гога сам се окренуо уметности и променио свој живот.

Велизар Крстић је на Академији ликовних уметности у Београду постдипломске студије завршио у класи професора Ђорђа Бошана. Годину дана провео је на Академији у Бечу, а потом и на Факултету лепих уметности у Атини, у класи професора Константина Граматопулоса. Био је предавач на Аристотеловом универзитету у Солуну, али и на ФЛУ у Београду.

– Сећам се да ми је боравак у Бечу деловао некако хладно, нисам био у стању да се потпуно опустим, било је неке туге у мени. Док сам у Атини и касније у Солуну стекао много пријатеља, научио њихов језик. Грчки пријатељи су на отварање ове моје изложбе стигли кришом, хтели су да ме изненаде и само су се појавили испред моје куће – описује своја инострана искуства Крстић.

О томе како доживљава појединца, савременика, али и своје колеге у данашњој ситуацији наш саговорник одговара:

– Кад је реч о уметницима, видим само резигниране људе, нестаје полако и ликовна критика. Где је Музеј савремене уметности данас, шта ради? Волео бих да видим неког историчара уметности из тог музеја да дође на моју изложбу, они немају контакт са уметницима, не врше одабир дела, не видим да ишта раде. Иначе, сликар не сме да скрива своје ставове, мора да покаже шта мисли и то није за осуду као што је некад било када су спаљиване слике. Требало би да размислимо шта хоће да нам каже аутор и да верујемо у његову добру намеру.

Глас јавности / ПОЛИТИКА / од 08.10.2018.

 

Komentari

Ostavi komentar

Слањем коментара се слажете са Правилима коришћења овог сајта.


Повезане вести

  • Најновије
  • Најчитаније

Временска прогноза

Курсна листа

Анкета