Pisac „Gospodara prstenova“ uporedio srpski sa gudačkim instrumentom

gospodar-prstenova

Tolkin je govorio i stvorio desetine jezika, ali naš nije savladao. „Svako ko je kadar svirati gudački instrument meni liči na čarobnjaka dostojnog dubokog poštovanja. Volim muziku, ali nemam nikakav talenat za nju; i napori uloženi da bi me se naučilo da sviram violinu u mladosti, ostavili su me samo s osećanjem strahopoštovanja u prisustvu violinista.

Slovenski jezici su za mene gotovo u istoj kategoriji“, piše Tolkin u pismu jednom prijatelju, i zatim priznaje da je pokušao da nauči srpski i ruski.

Džon Ronald Ruel Tolkin rođen je 3. januara 1892. godine u Blumfontejnu u Slobodnoj Državi Oranje, danas delu Južne Afrike, a preminuo je 2. septembra 1973. godine u engleskom Bornmutu. Tamo je rođen zato što je otac Artur dobio nameštenje za upravnika neke britanske banke, a preminuo je dok je mladi Džon sa majkom i mlađim bratom tri godine docnije boravio u poseti Engleskoj.



Poticao je iz porodice starih nemačkih imigranata koji su se tokom druge polovine osamnaestog veka doselili iz Istočne Pruske, iz mesta Krojcberg kod današnjeg Kalinjingrada. Porodica je u međuvremenu temeljno poengležena, i sa obe strane protestantska; zato, kada je njegova majka 1900. godine odlučila da se pokatoliči, izazvala je stravičan bes svoje baptističke familije koja je prekinula svaku vezu sa njom i sa njima. Imao je samo dvanaest godina kada je preminula, ali njeno preobraćanje nikada nije izneverio.

Šta više, ostao je ubeđeni katolik do kraja svog života, što će možda mnoge njegove obožavatelje, koji nisu bliže upoznati sa privatnim delom njegovog života i biografijom mu, iznenaditi; on sam je „Gospodara prstenova“, svoje najznačajnije i najpoznatije delo, okarakterisao kao „u osnovi religiozno i katoličko delo“.


Značaj Tolkina kao pisca, pesnika, filologa, lingviste i akademika teško da se može preuveličati, i svakako prevazilazi pomenuti roman, kao i „Hobita“ (koji hronološki neposredno prethodi „Gospodaru“) i „Silmariliona“ (koji hronološki daleko prethodi i „Hobitu“ i „Gospodaru“); uostalom, pisao je i druge stvari, njegov opus nije ograničenim tim knjigama, iako je svakako najvažnije to što je putem njih postao otac savremene epske fantastike.

Važno je pomenuti da je decenijama radio kao profesor anglosaksonskog te engleskog jezika i književnosti na Oksfordu; da je zahvaljujući njemu i samo njemu došlo do savremene reevaluacije anglosaksonskog epa „Beovulf“, koji bi možda bez njegovog upliva ostao tek jedan od mnogobrojnih opskurnih i široj javnosti nepoznatih drevnih književnih dela. Teško je, zbilja, nabrojati sve njegove zasluge pa nećemo ni pokušavati; uostalom, ovo nije u širem smislu članak o „životu i priključeniju“ gospodina Dž. R. R. Tolkina, nego priča o jednoj konkretnoj stvari vezanoj za njega.

Ako ste čitali romane „Hobit“, „Gospodar prstenova“ i „Silmarilion“, onda svakako znate da je Tolkin kreirao mnoge jezike kojima govore njegovi junaci. Ako to niste znali, onda da ponovimo: kreirao je mnoge jezike, samo vilovnjačkih je stvorio petnaestak sa gramatikom i vokabularom, a među njima je najbolje razvijen jezik po imenu kvenija, koji se u njegovim delima naziva drevnim govorom, avalonijskim, visokim govorom Noldora, visoko-vilovnjačkim, i tako dalje.


Tolkin je čak izmislio i reč za gradnju jezika, „glosopoeja“, od grčkih reči „glosa“ što znači „jezik“ i „poeja“ što znači „praviti“. Jedno predavanje koje je održao 1931. godine nazvano je „Tajni porok“ jer je o svojoj strasti ka kreiranju jezika govorio upravo na taj način, tako ju je pojašnjavao.

Takođe je verovao da, kada stvaraš jezik, moraš stvoriti ne samo i istoriju njegovog razvoja (odnosno etape nastanka), ne samo i istoriju onih koji ga govore, nego i njihovu mitologiju, kako bi jezik bio uverljiv, kako bi imao duhovnu dubinu. Nekoliko decenija ranije Niče je napisao da se „milenijumska duhovna delatnost nataložila u jeziku“; Tolkin bi se nesumnjivo složio, i verovatno dodao: „A ako ta milenijumska duhovna delatnost ne postoji, moraš je izmisliti uz jezik“.

Ono predavanje u kojem o kreiranju jezika govori kao o svom poroku, održao je pred esperantistima kojima je rekao da će njihova „izgradnja jezika roditi mitologiju“. Ali dve i po decenije kasnije mogao je samo da konstatuje da je esperanto mrtav, kao i svi ostali veštački univerzalni jezici, da su po njegovom mišljenju čak mrtviji od antičkih jezika koji se više ne koriste, i to zato što njihovi autori „nikada nisu izmislili nikakve esperantske legende“.


Takođe je govorio mnoge žive i mrtve prirodne jezike. Koje tačno i koliko njih, teško je reći. Pored maternjeg, kojem je dao doprinos radom na „Oksfordskom rečniku engleskog jezika“ (bio je zadužen za mnogobrojne reči koje počinju na slovo „W“), govorio je već pomenuti anglosaksonski, staronordijski sa staroislandskim, gotski, irski, srednjovekovni i moderni velški, finski (čiju je mitologiju prosto obožavao), nemački, grčki, latinski.

Znamo da je pokušavao da nauči i srpski, verovatno sa ciljem proučavanja naše epike, ili možda zbog generalnog interesovanja za našu baštinu i nas kao narod. Šta god bio razlog pokušaja, nije uspeo. O tome je 2. decembra 1953. godine pisao svom prijatelju ocu Robertu Mareju, unuku ser Džejmsa Mareja, osnivača „Oksfordskog rečnika engleskog jezika“.

Robert Marej je bio bliski prijatelj porodice, i Tolkin mu je slao deo po deo rukopisa „Gospodara prstenova“ tražeći komentar i kritiku; samo Tolkinovo pismo o kome govorimo zapravo je odgovor na Marejevo, u kojem je ovaj napisao da su prve dve knjige romana (koliko je do tada primio i pročitao) na njega ostavile snažan utisak „pozitivne kompatibilnosti sa redom Milosti“ a da je slika Galadrijele uporediva sa Devicom Marijom. Sumnjao je da će kritika to uspeti da primeti, jer nigde nije „nacrtano“.

U svom odgovoru na te Marejeve reči, slavni pisac je prvo istakao da tačno zna šta ovaj misli pod „redom Milosti“, a onda dodatno naznačio da se na Bogorodici temelji celokupna njegova percepcija lepote u veličanstvu i jednostavnosti. Ovo pismo u kojem spominje srpski jezik zapravo je od velikog značaja za „tolkinologiju“ jer se u njemu nalazi vrlo bitna stavka koju smo delom već citirali: naime, ono vezano za rimokatolicizam.


Tolkin prijatelju piše: „’Gospodar prstenova’ je naravno u osnovi religiozno i rimokatoličko delo; nesvesno ispočetka, ali svesno u revizijama. Zbog toga nisam ubacio, ili sam izbacio, praktično sve reference na bilo šta što liči na ’religiju’, kultove i obrede, u imaginarnom svetu. Jer su religijski elementi apsorbovani u priču i simbolizam“. Jednu stvar verovatno ovde treba naglasiti: kada Tolkin kaže „rimokatoličko“ zapravo misli „hrišćansko“, mada vrlo verovatno isključuje protestantizam koji ima dramatično različitu teologiju i od rimokatolicizma i od pravoslavlja.

Ali već u nastavku, kao da je posramljen što sebi toliko daje na značaju, Tolkin pojašnjava otkuda dolazi taj upliv religioznosti u njegov roman: „Ipak, to je vrlo nespretno sročeno, i zvuči više samobitno nego što osećam. U stvari, svesno sam planirao vrlo malo; i trebalo bi da budem pre svega zahvalan što sam odgajen (od svoje osme) u Veri koja me je odnegovala i naučila onom malo što znam; i da dugujem svojoj majci, koja se držala svoje konverzije i umrla mlada, pre svega zbog teškoća siromaštva koje je iz toga proizašlo.“

Dalje Tolkin kaže da je odrastao uz klasike i da je senzaciju prve književne slasti okusio čitajući Homera. „Takođe bivajući filologom, dobijajući veliki deo estetskog zadovoljstva, za koje sam sposoban, od oblika reči (i posebno od svežih asocijacija između reč-oblika sa reč-smislom), oduvek sam najviše uživao u stvarima na stranim jezicima, ili nekim toliko dalekim da tako deluju (poput anglosaksonskog).“


Konačno, pre nego što će objasniti da mu uz ovo pismo šalje Knjigu III „Gospodara prstenova“, pre nego što će najaviti da je pri kraju Knjige IV koju će poslati „u ponedeljak“, i pre nego što će izraziti svoje nezadovoljstvo naslovom „Dve kule“ za drugi deo romana (koji će na kraju srećom ostati), napisao je nešto nevezano i za sebe i roman, a vezano za samog oca Mareja.

„Žao mi je što čujem da si sada bez violončela, pošto si počeo da (kažu mi) savladavaš taj ljupki i teški instrument. Svako ko je kadar svirati gudački instrument meni liči na čarobnjaka dostojnog dubokog poštovanja. Volim muziku, ali nemam nikakav talenat za nju; i napori uloženi da bi me se naučilo da sviram violinu u mladosti, ostavili su me samo s osećanjem strahopoštovanja u prisustvu violinista.

Slovenski jezici su za mene gotovo u istoj kategoriji. Okušao sam se u mnogim jezicima u svoje vreme, ali nikako nisam ’lingvista’ u uobičajenom smislu; i vreme koje sam nekada potrošio pokušavajući da savladam srpski i ruski nisu mi ostavili nikakve praktične rezultate, samo snažni utisak o strukturi i estetici reči…“ U originalu: „…and the time I once spent on trying to learn Serbian and Russian have left me with no practical results, only a strong impression of the structure and word-aesthetic.“

hronograf.net  / Telegraf

Ostavi komentar

Слањем коментара се слажете са Правилима коришћења овог сајта.


Повезане вести

Zvaničnih informacija o tome kada će se studenti vratiti u klupe još nema i većina fakulteta ne zna kada će nastava iz virtuelnog biti vraćena u stvarni svet. Ako po planu prorade gradski i međugradski saobraćaj, a studentski domovi i fakulteti budu dezinfikovani i pripremljeni za boravak, studenti bi u klupe mogli da se vrate od 18. maja.

Fakulteti počinju da rade 15. maja, kako je i najavio ministar prosvete, ali formalni povratak studenata i profesora očekuje se krajem maja, izjavila je rektorka Beogradskog univerziteta Ivanka Popović.

Олтар пронађен на археолошком налазишту Корона у Гватемали показује да је мајанска владарска династија Канул, позната под именом Змијски краљеви, деловала у складу са својим именом, полако гушећи ривалско краљевство Тикал.

Временска прогноза

Курсна листа

Анкета

Da li će biti i drugog talasa Korone