ЗАШТО ЈЕ БРИТАНИЈА ИЗДАЛА ДРАЖУ 1944. ГОДИНЕ: Савезнчка политика или наставак геноцида над Србијом и Србима?

Нема сумње да би 100.000 прекаљених ратника генерала Михаиловића могли да имају пресудну улогу у позадини “Готске линије” и омогуће Савезницима да одсеку све снаге Вермахта на Југоистоку и тако заврше рат 1944. године.

Британски премијер Винстон Черчил је 21. октобра 1944, по повратку из Москве, свратио у Штаб генерала Вилсона, у Напуљу. Немци су се били повукли из Далмације. Вилсон је предложио да се са три дивизије искрцају код Задра, Сплита и Дубровника и крену ка Трсту у циљу угрожавања позадине Кеселрингових снага на “Готској линији”. План је био предложен Британском Комбинованом генералштабу 24. октобра на одобрење. После пада Ријеке, Вилсон је имао намеру да појача снаге на шест дивизија и отсече Кеселринга од Балкана и Аустрије. Комбиновани генералштаб је одобрио да продужи главним снагама ка Болоњи, а да “искрца слабе снаге у пристаништима Далмације у циљу узнемиравања повлачења немачких трупа са Балкана“.

Немачке снаге Команде југоистока су се у то време повлачиле преко Црне Горе и Санџака. Снаге генерала Михаиловића биле су у добром оперативном положају постављене да спријече то повлачење. Ђенерал је 21. октобра преко Живка Топаловића, и британског амбасадора у Риму, понудио генералу Вилсону да му стави на “расположење 50.000 бораца ради продужења борбе против Немаца. Ако предлог не би био прихваћен, Михаиловић је желео да зна да ли се савезнички командант ма у ком облику занима за судбину Југословенске националне војске, која је прва отпочела рат за ослобођење на Балкану и увек била најодлучнији поборник демократије”! Одговора није било.

Генерал Михаиловић је поновио захтев Топаловићу да упути нови апел Савезницима, што је учињено 13. новембра, поново генералу Вилсону. У том апелу је речено:
“Пре 20 дана ја сам молио свога пријатеља др Живка Топаловића да Вас извести као савезничког Врховног команданта у Средоземљу, да сам ја вољан да ставим под Вашом командом 50.000 наоружаних и увежбаних бораца ради наставка борбе против заједничког непријатеља, било на Балкану било на коме другом бојишту према Вашем нахођењу. Јако жалим што до сада нисам примио одговор… Груписао сам 20.000 људи, под командом ђенерала Трифуновића, на територију између реке Таре и Лима. Како се Немци повлаче кроз Новопазарски санџак ка Босни, и ка фронту у Италији, моје трупе би могле онемогућити овај пролаз. Имам намеру да затворим ову важну саобраћајну артерију. Како су моје трупе без муниције, ја Вас молим да што пре пошаљете мисију код ђенерала Трифуновића, да га снабдете погодним оружјем, и војничком опремом, и да га употребите за извршење ове веома важне операције. И даље остајем при својој ранијој понуди, те сам Вам на пуном расположењу са остатком својих трупа које се сада налазе у Босни. Немци су се повукли са целе далматинске обале. После тога усташе су позвале партизане и предале им сву власт. За време повлачења Немаца, који су се несметано повлачили ка северозападу, ни једна партизанска пушка није опаљена на непријатеља у повлачењу. Усташе свуда сарађују с комунистима при нападима на србска села. У пламену су сва србска села у околини Задра, Обровца, Бенковца и Скрадина. Народ у масама бежи у планину… Влада Шубашићева не представља никог ни политички ни национално”!

Трупе генерала Михаиловића биле су врло оперативне за употребу и спречиле би повлачење Немаца да се прикључе трупама Хитлеровог маршала Кеселринга у Италији, које је свакако имао у виду и Британски Комбиновани генералштаб, али одговора није било.

Најзад, кад је маршал Александер заменио генерала Вилсона у Италији, и постао врховни командант за Средоземље, Михаиловић сматрајући га личним пријатељем још из 1942. године када му је помогао против Ромела у Африци, по трећи пут је упутио свој предлог. Тако је др Топаловић уручио маршалу Александру писмо, чију је копију, потом, предао британском и америчком амбасадору у Италији. У њему је, сем осталог, стајало:

“Постоје три важне групе снага: група од 10.000 до 12.000 бораца, под непосредном комадом Михаиловића, на Мајевици; група од око 45.000 бораца, од којих су 30.000 Србијанци, а 15.000 Црногорци, под командом генерала Трифуновића, на простору између река Таре и Пиве. У близини Скадра има концентрисано око 40.000 Немаца и више од 100.000 цивилног становништва… Најважнији је проблем да се униште немачке снаге око Скадра. Партизанске снаге у Црној Гори и снаге под командом Трифуновића, треба да буду стављене под Савезничку команду и употребљене за уништавање немачког гарнизона у Скадру, пре него што падне велики снег… 
Тешко је замислити да се Савезничке команде неће тицати судбина стотине хиљада југословенских грађана и знатних војних снага…”! Али одговора није било!

Нема сумње да би 100.000 прекаљених ратника генерала Михаиловића могли да имају пресудну улогу у позадини “Готске линије” и омогуће Савезницима да одсеку све снаге Вермахта на Југоистоку и тако заврше рат 1944. године, ако већ није била прихваћена понуда капитулације немачког изасланика Штеркера у Штабу генерала Михаиловића. Да је то била реална ситуација са сигурним исходом потврђује и амерички председник Труман који је у тексту поводом додељивања највишег признања страним командантима војски за заслуге у рату написао да је “генерал Драгољуб Михаиловић изванредно се истакао као главни заповедник Југословенских оружаних снага и доцније као Министар војни организујући и водећи крупне снаге отпора против непријатеља, који је окупирао Југославију, од децембра 1941. до децембра 1944. године”.

Треба ли јачег аргумента доказивати када се у војном погледу завршио Други светски рат у Краљевини Југославији и да се, потом, из политичких разлога, све до 15. маја 1945. године, догодио смишљен геноцид над Србима у континуитету?!

(текст преузет са фејсбук групе Српска ствар)

Глас јавности / ИН4С / од 27.09.2018.

SKINI APLIKACIJU