Srebrenica, četvrt veka kasnije: Šta se zapravo dogodilo?

Pre neki dan, na spomen groblju u Srebrenici održan je pomen žrtvama tragičnih događaja u tom mestu koji se desio pre 25 godina. Tradicionalno, okupila se najbliža rodbina nastradalih, saborci i drugi ljudi koji su jednostavno hteli da odaju poštu nastradalima, ali i predstavnici humanitarnih organizacija, političari iz okruženja i iz dosta zemalja u svetu, najviše onih sa Zapada.

Opet, po ko zna koji put ponovljeno je da je to'najveći zločin koji se dogodio u Evropi posle Drugog svetskog rata', da je reč o klasičnom genocidu i da su za sve, naravno, krivi Srbi. I sve to je već postalo opšte mesto, opet su krenuli pritisci da Srbija mora i zvamično da prizna da se desio genocid, da je dobrim delom odgovorna za to i da će se doneti zakon kojim će svako ko negira da je bilo upravo tako i krivično odgovarati.

Možda i jeste, ali čvrstih dokaza da je neko naredio da se pobije osam hiljada ljudi za samo nekoliko dana, jednostavno nema. Nema  dokaza ni da je to neko ni usmeno ni pismeno naredio, a kamoli da je naređenje za tako nešto došlo iz Beograda. Dakle, naređenje da se počini takvo zlo, moglo je da stigne samo od Mladića, Karadžića ili Miloševića. Da li su svi pobrojani bili Majke Tereze? Ne, nisu, daleko od toga, ali baš takvi zlikovci teško da su bili...Rekoh, da je došlo do takvog naređenja nema nijednog dokaza.

A šta se sve govorilo svih ovih godina što bi moglo da objasni celu priču? Pre svega, da ne može biti govora o osam hiljada stradalih, kako tvrde Muslimanii, već da je realna brojka negde oko dve i po hiljade. Takođe, većina od nih je, navodi se, stradala tokom proboja iz obruča oko Srebrenice, jer nisu hteli da se predaju srpskoj vojsci. A te borbe su, po logici stvari, bile vrlo teške, jer je grad bio potpuno opkoljen. Ipak, i pored velikog broja žrtava, dobar deo Alijine vojske dokopao se cilja – Tuzle i 'svoje teritorije'. A šta se događalo u gradu? Mladić i njegovi su sve žene, decu i starce prebacili autobusima do njihove teritorije, a preostale muškarce sprovodili u logore za zarobljenike. Upravo tada, kako potvrđuju i srpski izvori, desio se masakr u kojem je stradalo između dve i tri stotine ljudi. Šta se desilo? Po mnogim tvrdnjama, prilikom sprovođenja kolone, jedan od zarobljenika oteo je pušku srpskom čuvaru, krenuo da puca po vojnicima i nekoliko njih ubio. Ostalim čuvarima tada je pao mrak na oči i pobili su gotovo sve iz pomenute kolone. Klasičan zločin, koji niko ne opovrgava, i ne može se opravdati ni ratnom psihozom, ni afektom. I upravo je taj događaj bio povod da velika većina srpskih političara s obe strane Drine prihvati ii javno prizna  da se u Srebrenici desio zločin koji se ničim ne može opravdati. Ali ne i genocid. Dakle, po definiciji, genocid je namera nekog da potpuno istrebi narod ili deo jednog naroda sa određene teritorije. Što se tiče 'čišćenja' to su svi u Bosni radili, bilo je i ubijanja i zverstava na svim stranama, ali ipak niko baš ubijao hiljade ljudi za samo nekoliko dana.

Ne zaboravimo da sve dešavalo u vreme kad su Srbi, predanim radom pre svih, zapadnih medija, već postali 'loši momci' gori od Nemaca, a svi ostali su predstvljani kao časne sestre, terorisane od zlog Miloševića. Bio je potreban i dobar razlog da se bosanski Srbi bombarduju, kako bi se pomoglo u ratnim naporima Muslimana. Nešto kasnije, to se i dogodilo.

Inače, nedavno je isplivala i prepiska Klintona i Alije, prema kojoj je Izetbegović, navodno, bio spreman da žrtuvje 5.000 ljudi kako bi izdejstvovao NATO intervenciju. Sasvim moguće i ništa novo na Balkanu, slično je bilo sa Markalama, kao i u Račku, a i Milošević je, po mnogima, svesno žrtvovao radnike RTS da bi se prekinulo bombardovanje.

Kako je išlo dalje? Mnogi tvrde da je pored onih nastradalih u borbama oko Srebrenice, na groblju sahranjeno i hiljade  poginulih na ostalim ratištima, pa da su čak i prebacivani sa drugih grobalja, kako bi se 'namirio' broj od osam hiljada. Ako je bilo tako, sjajno režirana predstava za konačnu potvrdu o Srbima kao najgorim zlotvorima dvadesetog veka...

Očigledno krajnje je vreme da se ova rašomojnijada konačano raščisti, da se formira ozbilja ekipa obe strane u Bosni i dovedu najbolji inezavisni svetski stručnjaci, (ne samo zapadni)i forenzičari, kako bi se konačno skinula ljaga sa srpkog naroda, ili ako se desi da je slučajno zaista bilo genocida, da svi odreda odgovaraju. Međutim, kako stvari stoje trenutno u svetu, njemu (opet čitaj, Zapadu) nikako nije u ineteresu da se Srebrenica na taj način istraži, jer bi se vrlo lako moglo dogoditi da se utvri da je reč o velikoj prevari, medijski genijalno osmišljenoj. Dotle, Srbi će ostati 'loš momci', a i Novak će konačno prestati da igra, pa neće biti nijednog dobrog Srbende u svetu... Eventualno Jokić.

Podsetimo samo i da te zapadne medije apsolutno ne zanimaju zverstva koja je počinio Naser Orić i njegovi, koji su, na 'izletima' iz zaštićene Srebrenice pobili gotovo dve hiljade Srba po selima oko tog grada i pokrali sve što su mogli. To nikog sa te strane sveta ne interesuje.

I stvarno, dokle ta priča? Od rata u Hrvatskoj i Bosni prošlo je skoro tri decenije, bila je reč o klasičnom građanskom ratu, ali samo se o nama još priča kao o najgorima. A svi su činili zločine, klali, silovali, palili kuće i imanja, plajčkali i etnički čistili...Pa čak se i Nemcima nakon najvećeg zla u istoriji, kada su bili direktno odgovorni za smrt 50 miliona ljudi, posle toliko vremena već sve gotovo zaboravilo. Prvo su došli Ameri i sa Maršalovim planom im sve obnovili, šezdesetih već postaju svetska sila, a početkom sedamdesetih, ceo svet im je dolazio u goste na Olimpijadu i fudbalski Mundijal, diveći se pristojnoj i ljubaznoj nemačkoj gospodi. Samo četvrt veka kasnije bilo je 'puj pike ne važi', ali za Srbe to ne važi, Srebrenica i još neka svinjarija nabijaće im se na nos verovatno još vekovima...

Uzgred, kad smo već kod Švaba, znate svi priču o Kragujevcu i masovnom streljanju njegovih stanovnika. Nemci došli, rekli ne dirajte nas, ako se desi streljamo po sto vaših za poginulog vojnika i pedeset za ranjenog. Partizani se našli pametni, napali neku nemačku kolonu, oko petnaestak njihovih pobili, još toliko ranili i precizni Nemci izračunali da to 'vredi' 'oko 2.800 Srba, sa sve đacima, i hladno sve postreljali. Užas, ali ima jedan mali detalj – generacije i generacije su učile da je tog 21. oktobra streljano, gotovo triput više ljudi –  njih 7.000. Reći će neko, zabrojalo se, nije još bilo digitrona...Svaka sličnost sa događajima i, pre svega, brojanjem, u Srebrenici sasvim je slučajna.

G.J.

SKINI APLIKACIJU