Od izdaje ćirilice koja ide od vrha jezičke struke i državne vlasti do brisanja srpskog identiteta

Prof. dr Milo Lompar ovih dana preko ministra kulture dokazao odgovornost vrhovne vlasti za to što predlog zakona o jeziku i pismu nije stigao pred narodne poslanike ni posle dve godine od njegove završetka. 

Iako je pompezno najavljivano da će se njime drastično poboljšati položaj ćirilice, a i predsednik lično je davao nadu srpskom narodu da će mu se njenim vraćanjem osnažiti nacionalno dostojanstvo i samopouzdanje.U međuvremenu je aktivni učesnik u izradi predloga novog zakona pomoćnik ministra, čestiti dr Dragan Hamović , podneo ostavku , ali to nije učinio i nadležni ministar. Sve se to dogodilo u državi na čijoj piramidi vlasti je A.V. , pa je samo on i mogao uticati da ne ide pred poslanike ono što je predložilo jedno ministarstvo.

Možemo posvedočiti iz neposrednih kontakata sa narodom da je vlast veoma uspešna u njegovom zamajavanju brigom za ćirilicu, jer posle njenih velikih obećanja i nikakvog pozitivnog činjenja neupućeni narod ovako zaključuje: „Vlada se toliko trudi za ćirilicu, ali nešto ne ide.“ A zapravo, Vlada hoće hrvatsku latinicu umesto srpske ćirilice, jer time dokazuje svoju naklonjenost zapadu. Naravno da nije zgodno tu latinicu nazvati hrvatskom , pa je nazivaju srpskom . Za tako nešto vlast ima „naučnu“ podlogu SANU i Matice srpske , jer u srpskom pravopisu piše da je i latinica srpsko pismo. Čak je otvoreno napisano da je ona ostatak iz srpskohrvatskog jezičkog zajedništva !!!

Tekovine „bratstva i jedinstva“

Ono je proklamovano u vreme „bratstva i jedinstva“ sa Hrvatima1954.g. u Pokrajinskom komitetu SK Vojvodine, a sprovedeno u organizaciji Matice srpske . Njega su se Hrvati odrekli već 1967.g. a Srbi su nastavili u jugoslovenstvu pa ćirilice danas nema ni na ulicama Kosovske Mitrovice. Tamo je rodoljubiva srpska elita imala skup pod nazivom Razgraničenje ili reintegracija , na kome je, u ovako sudbonosnom vremenu , samo prof. dr Mitra Reljić spomenula ćirilicu u smislu da bi njome trebalo da zablešte ulice tamnošnjih srpskih naselja, kako bi se podigli moral i nacionalno samopouzdanje srpskog naroda. Ona , kao i narod u celini, nije svesna da u Srbiji svaka vlast od komunista pa na ovamo sprovodi tajni, neobjavljeni, državni , vatikansko – komunističi srpskohrvatski program latiničenja Srba. Neoboriv dokaz toga je da SANU i posle tri decenije od raspada Jugoslavije stvara tomove rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika umesto srpskog . Taj rečnik je započet kao srpski u vreme Kraljevske akademije , pa je 1953 preimenovan u srpskohrvatski , ali ne može da ponovo postane srpski. Dakle, u vrhovnoj srpskoj nacionalnoj instituciji je glava latiničke zmije.

Državna vlast je izdala ćirilicu i kampanjom NEGUJMO SRPSKI JEZIK , ali ovoga puta uz sadejstvo jezičke struke , književnika i akademika. Tako na bilbordima akademik Dušan Kovačević šalje srpskom narodu veoma važnu poruku : NIJE EUROPA NEGO EVROPA. Ovom kampanjom ministar za kulturu dokazuje prof. Lomparu iskrenu brigu vlasti za ćirilicu, što je i smešno i žalosno. Kada bi ona bila zaista iskrena , naslov kampanje bi bio NEGUJMO SRPSKI JEZIK I ĆIRILICU. A pošto se ćirilica uopšte ne spominje , to znači da su vlast i „elita“zadovoljni sa onih 1,5 % ćirilice u ulici predsednika Matice srpske. Ime kampanje NEGUJMO SRPSKI JEZIK odgovaralo bi ovakvoj ustavnoj odredbi:

„U Republici Srbiji u službenoj upotrebi je srpski jezik.“

"Srpski jezik i ćiriličko pismo“

Ali u srpskom Ustavu piše u članu 10. nešto drugo :

„U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo.“

Dakle, srpskim Ustavom je utvrđena nerazdvojivost srpskog jezika i srpskog nacionalnog pisma ćirilice, upravo zato da se pod srpskim jezikom ne bi podrazumevala i hrvatska latinica, što bi dalo osnova za nastavljanje favorizovanja tuđeg pisma. To se dogodilo, na primer, sa Zakonom o trgovini u kome piše da deklaracije moraju biti na srpskom jeziku. Zato u srpskim prodavnicama gotovo i nema srpske ćirilice.

Još kao predsednik Vlade A.V. je u Skupštini Srbije izgovorio i ovo : „Ćirilica je toliko lepa da nikoga ne treba terati da njome piše“. Bilo je za očekivati da će on reći da ćirilicom treba pisati srpski jezik ne zato što je ona lepa, nego zato što je srpska, i što je Ustavom obavezno njeno korišćenje uz srpski jezik. Kada to nije rekao, poslao je narodu poruku da se za vreme njegove vladavine neće sprovoditi ustavna norma o jeziku i pismu , nego će se sprovoditi njoj suprotstavljena pravopisna norma o dva srpska pisma . I ovom prilikom skrećemo pažnju na činjenicu da nigde drugde u svetu ne postoji sličan slučaj da su lingvisti nekog naroda dobrovoljno uveli konkurenciju narodnom pismu , s ciljem da ono bude zamenjeno tuđim. A kako u srpskom jeziku ratuju srpsko nacionalno pismo – ćirilica, i tuđe okupaciono pismo – hrvatska latinica , svedočimo slučajem iz jedne beogradske gimnazije. Profesorica srpskog jezika ne sme otvoreno da kaže da radovi moraju biti pisani ćirilicom , nego samo kaže da ćirilicu trebamo poštovati . Profesorica biologije je dala nižu ocenu zato što je rad bio napisan latinicom , a profesorica geografije unapred zahteva da radovi moraju biti napisani „srpskom latinicom“!

Jednoazbučje u srpskom jeziku

Haos vlada i na najvišem nivou – u Odboru za standardizaciju srpskog jezika . Njegov predsednik je ove godine javno rekao u Politici da latinica nije srpsko pismo i da ne treba da bude u srpskom jeziku. Takve izjave i hrabrosti nije bilo od dolaska komunista na vlast , ali je očigledno da on nije dobio podršku, pa na dnevni red Odbora nije stavljen predlog udruženja ĆIRILICA Novi Sad i SRPSKA AZBUKA Beograd da se srpskim pravopisom vrati jednoazbučje srpskom jeziku, kakvo je bilo hiljadu godina , sve dok komunisti nisu nametnuli jezičko zajedništvo Srba i Hrvata.

Odbor za standardizaciju srpskog jezika ne bi smeo da ignoriše ustavnu odredbu o jeziku i pismu da nije shvatio političku nameru državnog rukovodstva da napravi konačan otklon od pravoslavne Rusije i ćirilice, pa zato radi ono za šta ga vlast plaća.

Vlast radi suprotno od onoga za šta se zalagao legendarni i genijalni profesor prava i sociologije akademik Radomir Lukić . Isključivo njegovom zaslugom , a ne zaslugom srpskih jezičkih stručnjaka , ćirilica je prvi put zaštićena Ustavom 1990.g. Tim povodom on je pisao u Politici sledeće :

„I u ono srećno vreme kad je u Srbiji, kao i u svakoj normalnoj državi , vladalo njeno nacionalno pismo – ćirilica…“

„Iz navedenih razloga treba svesrdno pozdraviti ovaj propis nacrta Ustava Srbije i poželeti da što pre postane punovažan kako bi se najzad jednom rešilo jedno od najvažnijih pitanja kulture i nacionalne samosvesti srpskog naroda.“

Brisanje srpskog identiteta

Ako srpska mladost već tri decenije posle raspada Jugoslavije uči u srpskoj prosveti iz srpskog pravopisa da Srbi imaju i svoju latinicu, sve do 1,5% ćirilice u narodnom vidokrugu, a da to nije zasmetalo jezičkoj struci nacionalnim institucijama , intelektualnoj eliti u celini i državnoj vlasti, onda je očigledno da je ovo društvo programski opredeljeno za zamenjivanje srpske ćirilice hrvatskom latinicom , odnosno za dobrovoljno brisanje svog srpskog identiteta. To je u potpunom skladu sa progonom ćirilice u Crnoj gori i njenoj eliminaciji u Republici Srpskoj, koja je rođena u ćirilici a danas tamo postoje gradovi u kojima nema ni jednog ćiriličkog natpisa. Dok tamo političari govore da su protiv sarajevskog unitarizma , svojim delovanjem su činili suprotno, pa je srpsko nacionalno pismo zamenjeno unitarnom hrvatskom latinicom.

Treba razumeti da predsednik Matice srpske nije izneo u javnost onaj porazni postotak ćirilice u njegovoj ulici da bi se to ispravilo upravo u Pravopisu Matice srpske , i to po opštesvetskom pravilu – jedno pismo za jedan jezik. Ne , hrvatska latinica u srpskoj kulturi mora ostati nedodirljiva svetinja iz vremena bratstva i jedinstva sa Hrvatima pa makar se time otvoreno i očigledno krši srpski Ustav, nego treba optužiti državnu vlast što oštrim zakonskim merama neće da natera Srbe da pišu ćirilicom . Naime, predsednik Matice srpske je rekao Dragoljubu Zbiljiću , predsedniku prvoosnovanog Udruženja ĆIRILICA Novi Sad , da je nama istorija dala dva pisma i ima tako da ostane. Ali zahvaljujući takvom predsedniku Matice srpske , Odboru za standardizaciju srpskog jezika , i državnoj vlasti koja sve to plaća narodnim novcem, hrvatska latinica ostade svetinja sa svojih 98,5%

Naivno je i pogrešno govoriti o potrebi poboljšanja položaja ćirilice, jer je to i nedovoljno i nemoguće. Ako bi se njen postotak povećao sa 1,5% čak i na čitavih 5%, to će opet samo svakodnevno svedočiti o strahovitom srpskom porazu. Treba govoriti samo o potrebi njene pobede, odnosno – kako nas je učio akademik Radomir Lukić – da ona ponovo vlada kao u ono srećno vreme kada je Srbija bila normalna država. Preduslov za tako nešto je da srpski narod sazna da je njegovo pismo samo ćirilica. I to , pre svega, srpskim pravopisom.

(Izvor: Koreni/Srbi na okup/magacinportal.com)

SKINI APLIKACIJU