Englezi su želeli Veliku Srbiju; Nikola Pašić je birao Jugoslaviju

Mnogima bi se zavrtelo u glavi od takve ponude – dobiti na poslužavniku celu Bosnu i Hercegovinu, srednju i južnu Dalmaciju, severnu Albaniju. te još neke atraktivne delove teritorija tadašnje Austrougarske, nije bila mala stvar, no Nikola Pašić se njome nije impresionirao i nagovorio je poslanike Skupštine Srbije, 20. avgusta 1915, da odbiju tu ponudu!

U današnjoj Srbiji, kako među istoričarima, tako i među političarima, kao i uopšte u javnosti, vrlo je rašireno mišljenje da je Jugoslavija za Srbe bila greška. To jest, da su Srbi pogrešili, i to fatalno, što su uoči, tokom i posle Prvog svetskog rata ustrajali na Jugoslaviji.

Rodonačelnik te teze bio je Dobrica Ćosić, a prvi put ju je lansirao u romanesknom obliku, tj. u četvrtoj knjizi svog romana Vreme smrti, objavljenoj 1979. Ta teza svodi se na tumačenje onoga što se dogodilo – ili što se nije dogodilo, a trebalo je da se dogodi – 1915, u, po mnogo čemu, ključnoj godini (za Srbiju, ali i mnogo šire) ne samo u Prvom svetskom ratu nego i u celom 20. stoleću.

Verovatno nećemo pogrešiti ako kažemo da je „srpska 1915“ ključ za (potpuno) razumevanje kako srpske tako i šire (regionalne) istorije 20. veka.

Srbija je 1915, u drugoj godini Prvog svetskog rata, bila na prekretnici. Mogla je da bira između dve opcije. Jedna opcija bila je Jugoslavija (jugoslovenska ideja tada je uopšte bila vrlo „in“, kako u srpskoj, tako i u hrvatskoj inteligenciji i politici), a druga nešto što se, već tada, nazivalo „Velikom Srbijom“.

Od svih (budućih) jugoslovenskih naroda u tom trenutku samo su Srbi (pored Crnogoraca) imali svoju samostalnu državu, Kraljevinu Srbiju (s demokratskim državnim uređenjem i parlamentarnim sistemom), dok su bez svoje nacionalne države bili i Hrvati, i Slovenci, i muslimani (koji tada još nisu bili priznati kao narod), i Makedonci.

A onda se Srbima, kao na dlanu, pružila prilika da svoju tadašnju u teritorijalnom smislu već znatno uvećanu i proširenu državu (s Kosovom i Makedonijom, nakon pobeda izvojevanih u balkanskim ratovima 1912. i 1913) još više, i to dobrano, uvećaju.

Da ne bi bilo zabune (a obično je u ovakvim analizama ima, barem u Srbiji), kada govorimo o 1915, treba razlikovati dva potpuno odvojena i nezavisna događaja. Ali, među kojima se ipak može uspostaviti određena korelacija.

Najpre je, 26. aprila 1915, došlo do sklapanja tajnog Londonskog ugovora, kojim su sile Antante obećale Italiji za ulazak u rat na njihovoj strani (tj. protiv Centralnih sila) Trst, deo slovenskog zaleđa, Istru, severnu Dalmaciju do rta Ploče (između Šibenika i Splita, u rogozničkoj akvatoriji) te (gotovo) sva hrvatska ostrva osim Krka, Raba i Brača. Jednako kao i deo albanske teritorije.

A onda su, već u avgustu 1915, te iste sile Antante i Srbiji, tj. predsedniku Vlade Kraljevine Srbije Nikoli Pašiću, ponudile jedan big-deal, koji je takođe trebalo da ide na štetu Dalmacije (ali i mnogih drugih tada austrougarskih teritorija).

Ovog puta je za ulazak u rat na strani Antante trebalo privući Bugarsku, pa su Saveznici pred Pašića izašli s ovakvom ponudom: ako Kraljevina Srbija ustupi Bugarskoj celu istočnu polovinu Makedonije, Antanta će Srbiju nagraditi stvaranjem tzv. „Velike Srbije“, u koju će ući cela Bosna i Hercegovina, cela srednja i južna Dalmacija (tj. sve ono što nije bilo obećano Italiji Londonskim ugovorom: dakle teritorija od rta Ploče kraj Šibenika pa sve do 10 kilometara južno od Cavtata), Srem, Bačka, severna Albanija, pa čak, pod nekim uslovima, i Slavonija – ako po završetku rata i ona padne u ruke Saveznicima.

Radilo se, zapravo, o dva memoranduma (ili dve note) Saveznika upućene predsedniku Vlade Kraljevine Srbije Nikoli Pašiću. Prvi je nosio datum 4. avgusta, a drugi 16. avgusta 1915. (po novom, tj. gregorijanskom kalendaru). Ovaj drugi bio je mnogo konkretniji, u teritorijalnom smislu, jer je imao kao dodatak i jednu kartu koju je za potrebe britanske vlade, odnosno britanskog ministra spoljnih poslova ser Edvarda Greja, napravio Grejev ekspert za ovakve stvari, britanski arheolog i etnolog Artur Evans.

Bila je to etnička karta jugoslovenskih zemalja koja je umnogome podsećala na buduću Jugoslaviju, ali su na njoj s nekoliko polukružnih linija bile označene – onako ugrubo – i granice buduće, tj. pretpostavljene „Velike Srbije“ koju su predstavnici sila Antante bili ponudili Pašiću. Taj, drugi memorandum, od 16. avgusta 1915, Pašiću je bio samo pročitan – u Nišu, gde se u Prvom svetskom ratu nalazila privremena prestonica Kraljevine Srbije – dok mu je improvizovana karta „Velike Srbije“ bila samo pokazana. Velike sile o tako osetljivim stvarima nisu htele da ostavljaju nikakve pismene tragove.

Pašić, naime, ni pod kojim uslovima nije hteo da se odrekne Makedonije (koju je Srbija osvojila u Drugom balkanskom ratu 1913), a vodio je, zasigurno, računa i o činjenici da bi buduća pretpostavljena „Velika Srbija“ po svemu sudeći ostala i bez Banata (sve do Beograda), koji bi Srbija, po ultimatumu sila Antante, imala da ustupi Rumuniji (kao nagradu za njen ulazak u rat na strani Saveznika).

Nikola Pašić je, bez mnogo dvoumljenja, odlučio da kategorički odbije ponudu/ultimatum Saveznika, ali kako je Kraljevina Srbija bila demokratska zemlja, s parlamentarnim sistemom, tu njegovu odluku trebalo je da ratifikuje, tj. izglasa Srpska narodna skupština. Tajna sednica Srpske narodne skupštine na kojoj se o tome odlučivalo održana je u Nišu od 20. do 23. avgusta 1915. (po gregorijanskom kalendaru).

Za vreme svojih beogradskih istraživanja uspeo sam da dođem do zapisnika s te sednice. On je pohranjen u Arhivu SANU, a sastavio ga je (rukom, na ćirilici) tadašnji (iz 1915) sekretar Srpske narodne skupštine Petar Jovanović. Ključni su bili drugi i treći dan zasedanja, 21. i 23. avgust 1915.

Drugoga dana sednice, 21. avgusta 1915, predsednik vlade Kraljevine Srbije Nikola Pašić upoznao je srpske zastupnike sa sadržajem savezničkog memoranduma, rekavši – citiram ga od reči do reči – da ako -Srbija usvoji stanovište Sila (Antante – op. aut.) u pogledu ustupanja teritorijalne zone u Makedoniji, za Srbiju je rezervisana: Bosna i Hercegovina, Srem, dolina Drave (Slavonija), Bačka, širok izlaz na Jadransko more od rta P. Planka pa ispod Dubrovnika na 15 km (to je ispod Stare Raguse na 10 km)…-

Kako je posebno naglasio, u savezničku su ponudu ulazila i pojedina dalmatinska ostrva – Brač, Šolta, Čiovo, Veliki i Mali Drvenik, kao i poluotok Pelješac.

U nastavku izlaganja, jadranski je deo ponude dodatno pojasnio rečima: „Kao što rekoh, daje nam se Jadranska obala od P. Planka pa južno od Stare Raguse koja je južnije za 5-6 km. od sadanjeg Dubrovnika, još za 10 km, dakle za 15 km. od Dubrovnika – to je kod Herceg-Novog sa Bokom Kotorskom koja se zadržava za Crnu Goru.“

A onda se, 23. avgusta 1915. (po starom kalendaru 10. avgusta 1915), pristupilo glasanju. Ukupno je glasalo 127 poslanika. Ishod glasanja bio je 103:24 „za predloženi dnevni red“, tj. za odbijanje savezničkog ultimatuma – onako kako je to predložio, tj. elaborirao Pašić. Protiv Pašićevog predloga, tj. za Antantinu ponudu, glasala su dva samostalca (poslanika Samostalne radikalne stranke), dva tzv. „radikalna disidenta“, tri socijalista (ili socijaldemokrata) i 18 liberala, dok su 69 od ukupno 103 glasa koji su se izjasnili protiv savezničkog ultimatuma Pašiću osigurali članovi njegove Narodne radikalne stranke.

Postoji, zapravo, nekoliko razloga zašto je Nikola Pašić ponudu sila Antante o stvaranju „Velike Srbije“ odlučio da, figurativno rečeno, baci u koš za smeće i prednost dâ jugoslovenskom rešenju, tj. ukidanju (naravno, ne odmah, nego po završetku Prvog svetskog rata) postojeće Kraljevine Srbije i njenoj ugradnji (ili „utapanju“, kako to mnogi danas kažu) u buduću jugoslovensku državu. Spomenuću njih pet.

Prvo, on nije hteo da derogira, tj. poništi već proklamovane ratne ciljeve Srbije, formulisane u Niškoj deklaraciji od 7. decembra 1914 – ciljeve u koje je, osim same ratne pobede, ulazila i ideja o ujedinjenju svih Srba, Hrvata i Slovenaca u zajedničku državu posle Prvog svetskog rata. Drugim rečima, poistovetio je rešenje srpskog nacionalnog pitanja s pitanjem ujedinjenja Južnih Slovena – iako danas većina srpskih istoričara zastupa stanovište da je to trebalo da budu dva sasvim odvojena pitanja i procesa.

Drugo, Nikola Pašić je bio opsednut pijemontskom ulogom Srbije – jednako kao i tadašnji regent, a budući jugoslovenski kralj Aleksandar.

Treće, Pašić nije hteo da se odrekne (istočne) Makedonije, za koju je mnogo krvi bilo proliveno posebno u Bregalničkoj bici, u Drugom balkanskom ratu 1913. To jest, nije ni po koju cenu želeo da je isporuči smrtnim neprijateljima Srba, Bugarima. Pašić je bio načisto da bi prihvatanje ponude/ultimatuma Antante značilo poništavanje rezultata i tekovina Drugog balkanskog rata 1913. Ovde ne treba zanemariti ni to da je Pašić poreklom – po svojim precima – bio iz Stare Srbije (tj. iz kraja ispod Šar-planine, severno od Tetova).

Četvrto, Pašić je bio na pozicijama tzv. „velikog nacionalnog programa Srbije“, koji je pretpostavljao obnovu nekadašnje nemanjićke Srbije (tj. povratak na jug, u Staru Srbiju), i smatrao je da se može i protiv Bugarske i protiv Austrougarske. Sasvim obrnuta opcija od toga bio je tzv. „mali nacionalni program“, koji je naročito gorljivo zastupao Pašićev prethodnik na dužnosti predsednika srpske vlade i tvorac Balkanskog saveza iz 1912. (po kojem je istočna Makedonija trebalo da pripadne Bugarskoj) Milovan Milovanović.

Dobrica Ćosić se, u razgovorima sa mnom, svrstavao na Milovanovićevu stranu, ističući kako je on bio u pravu smatrajući da „treba slediti biološki hod srpskog naroda, tj. ne vraćati se na jug nego ići ka severozapadu, u državnim aspiracijama i oslobodilačkim težnjama“.

I peto, Nikola Pašić je bio čvrsto uveren da ni u ponuđenoj, tj. pretpostavljenoj „Velikoj Srbiji“ – ma kako ona velika bila – ne bi bilo u potpunosti rešeno srpsko nacionalno pitanje. To je nešto šire obrazložio u svojoj belešci koju je sastavio tokom posete Rusiji, u aprilu i maju 1916. godine. Naime, veliki broj Srba ostao bi i dalje da živi izvan te „Velike Srbije“, zapadnije od njenih zapadnih granica (na Baniji i Kordunu, te u Lici i Dalmaciji), dok bi, s druge strane, ta ista „Velika Srbija“ imala čak 40 posto nesrpskog stanovništva (oko milion Hrvata, Mađara i Albanaca, plus muslimani), koje bi dugoročno težilo rešavanju svojih vlastitih nacionalnih pitanja, uključujući i pripajanje svojim matičnim nacionalnim državama.

No, kao što već rekoh, sve ove argumente Nikole Pašića i njegovih istomišljenika srpska nacionalna inteligencija iz razdoblja SR Srbije i SFRJ, s Dobricom Ćosićem na čelu, nije uvažavala. Naprotiv, to je proglasila najvećom greškom i najvećom zabludom u srpskoj politici u celom 20. veku, gotovo proglasivši Pašića izdajnikom.

Ćosić mi je otvoreno rekao: „To je bila tragična i katastrofalna greška! Samo je fanatizam nacionalni, fanatizam jugoslovenski, mogao odbiti ovakvu ponudu sila Antante! Kad ti neko nudi kraj rata, a pre svega ti ispunjava nacionalni program, ujedinjenje Srba, daje ti Bosnu kao teritoriju, daje ti pola Dalmacije, rešava večno sporno pitanje s Bugarima – podelu Makedonije, čime se ukida motiv neprijateljstva između bugarskog i srpskog naroda – a ti to ovako odbiješ! Vidite, da nije bilo te greške, stvorila bi se apsolutno druga istorijska perspektiva Srbiji i celome ovom prostoru. Ne znam bi li uopšte i (socijalistička, u Drugom svetskom ratu – prim. aut.) revolucija bila moguća…“

Ovde je vrlo važno upozoriti i na trenutak u kojem su Dobrica Ćosić i njegovi istomišljenici, protagonisti srpskog intelektualno-opozicionog pokreta u SR Srbiji i SFRJ, formulisali ovakvo svoje izrazito kritičko, pa i osuđujuće gledanje na Nikolu Pašića i njegov čin iz 1915. Bilo je to u drugoj polovini 1970-ih, nakon završene ustavno-pravne reforme jugoslovenske federacije i donošenja (u biti konfederalnog) Ustava SFRJ iz 1974, koji je jugoslovenskim republikama – uključujući SR Sloveniju, SR Hrvatsku, SR Bosnu i Hercegovinu i SR Makedoniju – dao status državnosti, a po kojem je tzv. uža Srbija u nekim bitnim pitanjima postala gotovo vazal svojih pokrajina, SAP Kosova i SAP Vojvodine.

Srpski nacionalni stratezi i ideolozi tada su „izračunali“ da je Srbija najveći i jedini pravi gubitnik u Jugoslaviji (najpre u prvoj, a onda pogotovu u drugoj, Titovoj), a da su svi ostali narodi u njoj profitirali. Ona, koja je jedina pre osnivanja Jugoslavije 1918. imala svoju nacionalnu državu, sada je – u drugoj polovini 1970-ih – svedena na tzv. užu Srbiju, a svi ostali jugoslovenski narodi, koji su pre stvaranja Jugoslavije mogli samo sanjati o svojim nacionalnim državama, njih sada imaju „crno na belo“, ali i u svakodnevnoj političkoj praksi, i praktično su pred osamostaljenjem.

Na temelju takve računice srpski stratezi su razdoblje od 1915 – od Pašićeve kobne „greške“ – do sedamdesetih i osamdesetih proglasili „izgubljenim vremenom“ za Srbiju i srpske nacionalne interese. To je bila polazna tačka u formulisanju novog srpskog nacionalnog programa, oživotvorenog u Memorandumu SANU iz 1986.

Jedna tehnička (iako i više od toga) napomena: Londonski ugovor od 26. aprila 1915. bio je službeni akt najvišeg ranga, potpisan na najvišem savezničkom nivou. U Londonu su ga potpisali predsednici vlada i ministri spoljnih poslova četiri države – Velike Britanije, Francuske, Rusije i Italije. Ultimatum pak sila Antante Srbiji, iz avgusta 1915, bio je takođe službeni akt, ali znatno nižeg ranga, na nivou poslanika savezničkih zemalja u Srbiji, tokom Prvog svetskog rata. Ta su trojica poslanika u Srbiji bili: Čarls de Grac (britanski), Ogist Bop (francuski) i knez Grigorije Nikolajevič Trubecki (ruski).

(Izvor: sedmica.me)

SKINI APLIKACIJU