Čovek koji je organizovao ubistvo ustaše Maksa Luburića

luburić

Foto: YT

Ilija Stanić, jedan od organizatora i izvršitelja atentata na Vjekoslava Maksa Luburića, zloglasnog ustaškog generala i zapovjednika koncentracijskih logora u NDH, otkrio je zašto je odlučio likvidirati svog političkog mentora.

U sada već gotovo istorijskom intervjuu beogradskom NIN-u dr. Andrija Hebrang izjavio je kako su glave njegog oca i Vjekoslava Luburića Maksa skinute samo zato što su bile hrvatske. Ta je teorija u najmanju ruku dvosmislena. Ubistvo Maksa Luburića pripisivalo se bosansko-hercegovačkoj filijali Udbe, ali je ostala otvorena opcija po kojoj je Luburić likvidiran zbog razilaženja u hrvatskoj političkoj emigraciji. On se, naime, 1955., posvađao s Antom Pavelićem i pošao drugim putem.

Osnovao je Društvo prijatelja Drine, a potom i Hrvatski narodni otpor. To je duboko podelilo hrvatsku emigraciju. Španski novinar Francesco Bayarri prvi je razgovarao s Ilijom Stanićem, čovekom kojemu se pripisuje Luburićevo ubistvo. Stanić je danas penzioner. Živi mirno u Sarajevu.

“Ja sam Luburiću bio možda najbliži čovjek u čitavom životu." izjavio je Stanić.

,,On ni s kim nije bio više od godinu dana. Iako sam jedan od učesnika atentata, i premda sam bio na njega kivan, sada mi je žao”, rekao je Stanić, koji je s Luburićem više od dve godine živeo i sarađivao u španskom gradu Carcagenteu. Ipak, ne želi potvrditi da mu je upravo on polugom razbio glavu kada je zatajio otrov, kako se pisalo. Po njegovim rečima, on je u to vrijeme bio zagriženi pripadnik ustaškog pokreta koji se Luburiću htio osvetiti zbog izdaje Pavelića, a Udba ga je vrbovala tek kasnije.

O poznanstvu sa Luburićem I pristup njegovoj organizaciji u Španiji, Stanić je rekao

,,Doveo me načelnik policije za tu oblast i grad Valenciju. Maks je uživao izvanredan tretman, kretao se u krugu odgovornih ljudi, družio s najjačim osobama izvršne vlasti Španjolske. Bio je inače oženjen kćeri vrlo bogatog industrijalca, ali ona ga je ostavila iako su imali dvojicu sinova i dvije kćeri. Kada bi djeca nedjeljom došla s crkvenog kolegija, a ona došla da ih obiđe, često sam s njom pričao. Rekla mi je da nije mogla više s njim živeti iako su španske vlasti vršile pritisak da se taj brak ne raskida, radi njegove sigurnosti. S nama je živela i jedna žena koja je kuvala i radila, Eleonora, iz mestanca blizu Carcagentea.’’ Dodao je da ga je tada pomilovao po glavi I shvatio da je detinjast ,, Pomilovao me po glavi… Ja sam stvarno bio detinjast, video je da sam bio, što se kaže, dobro nabrijan. Imao sam vrlo veliku tremu. Izgovorio sam, uvrh glave, dve-tri riječi... Poslije sam preuzimao poslove...’’

Kazao je da su bili u vrlo dobrim odnosima od 1967 do 1969.

Dodao je da je pristupio organizaciji tako što ga je Tijan testirao, I to nekoliko meseci. ,, Tijan me testirao. Jednom je prilikom kod njega bila večera, nekih mesec dana prije nego što ću ja doći. Tijan je Luburiću rekao da imaju jednoga finog mladića, koji je tu u HOP-u, on me preporučio i stao iza mene. Tijan me je testirao nekoliko mjeseci. Bio je gospodin par excellence. Onda me uputio u Valenciju da se javim načelniku policije, kad su se već sve dogovorili. To je bilo dovoljno.’’

Na atentat kaže da je iz prve pristao, ali da nije iskreno verovao da će taj dan Maks biti likvidiran,, Akcija je počela oko 10.30. Vlado Marković i Nikola Katičić došli su po dogovoru. Oni su bili Pavelićeve pristalice, emigranti iz Kanade. Ja sam im omogućio da učestvuju u tome, bez mene ne bi išlo. Maks Luburić i ja bili smo gore u sobi. Stavio sam beli čaršaf na prozor da dam znak Vladi i Nikoli da sam spreman, da znaju da smo sami. Provirio sam i video da idu. Otvorio sam vrata, a oni su ušli gore. Ubrzo je neko opet pozvonio. Taman dok sam sleteo i dok sam se gore vratio, on je ležao na podu.’’

,,Mi smo se dan prije dogovorili da ćemo mu se osvetiti. Našli smo se u Valenciji. Upoznali smo se u Madridu, a njih su dvojica došli iz Kanade. Vlado mi je rekao da je iz Blata pokraj Stoca. Sva trojica dali smo obećanje da ćemo u tome učestvovati. Ante Pavelić zarekao se davno da Maks nestane. Pošto je veza ostvarena, kad sam se vratio, oni su otišli u Valenciju. Tog sam se dana s njima našao. Sjeli smo u taksi i odvezli se u Carcagente. Otišli smo do kuće i ja sam im govorio: to je tu... I dogovorili smo se za sutradan za 10.30 sati, ali nije bilo dogovora da će Maks biti likvidiran, nego da će biti nešto učinjeno da bismo mu se osvetili zbog njegovov odnosa prema poglavniku i HOP-u, i svemu tome. Jednostavno nisam verovao da će Maks biti taj dan likvidiran, sreće mi moje; da sam znao, možda ne bih ni učestvovao, iako sam dao reč da ćemo osvetiti Pavelića.’’

Stanić je rekao da mu je naposletku žao što je Maks ubijen, iako je bio kivan na njega I povredio ga preko oca koji je Staniću bio idol. Tvrdi da ga on nije vlastitim rukama ubio. ,, Tako je. Likvidirali su ga njih dvojica. Ma, za pet minuta. U 10.45 već je sve bilo završeno. Uveče, kad sam video da sam izigran, a oni nestali, pitao sam se kako ću se snaći... Video sam da moram napustiti Španiju Mislio sam kako nije bitno kuda ću. Odlučio sam otići u Francusku.’’

Luburić je, po svedočenju Stanića ubijen velikom šipkom, sa svega jednim ili dva udarca. ,, Čuo se tup udarac. Ja sam bio u sobi s njim i tipkao sam materijale, jer nam naredno jutro trebaju izaći novine. Dao sam im znak - stavio sam plahtu - da je u redu. Luburić je sedio u kožnoj fotelji. Otišao sam dolje i pustio ih u kuću. Išao sam s njima gore, to je 20-ak stuba. Desno su vrata, velika blagovaonica, a ravno kuhinja, sudopera, kamin. Netko je zazvonio, sleteo sam dolje. Kad gore - lomovi. Tako je to bilo. Štq ću, što sam mogao? Taj je udarac bio strašan. Pomislio sam, što sad, doći će deca svaki čas, moram pripremiti ručak. Ali, pomogli su mi. To je sve betonska ploča. Stavili su ga na jednu deku i odvukli hodnikom u sobu u kojoj nismo spavali te su ga spustili... Ja sam je onda zaključao’’

Stanić je izjavio da je učestvovao u atentatu zbog oca, ali I delimično zbog Ante Pavelića. ,,Učestvovao sam 95 posto zbog oca, a pet posto zato što je uvek u meni ostao Ante Pavelić... On je moj sused. Pavelić je iz Bradine, kod Konjica. Mi smo kao deca pevali: “Bradina, selo malo...” To uđe u dušu, u srce, teško je to posle eliminisati. I sam sam znao napisati koju pesmicu, na primer: “Španjolska, pomajko Hrvata, tvoj Madrid jedini od zlata, jer u njemu Ante sada leži...”

O Luburićevoj ličnosti I načinu života Stanić je rekao:

,, Luburić je bio krupan čovek, imao je vrat kao ja struk I jedno 110 kg. Bio je dobrog zdravlja.’’

Dodao je:  ,,On je bio za Hrvatsku s granicom od Zemuna do Kotora. Bio je, vjerojatno, za onakve odnose kakve su oni uspostavili, što nikako ne može biti vredno spomena, jer su najlepše delove Hrvatske ustupili drugoj državi. Pa i u onome delu gdje su obnašali vlast nisu se, kažu, pitali za mišljenje, ja to znam. Tužili su se: Mi nismo mogli, mi nismo imali vlast. Pa što niste išli u šumu? Kako su partizani išli u šumu? Vi niste iskoristili šansu, ne treba uzeti državu kakvu ti je neko daje, osakaćenu... Tu Andrija Hebrang nema pravo... Luburić ne bi pristao učestvovati u vlasti gde se pola države daje nekomu drugom. Da ste vi imali prilike čuti njegovu suprugu kad izjavljuje kako joj je bio mukotrpan život s Maksom...Njegova žena se tužila na  njegov surov-sirov odnos. Ona nije bila nekakva lepotica, ali je bila izvanredan karakter. Vrlo često znali smo nedeljom sesti i popiti sok. Kad je čula što je Maks radio, počela se žaliti. Nije mogla do vlasti. Španske vlasti su na nju vršile presiju, to je bilo strašno, no ona je ostvarila kontakte s nekim Hrvatima dok ja još nisam došao u Španiju. Volela me i pitala me je li stvarno to tako bilo. Ja sam joj odgovorio da ne znam jer sam rođen 1945.’’ Tvrdi da nije znao koliko je Luburić imao novca ,, Nisam mogao znati. Nisam sebi nikad ni dopustio da ulazim u to. Svu sam poštu sam otvarao, samo mi je za određena pisma rekao da ne trebam. Manje važna korespondencija išla je preko mene. Bilo je nekoliko ljudi kojih pisma nisam smio dirati, rekao bi mi: Nemoj, mali, ovo, to ću ja. Ja sam išao u poštu, ali u banku nisam. Nisam ja bio policajac, niti sam bio ubačen. Ali njegova kuća je bila izvanredna. Imao je mnogo slika i mnogo zlatnine. Ja sam dobio od njega za 10. travnja 1967. divan medaljon. To mi je sad u ratu stradalo. S jedne je strane bila Hrvatska u istorijskim granicama. Držao je dukata, zlatnine za poklone, za naše dužnosnike. To se kovalo u zlatarni, znam da smo imali toga. Dragog kamenja nisam video. Slika i umetnina imao je dosta, većinom Španske, Goyu, El Greca, mislim da su to bili originali, zatim Nizozemce, Talijane. Imao je, kada sam došao, samo jedan auto, Dodge, veliko američko vozlio koje je stajalo u garaži. Imao je vozača, ali je i sam vozio.’’

Stanić je prešao put od UDBE do HDZ-a, kaže da se razočarao u Tuđmana jer je podlegao Šuškovoj politici: ,, . Razočarao sam se u njega, iako mislim da mu je dosta toga podmetnuto. Cenim ga, pokoj mu duši, ali je malo podlegao politici Gojka Šuška. Ne mogu shvatiti da je on mogao uticati na predsednika Tuđmana, taj primitivac što se okitio ljudima kao što su Rojs i ostali.’’ Dodaje da je pristupio HDZ-u čim je stranka osnovana, bio je pod rednim brojem 101.

Na pitanje da li je istina da je nudio jugoslavenskom konzulu Mili Nesiću dokumente o ustašama i Luburiću u Španjolskoj te plan o miniranju jugoslavenske ambasade u Parizu bi se spasio od zatvora zbog krađe, kazao je: ,, Mnogo ljudi izmišljaju. Ja jesam vodio određene akcije, bio sam baš revolucionaran, i uvijek sam ostao takav. Međutim, ja sam se morao koristiti tom svojom novostvorenom pozicijom. Uzeo sam u zaštitu dvojicu ljudi, Hrvata, i neću dok sam živ o njima govoriti, da im ne nanesem štetu, ni njima ni Hrvatskoj.’’

 Izvor: Oslobođenje

Ostavi komentar

Слањем коментара се слажете са Правилима коришћења овог сајта.


Повезане вести

Na fejsbuku se pojavio snimak, kako stranački aktivisti dele pakete sigurnim glasačima u 13.42 minuta (za vreme policijskog časa)

Ministar spoljnih poslova Ivica Dačić izjavio je danas da odluka Direktorata civilnog vazduhoplovstva da uskrati dozvolu za sletanje na beogradski aerodrom avionima crnogorskog avio-prevoznika Montenegro erlajnsa nema veze sa spoljnom politikom.

Тужилаштво одбацило кривичну пријаву парламента. Нико неће одговарати за нестанак уметнина 5. октобра

Временска прогноза

Курсна листа

Анкета

Da li će biti i drugog talasa Korone