Чекају по сат времена да их одведу у тоалет

Станари Дома за одрасла инвалидна лица у Земуну свакодневно се боре да задовоље основне потребе. Услед недостатка неговатељског особља, одлазак у тоалет, устајање, мењање положаја у кревету и колицима ствари су на које чекају по сат времена и више.

Како су Данасу испричале три станарке дома, које су желеле да буду представљене иницијалима, ситуација је из дана у дан све гора, а оне осећају да дане проводе испод сваког људског достојанства.

– Некад морам да чекам и по сат времена да ме неко одведе у тоалет. Мерим колико ћу воде да попијем на кашичицу да не бих морала да тражим да ми неко помогне. Дехидрирана сам константно. Да не говорим о станарима који носе пелене и који некад сатима чекају да их неко пресвуче. Вриштао би некад од бола који трпиш јер си немоћан да се помериш. Дешава се да једна неговатељица просто неће да помогне станарима да нађу положај у кревету у коме не осећају болове. Проводимо непроспаване ноћи у мукама трпећи понижења – прича педесеттрогодишња Н. М.

Проблеми станара дома почињу откада је ступила на снагу забрана о запошљавању. По норми Дом треба да има 17 неговатеља, док тренутно ради око 13. Неки су отишли у пензију, неки су напустили посао, а нови нису примани. Због свега тога дешава се да у једној смени ради један или два неговатеља на цео дом који збрињава 80 особа са дијагнозама параплегије, квадриплегије, церебралне парализе, мултипле склерозе, мишићне дистрофије…

– Ми смо овде 21 годину. Остао нам је само један мали број савесних и квалитетних радника који годинама „вуку“ за своје болесне колеге које буду са њима у смени. Због тога је и њихово здравље већ истрошено. Многи су често због боловања одсутни и месецима, што све скупа утиче да нема ко да ради – прича за Данас педесетдеветогодишња Д. М.

На њене речи се надовезује Љ. М. да живе у страху да ће доћи јутро када ће рећи да није дошло двоје на посао и „да нема ко да нас подигне из кревета“.

Велика већина корисника Дома потпуно зависи од медицинско-неговатељског кадра. Потребна им је помоћ за свакодневне активности од подизање и стављање у кревет преко облачења и купања, до одласка у тоалет, односно мењање положаја у кревету или храњења.

Саговорнице Данаса причају да се повремено дешава да неким станарима нема подизања из кревета после поподневног одмора те морају чекати до сутра ујутро или да нема одласка на поподневни одмор који је неопходан ради декубиталних рана.

Додају и да је особље преморено те да у просеку имају по 50 сати прековремено током једног месеца.

– Запослени су уморни, болесни, често су на боловању. Њихово незадовољство је огромно, што и ми осећамо. Има и пребацивање. Не мора ништа ни да кажу али ти буде тешко да их зовеш. Лакше ти је да трпиш него да их зовеш. Тешко је слушати те претње „сад ћу скинути униформу и отићи“, „даћу отказ, не могу више“. Заледим се при помисли да је реално да се то и деси, каже Н. М.

Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања које је надлежно за Дом обраћали су се више пута до сада, али одговор нису добили. Министарство није одговорило ни на питања Данаса као ни управа Дома којој смо се обратили мејлом у петак.
Министарство рада до сада је помагало Дому финансирајући уградњу нових врата, лифтова, а најављено је да ће ускоро и намештај бити промењен. Међутим станари кажу да им то мало вреди када нема неговатеља. „Све је то добро. Али шта ми све то вреди ако нема ко да ме подигне из кревета. Није ми ни до чега ако морам сатима да чекам, да трпим њихове фрустрације, ако нема ко да ми нешто дода“, објашњава Н. М.

SKINI APLIKACIJU