HRONIČNI UMOR ILI SINDROM : Lekari pojašnjavaju gde leži problem?

Sindrom hroničnog umora je ozbiljna i dugotrajna bolest koja utiče na telo i na psihu. Sindrom hroničnog umora pod šifrom R-53.8 priznat je kao bolest od strane Svetske zdravstvene organizacije.

Stanje može da bude toliko teško da osoba nije u stanju da ustane iz kreveta. Dodatna poteškoća je i činjenica da od sindroma hroničnog umora često obolevaju ljudi koji uvek nastoje da budu od pomoći svima. I pored toga, ove osobe nekada trpe društvenu stigmu i simptome koji mogu da budu onesposobljavajući, kao i simptomi multiple skleroze, lupusa, reumatoidnog artritisa, urođene srčane mane i sličnih hroničnih stanja, naglašavaju stručnjaci.

Sve više osoba se žali na umor, koji je skoro postao norma načina života u 21. veku. Ovaj oblik umora koji velika većina nas oseća, nije isti umor sa kojim se suočavaju osobe koje pate od sindroma hroničnog umora. Običan umor normalna je reakcija tela na napor i stres i obično se stanje popravlja odmorom. Predugo neadekvatno iscrpljivanje, rad i neadekvatan odmor mogu da učine da osećaj umora predugo traje. Čak i odlazak na more ili neki drugi odmor, umeju da budu jako stresni.

– Vraćamo se umorni zbog puta, pripreme za putovanje i same promene rutine i sredine. Ali sve to, takođe, može da iscrpi, pa da nam nekada dodatno treba “odmor od odmora”. Umor i posle odmora može biti posledica stresa, nesanice ili drugih faktora. Međutim, ako se pobrinemo za sebe, uzmemo dovoljno odmora, ovaj umor prolazi. Sindrom hroničnog umora nije običan umor, već predstavlja kompleksan poremećaj nejasne etiologije koji dovodi do pojave izraženog umora u trajanju dužem od šest meseci. Ne smanjuje se odmaranjem i praćen je redukcijom prethodnih psihofizičkih aktivnosti i određenim brojem nespecifičnih simptoma – kaže za portal eKlinika Sanja Mihajlović, psihoterapeut pod supervizijom.

Sindrom hroničnog umora (SHU) prvi put je formalno definisan 1988. godine od strane Američkog centra za kontrolu i prevenciju bolesti.

– Da bi bio dijagnostikovan sindrom hroničnog umora pacijent mora zadovoljiti dva kriterijuma. Izražen hronični zamor koji traje šest meseci ili duže, uz odsustvo drugih medicinskih stanja i istovremeno prisustvo četiri ili više simptoma kao što su slabljenje sposobnosti pamćenja i/ili koncentracije, osetljivo grlo, osjetljivi limfni čvorovi, bol u mišićima, bol u zglobovima bez otoka i crvenila, glavobolje koje do sada nisu uobičajene kao i neuobičajenim obrascima ili izraženosti, neokrepljujući san, umor posle aktivnosti, koji traju više od 24 sata – kaže Mihajlović.

Kod 20 do 50 odsto pacijenata sa SHU prisutni su sledeći simptomi: bol u stomaku, netolerancija alkohola, bol u grudnom košu, hronični kašalj, dijareja, vrtoglavica, suve oči ili usta, aritmija, bol u vilici, mučnina, jutarnja ukočenost, osjećaj nedostatak vazduha, kožne senzacije, mravinjanje, promene telesne težine.

Imate bledu i umornu kožu lica?: Ovo su najčešći uzroci

– Osobe koje pate od sindroma hroničnog umora često se suočavaju sa dubokom iscrpljenošću koja je praćena gubitkom energije i koncentracije. Pored fizičkih simptoma, prisutni su i psihički, kao što su depresija, anksioznost i osećaj bespomoćnosti. Psihički problemi, naročito hronični stres, mogu doprineti ili pogoršati simptome sindroma hroničnog umora. Emocionalna neravnoteža može dodatno da oteža oporavak. Postoje istraživanja koja pokazuju da je većina pacijenata sa SHU jednu godinu pre pojave simptoma prijavila veliki životni stres ili traumu. Osobe sa SHU često funkcionišu na fizički značajno nižem nivou od onog za koji su bili sposobni pre pojave bolesti – naglašava Sanja Mihajlović.

Pretpostavlja se da SHU pacijenti imaju disregulaciju HPA ose (hipotalamusno- pituitarno-adrenalne osovine i lučenje kortizola) i izmenjenu imunoregulaciju, sve može da bude dodatno otežano stresom ili psihičkim naporom i da posluži za održavanje klastera simptoma SHU-a kao što su umor, bol u mišićima, neosvežavajući san i slabost, objašnjava Mihajlović.

– Zbog postojeće disregulacije autonomnog nervnog sistema, kako sposobnost i funkcionalnost pacijenata sa SHU opada, anksioznost i razdražljivost mogu da se povećaju. Sve ovo zauzvrat može dodatno da iscrpi energiju i poremeti san, što rezultira pogoršanjem fizičkih simptoma i dalje uzrokuje ponovni stres. Ukratko,  pojačani stres i dugotrajno neprijatno raspoloženje mogu pogoršati fizičke simptome SHU – precizira Mihajlović.

U nekim situacijama SHU dovodi i do zategnutih odnosa sa prijateljima i porodicom. Sanja Mihajlović navodi da je društvena stigma veliki problem.

– Simptomi SHU i njihove posledice mogu biti ozbiljni i onesposobljavajući jednako kao i simptomi multiple skleroze, lupusa, reumatoidnog artritisa, urođene srčane mane i sličnih hroničnih stanja. Ova vrsta oboljenja nekada je veoma frustrirajuća i ograničavajuća, čime se mogu smanjiti životni izgledi i kvalitet života. Zbog toga, oboleli često osećaju gubitak kontrole nad svojim životom, kao i socijalnu i emocionalnu izolaciju. Lutanje od lekara do lekara, dok se konačna dijagnoza ne uspostavi, takođe je jako iscrpljujuća. Neophodna je, ipak, detaljna pretraga jer moraju da se isključe mnoge bolesti koje imaju slične simptome kao i sindrom hroničnog umora. Mnogi ljudi koji pate od sindroma hroničnog umora suočeni su sa nerazumevanjem, neznanjem i često se osećaju izolovano i diskriminisano – kaže Mihajlović.
U ovakvim situacijama potrebama je i podrška porodicama čiji član pati od SHU. Sanja Mihajlović ističe da su oboleli obično ljudi koji su pre pojave simptoma bili radoholici, često perfekcionisti, “jaki” ljudi na koje se ceo porodični sistem oslanjao, neretko na usluzi svima.

– Sada se odjednom to promenilo, bližnji su zbunjeni, često i ljuti jer je došlo do promene funkcionisanja i ponašanja. Događa se da i najbliskiji članovi porodice ne pokušaju da „uđu u cipele“ osobe koja pati od SHU bez osuđivanja. Ono što je možda i najteže je da se oboleli od SHU često osećaju neshvaćenim, a i ignorisanim od strane medicinske zajednice, od koje se očekuje pomoć i lek, što sve dodatno povećava osećaj usamljenosti i očaja. Zbog toga je važno da stručna i šira javnost steknu bolje razumevanje ovog sindroma i pruže podršku – naglašava sagovornica.

Glas javnosti/E klinika

SKINI APLIKACIJU