SVIREPE TEHNIKE MUČENJA U SREDNJEM VEKU: Giljotina, užareni bik, kuvanje ljudi (FOTO)

Način mučenja i odnos prema zatvorenicima često su smatrani za merila civilizovanosti jednog društva.

Smatra se da je mučenje  u srednjem veku, sa izumom brojnih naprava, dovedeno do zaprepašćujućeg nivoa brutalnosti. Jedna od metoda mučenja i izvršenja smrtne kazne, na primer, bilo je kuvanje živog čoveka u kotlu punom vode ili ulja.

Ovakvo mučenje i ubistvo, najčešće izvođeno u periodu od 12. do 16. veka, korišćeno je u Aziji i Evropi, i to obično javno, na trgovima. Na primer, zabeleženo je da je student Pompinjo Alđerio skuvan 22. avgusta 1556. godine na Trgu Navona u centru Rima pošto je odbijao da prihvati crkvenu doktrinu.

Dve i po decenije ranije kralj Engleske Henri VIII ozakonio je kuvanje kao način izvršenja smrtne kazne, uglavnom za ubice koje su trovale ljude

"Zavareni bik"  je  mesingana životinja u prirodnoj veličini, šuplja iznutra. U nju bi se ubacivao osuđenik na mučenje ili smrt. Prethodno bi mu  odsekli jezik, a onda bi se otvor dobro zatvarao i ispod bika bi se podložila vatra.

Kuvanje i pečenje ljudi postalo je "popularno" u srednjem veku zbog težnje mučitelja da ne prolivaju krv nevinih ljudi – a i takvi, poput ratnih zarobljenika, mučeni su i ubijani. Među "čistijim" metodama bilo je, na primer, lomljenje prstiju šrafovima za palčeve. Od toga ljudi nisu umirali, ali su doživljavali nepodnošljive bolove: njihov palac mučitelji bi postavljali među metalne šipke, a onda bi ih pritiskali odozgo drvenom letvom.

Po sličnom principu pravljeno je i postolje za mučenje: četvrtasti ram koji je na svojim krajevima imao valjke i za njih zavezane kanape. Žrtvu bi položili na postolje, a ruke i noge bi joj vezali za kanape. Kada bi valjci počeli da se okreću, kanap bi im povlačio i tegljio ekstremitete – sve dok im se ne dislociraju zglobovi ili potpuno iščupaju ruke i noge.

 Za torturu je korištena i  "viljuška za jeretika" – oštar metalni predmet, nalik viljušci. Vezivali bi je  kanapom oko vrata žrtve tako da je oštar vrh bode tačno na prelazu između vrata i brade, a suprotna ivica bode u grudi. Žrtva je mogla tek plitko da diše ili eventualno kaže nekoliko reči – ako se od nje očekivalo priznanje ili informacija.

Užas među osuđenicima izazivala bi sama pomisao na spravu čiju su upotrebu pripisivali španskoj inkviziciiji – Judinu stolicu.  Ona je korišćena i u Italiji, Nemačkoj, Francuskoj… Ova visoka stolica umesto ravnog sedalnog dela ima oštar vrh na koji bi sela žrtva.

Uz "jednostavne" tehnike kao što je, na primer, nabijanje na kolac ili sečenje testerom na dva dela.

Među najstravičnije metode mučenja spadaju i stolica za ispitivanje – potpuno obložena tankim ekserima koji se zabijaju u kožu, kojoj pomalo nalikuje i "gvozdena devojka", što je sprava nalik kovčegu u kojoj mučenik ne leži, već stoji uspravno. Kada uđe u kovčeg i za njim se zatvore vrata, dugi oštri šiljci zariju mu se grudi, oči i leđa, ali ne pogađaju vitalne organe pa žrtva danima umire u najvećim mukama.

Ono što je izvesno, složili bi se psiholozi, ovakve sprave mogli su da izmisle samo teški sadisti koji su imali neki težak poremećaj ličnosti.

(Glas javnosti/Nacionalna geografija)

SKINI APLIKACIJU