SVI SMO NEKAD ZAIGRALI ŠOTU, ali ona nije ALBANSKA već čisto SRPSKA PESMA a njeno značenje je PLEMENITO!

Svi smo nekada na nekom od brojnih slavlja zaigrali igru koju zovemo šota. Da, viđali ste kako muškarci u transu popadaju na kolena a oko njih igra, ako su svadbe u pitanju, uglavnom kuma, zvezda večeri. Ipak, iako mnogi misli da je ovo albanska igra, grdno greše.

Naime, Šotka i Šotan su u narodnom govoru srpski bračni par koji očekuje prinovu. 

Ipak, na predlog nekih novinara, u Guči je zabranjeno izvođenje pesme i igre „šota“. Kažu, to je, dok je ubijala srpsku decu, pevala Šota Galjica, ljubavnica Azema Bejte, kačaka iz Albanije. Kažu: ne treba izvoditi pesmu uz koju su ubijana srpska deca. Nije sporno da su Šota Galjica i Azem Bejta činili zverstva, upadajući, iz Albanije, u srpska sela na Kosmetu. Ubijali su žene, decu, palili, pljačkali. Ali, sa pesmom i igrom „šota“, stvari su drugačije.

Reč „šota“ ne postoji u šiptarskom jeziku, niti išta znači. Koji normalan narod naziva nacionalnu igru rečju koja ništa ne znači? Ako je to šiptarska igra, kako to da Šiptari nemaju više ni jednu nacionalnu igru, kad su mogli da stvore tako divnu melodiju, pod nazivom „šota“? Valjda bi se rodio bar još jedan njihov kompozitor da stvori neko šiptarsko umetničko delo?

Šiptari nemaju stihove na šiptarskom za pesmu i igru „šota“. Ko pravi nacionalne pesme na jeziku drugog naroda, čiji jezik nije čak ni srodan? Nisu, valjda, Šiptari pravili pesme na srpskom jeziku? Pišu novine: Ćerima – Šota Galjica pevala je: „Šote, mori šote, šote mašala, davno želim, šote mori, da te igram ja“.

Istorija kaže da Ćerima Galjica i Azem Bejta upadaju iz Albanije, da nisu sa Kosmeta, da su rođeni u Albaniji i da nisu znali nijednu srpsku reč. Jedino, ako nisu tekst pesme, na srpskom, naučili preko interneta. 

Ovaj događaj se stvarno desio, i to na planini Mokroj u Kučima, na granici današnje Crne Gore i Albanije, ispod masiva Prokletija kada su Albanski odmetnici zvani Kačaci upali na tadašnju teritoriju Kraljevine Jugoslavije i, u neposrednoj blizini granice, pohvatali decu koja su na planini čuvala stoku, a zatim ih žive spalili. Tu je bila spomen ploča, a u neposrednoj blizini sada je izgrađena Crkva.

Sada, da li je to bila ta „Šota“ ili ne i da li se pevalo ili ne, ne može se pouzdano utvrditi jer nema pouzdanih svedoka. A da je bilo svedoka, sigurno bi pokušali da spreče to zloglasno delo koje su Kačaci napravili. Ugljenisana dečja tela nađena su nekoliko sati pošto se to desilo. Bilo je to u leto 1922. godine na Prokletijama.

Reč „šota“, u žargonu kosovskometohijskih Srba, značila je trudnicu u poodmakloj trudnoći, koja hoda, gegajući se kao šotka.

Pesma i igra „šota“, nastala je u okolini Prizrena, izvodila se u sedamoosminskom taktu, kao njene „srodnice“ : „Razgranala grana jorgovana“, „Cveto, kalušo“, „Baš mi je merak“ itd. Onaj svadbarski harmonikaš, koji ,,zna“ čija je „šota“, neka pokuša da odsvira „šotu“ u ritmu sedam osmina i da je uporedi sa ostalim kosovskometohijskim pesmama, pa će mu, ako je malo muzički pismen, biti jasno gde je koren pesme i igre „šota“.

(Glas javnosti-Hronograf)

SKINI APLIKACIJU