DUHOVNOST SOVJETSKOG GENERALA: Tajni život duše maršala Žukova, imenjaka Svetog Georgija Pobedonosca
Autor: Glas javnosti
Američki vojni istoričar Martin Kejden je to ovako rekao: "Žukov je bio vojskovođa nad vojskovođama u vođenju rata masovnim armijama dvadesetog veka. Nemcima je naneo više gubitaka nego bilo koji drugi vojskovođa. Bio je maršal. Pred nama je vojni genije."
U novije vreme bilo je mnogo kritičkih promišljanja o vojnim i ljudskim podvizima slavnog maršala. Prepustimo ovo zanimanje sudu istorije, a štaviše, Nebeskom sudu. Čini nam se da je potrebno razmisliti o duhovnom aspektu života slavnog maršala, o čemu se svedoči u knjizi memoara "Maršal Žukov. Tajni život duše" koju je napisala kćerka heroja M. G. Žukova.
6. maja svake godine pravoslavni svet proslavlja dan Svetog Georgija Pobedonosca, čiji lik vidimo na grbu Moskve. Kao predodređeno, ovaj dan je 1945. godine bio jedan od poslednjih dana u strašnom četvorogodišnjem ratu sa nacističkom Nemačkom i njenim satelitima. Začudo, Vaskrs 1945. pao je upravo 6. maja, na praznik Velikomučenika Georgija. Kao po promislu je i to što je maršal Žukov, imenjak svetitelja Georgija, postao glavni vojskovođa velike pobede ruskog naroda.
Budući maršal SSSR-a rođen je u selu Strelkovka Malojaroslaveckog okruga Ugodsko-Zavodske oblasti Kaluške provincije u porodici seljaka Konstantina Artemjeviča i Ustinje Artemjevne. Žukovi su imali troje dece – pored Georgija, ćerku Mariju, rođenu 1894. godine, i sina Alekseja, rođenog 1899. godine, umrlog u detinjstvu. Ustinja Artemjevna, rođena Pilihina, bila je iz sela Černaja Grjaz, nedaleko od Strelkovke. Kao i mnoge meštanke, bila je kočijaš, bila je fizički jaka osoba, vukla je torbe od pet funti, nasleđujući snagu od svog oca, koji je, kako se prisećaju očevici, umeo da podigne konja, a takođe je sekao hrastove da bi sagradio kuću i nosio ih na saonicama.
Konstantin Artemjevič je bio dete bez roditelja, njega je kao dete iz sirotišta, koje se nalazilo u Moskvi (sada je tu Akademija strateških raketnih snaga po imenu Petra Velikog, koja je donedavno nosila ime Džeržinskog), uzela udovica Anuška Žukova. Po njoj je dobio prezime. Ni on sam, ni kasnije Georgije Konstantinovič, nisu uspeli saznati ništa o svom poreklu. Možda tome bio razlo i to što je Konstantin rano, sa osam godina, ostao bez majke. Naučio je obućarski zanat i, po predanju, kao i mnogi ljudi iz takvih mesta, otišao je u Moskvu kako bi se bavio ovim zanatom. Godine 1892., oko 41. godine, kako je navedeno u crkvenom venčanju (tačna starost nije poznata), oženio se Ustinjom, koja je tada imala 26 godina, jer je oboma to bio drugi brak zbog toga što su ostali udovci. Venčao ih je sveštenik Vasilij Vsesvjatski. I bebu Georgija je krstio dan po rođenju (takav je tada bio običaj zbog visoke smrtnosti odojčadi). Kumovi su mu bili Kiril Sorokin, seljak iz sela Ugodski Zavod i Tatjana Petina, seljanka iz sela Strelkovka. Beba je dobila ime u čast Svetog velikomučenika Georgija Pobedonosca, rimskog vojskovođe, hrabrog ratnika, koji je primio mučeničku smrt zbog ispovedanja vere u Hrista.
Žukov je od malih nogu stekao osobine ruskih seljaka – gostoprimstvo, milosrđe prema bližnjima. To su hrišćanske osobine koje su se u njemu ispoljile prirodno. Do kraja života pružao je pomoć potrebitima, a o tome nije voleo da priča.
Rođaci se sećaju kako je brinuo o ljudima, bez izuzetka, pitajući da li je vozač nahranjen, naređivao da svoje nove plitke cipele da sinu medicinske sestre koja je brinula o njemu, pomogao da dobiju stan ili uvedu telefon. No niko nikada od njega nije čuo da priča o svojim dobrim delima.
Imao je izvesnu prirodnu skromnost. U njemu niko nikada nije video oholost, razmetljivost, gordost, što se često dešava kod ljudi koji su dostigli neke visine. Uvek je bio jednostavan, druželjubiv i pristupačan. Evo tipičnog primera: „pripalo mi je da budem direktni učesnik u mnogim ofanzivnim operacijama Velikog otadžbinskog rata. Samo „direktni učesnik“. Ovako je o sebi pisao čovek koga u narodu nazivaju spasiocem Otadžbine.
Vojni istoričar N. Svetlišin takođe podseća na epizode kada je maršal Žukov jeo kašu iz istog lonca sa vojnikom artiljerije.
Vasilij Ivanovič Sorokin, ratni veteran iz Kostrome, priseća se sastanka kandidata za poslanika Vrhovnog sovjeta SSSR-a, maršala Sovjetskog Saveza G.K. Žukova, sa svojim vojnicima jedne artiljerijske jedinice u Nemačkoj, januara 1946. godine: „Ne sećam se sadržaja govora Georgija Konstantinoviča, ali sada mogu jasno da vidim tihu formaciju punu pažnje. Vojnici su hvatali svaku reč komandanta, gledali ga ustremljenim gotovo zaljubljenim očima. I nisu ni stigli da objave kraj sastanka, pošto je Georgij Konstantinovič odmah „opkoljen, zarobljen“. I ne uspevaju da objave završetak sastanka, jer su Georgija Konstantinoviča već „okružili, zarobili“. Škljocaju fotoaparati, svi žele da priđu što bliže maršalu, da se nađu u objektivu i slikaju se za uspomenu. Neki su ga pri fotografisanju čak i grlili, a on je stajao nizak i zdepast u maršalskoj vojnoj uniformi, smejao se, šalio i molio: „Pustite me, molim vas!“ Na to je, sada već ne stroj, nego masa ljudi ,odgovarala povicima „ura!“ i burnim aplauzima. Svi pokušaji oficira da postroje i uvedu vojnike u red su ostajali bez uspeha. Svi su bili prijatno uzbuđeni, oduševljeni i oprošteno nedisciplinovani. Takvu pravu, iskrenu ljubav i predanost više nikad nisam video. Tada sam u potpunosti osetio šta narodu znači Žukov“.
Danas se vode sporovi o verujućoj duši Žukova. On sam na tu temu ni sa kim nije razgovarao. Ali je Kazansku ikonu Bogorodice, po svedočenju arhimandrita Jovana (Krestjankina), nosio sa sobom po frontovima. Po svom rođenju i vaspitanju, maršal je bio pravoslavac, kao što su pravoslavni bili i njegovi vojnici, koji su zajedno sa njim pre bitke govorili: „Pa s Bogom!“ Istim rečima, majka ga je blagoslovila u detinjstvu, kada ga je ispratila iz sela u Moskvu…. Duša čoveka je velika tajna, do koje okruženje može dopreti samo malo. Duhovni život je skriven od ljudskih očiju. To još više važi za život ljudi, koji su počinili velika dela.
„Umreću uskoro, ali sa drugog sveta ću te čuvati i doći u teškom trenutku“, rekao je svojoj šesnaestogodišnjoj ćerki, koja je već ostala bez majke, godinu dana pre svoje smrti.
Mnogo je godina prošlo dok ćerka nije razumela ove reči. Te reči su, prema njenim kazivanju, ispostavile kao nešto najvažnije što joj je otac ostavio iza sebe. Ovim rečima on je posejao u njoj veru u večni život duše i u nevidljivu povezanost našeg sveta sa duhovnim svetom. I ne samo u vezi, već i u pomaganju upokojenim rođacima, u njihovim molitvama za žive na zemlji. U samrtnim rečima nije bilo sumnje, izgovorene su krotko, smireno, ali i sa znanjem i snagom. To je, po svemu sudeći, glavni dokaz njegove vere.
U Kijevu postoji čudotvorna Gerbovecka ikona Majke Božije, koju je maršal Žukov spasao od fašista. Jedan čovek je govorio da je početkom rata Žukov u njihovo selo kod Narofominska poslao vozilo sa sveštenikom, da krsti svu decu… Sveštenik iz sela Omeljec u Brestskoj oblasti u pismu Žukovu, kojim mu čestita Pobedu, se žali da su sva zvona sa crkve odneli okupatori. Ubrzo od maršala stiže pošiljka teška jednu tonu – tri zvona! Zvona se tamo nalaze i danas. A parohijani čuvaju pismo od maršala.
Jedan oficir je primetio Žukovovoj ćerki: „Čini mi se da se na vašeg oca može gledati samo sa pravoslavnih pozicija, inače nećete ništa razumeti o njemu.
Nije slučajno da takve priče žive u narodu. Bilo je to kod Staljingrada, na vrhuncu nemačke ofanzive sa Dona. Nemci su već stigli do Volge. U Moskvu su stigli alarmantni telegrami: „Opstajemo, ali nismo sigurni da ćemo se održati. Molim vas pomozite.“ Staljin je pozvao Žukova sa Zapadnog fronta. Upoznao se sa situacijom, izveštajima štaba i predložio štabu svoj plan: da organizuje odvraćajući napad na Nemce sa severne, stepske strane. Nemci će biti prinuđeni da uzvrate udarac, prebaciće deo snaga koncentrisanih za juriš na grad, a Staljingrađani će imati vremena da se pripreme za odbranu. Žukov je odleteo u staljingradske stepe, u borbenim sastavima jednog pešadijskog puka. I ugledao je ikonu na parapetu vojničkog rova, na mestu mitraljeske posade. Vojnici u rovu su se spremali za bitku, a Presveta Bogorodica ih je gledala sa ikone pričvršćene za nasip od glinene zemlje. Komandant puka, komandant divizije pohrlili su da se izvinjavaju – kažu, prevideli. Politički oficir je jurnuo na parapet. Žukov ih je pogledao, odmahnuo rukom, kao što to rade kada je beskorisno da čovek nešto kaže. „Oh, ti …“ I otišao je do vojnika, saznao da su narednik i njegova žena, oboje od Voronježa iz sela Timoninskaja, osvetili ikonu u crkvi pre rata … Žukov se rukovao sa seljakom.
A u novembru, pred početak pobedonosne kontraofanzive, kada je prva salva snažne artiljerijske pripreme zatresla tlo, rekao je tiho: „Pa, s Bogom…“
Tokom strašnih dana bitke za Moskvu, mnogi su isecali sliku Žukova iz novina i vešali u prednjem uglu uz reči: „Žukov će nas spasti, svu nadu polažemo u njega…“
Glas javnosti/čudo.rs
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
