"Kako da nateram oca da ide u starački dom? Ima 80 godina!"

Ispovest ćerke koja ne može da natera starog oca da ide u starački dom, izaziva oprečne stavove čitalaca, ali stručnjak objašnjava šta se krije iza toga i kako treba da se postupi. Evo priče...

Kad ljudi koji su u poznim godinama donose važne odluke, članovi njihove porodice moraju da nađu ravnotežu između poštovanja njihovih želja, da li su realne u odnosu na njihovo psihofizičko stanje. Mnogi nas pitaju: Kad je pravo vreme za starački dom? 

Koliko ovo pitanje može biti škakljivo, govori pismo zabrinute ćerke koja se zbog tvrdoglavog oca obratila Eleanor Gordon-Smit, profesorki etike i kolumnistkinji The Guardiana.

 - Nedavno sam ocu pomogla da proda porodičnu kuću i da se preseli u manji stan. To je bila njegova ideja i cenim odluku koju je doneo na vreme, pre nego što ga na to prisile boljke koje dolaze s godinama. Međutim, ne mogu da podržim njegovu odluku da se preseli u stan u gradu koji je potpuno neprimeren za njegove godine. Ima 80, ali u svojoj glavi još misli da je ‘gradski frajer’ i fantazira o aktivnom životu u gradu gde mu uopšte nije mesto - piše ćerka.

Kaže da je njegovo opšte zdravlje dobro, i da je pri "zdravoj pameti", ali je ipak zabrinuta.
- Čini mi se da je zaglavio u nerealnim očekivanjima o tome kako će izgledati njegova budućnost, kao da će zauvek živeti u naponu snage. Ja sam mu jedina podrška u porodici i sigurna sam da ću ja biti ta koja će na kraju balade morati da  ‘skuplja komadiće’ kada se njegov oblak raspline - nastavlja ona.

- Nikada ne želi iskreno da razgovara o tim temama i samo se šali kad pokušam da pričam o toj temi. Zašto jednostavno ne može da se preseli u starački dom i da prestane da se opire i da poriče svoju stvarnu situaciju i status starije osobe? Nije sramota priznati istinu i dostojanstveno prihvatiti svoju sudbinu. Kako da mu pomognem da to shvati - pita ćerka.

A evo kakav je odgovor dobila od profesora etike.

- Poslednje pitanje postavili ste retorički, ali dopustite mi da vam odgovorim. Pitate zašto vaš otac ne može jednostavno da se preseli u dom? Verovatno zato što tamo ne želi da ide dok god ne bude apsolutno nužno. Ne čini mi se to tako teško da razumete!

Jednog dana, u ne tako dalekoj budućnosti, možda neće moći da živi samostalno. Kad bi vama pretila ta realna mogućnost, biste li se žurili da ubrzate taj trenutak? Ili biste poslednjih nekoliko godina svog života želeli da provedete onako kako želite, možda u gradu, u stanu i samostalno?"

Kažete da on ima nerealne fantazije o budućnosti, ali meni se čini kao da vaš otac pokušava da izvuče maksimum iz sadašnjosti. I to je odlično! Jer, u pravu ste da će s vremenom postati nesamostalniji. Znam koliko je teško da se brinete za nekoga koga volite. Ali to što ovaj način života za njega uskoro možda više neće biti održiv, ne znači da mora odmah da ga se odrekne.

- Bilo bi to drugačije kad bi već sada pokazivao znakove da ne može da živi sam, ali rekli ste da mu je zdravlje dobro (i budući da niste spomenuli nikakve opasnosti u stanu, poput strmih stepenica ili kade s tušem, pretpostavljam da ih nema). Danas godine ne znače mnogo. Znam 90-godišnjake koji žive samostalno, 65-godišnjake koji ne mogu bez tuđe pomoći i 80-godišnjake koji plivaju na duge pruge ili odlaze na višednevne planinarske ture."

Ljudi u 80-im i 90-im ne moraju da se ponašaju nemoćno, ako tostvarno nisu!

- Ono što sam osetila u vašem pismu jeste frustracija i iscrpljenost zbog toga što je toliko toga palo na vas. Prodaja i preseljenje su ogroman posao. Svesni ste da vas ogroman posao čeka i ako vaš otac bude morao da se seli u dom, neko mora da brine i o njegovom stanu. Prirodno je što osećate frustraciju, iscrpljenost i tugu zbog svega što ste prošli, jer ste zapravo preuzeli roditeljsku ulogu prema vlastitom roditelju."

"Budite pažljiviji"

"Pomoći će vam ako uvidite da ne mora sva briga da padne na vas. Potražite pomoć, kako za sebe, tako i za oca. Neko mu barem povremeno može uskočiti oko čišćenja, kuvanja, nabavke. Vaše razgovore o bilo kojoj vrsti pomoći predstavite mu kao nešto što je potrebno vama za duševni mir, jer želite da znate da je on dobro. Nikako mu pomoć ne namećite kao nešto neizbežno jer on psihofizički propada."

"Koliko god vam teško bude nositi se s promenama koje uviđate kod oca, i njemu je teško. Rekli ste da se ne stidi da prizna istinu, ali isto tako, nema u tome ni ništa zabavno. Malo nas je koji možemo baš tako mirno prihvatiti da smo sve nepokretniji ili da nas izdaje pamćenje te da kopnimo na putu ka smrti. Neće nikome pomoći razgovor tokom kojeg ćete ga nervozno podsećati da stari dok vi nervozno ‘gledate na sat’ dok čekate". 


Glas javnosti

SKINI APLIKACIJU