KATRINA ŽUTIĆ JE PRONAŠLA SVOJ MIR : Evo gde se on nalazi i šta je otkrila javnosti
Autor: Glas javnosti
Uprkos obavezama u pozorištu i na televiziji, Kaja sve više vremena provodi u svojoj vikendici nadomak glavnog grada, s mužem i psom.
Kad pričate s prijateljima, pitaju li vas ili se čude da baš tipična gradska žena, pojam urbanog, voli da živi na tridesetak kilometara od Beograda i radi zdušno na svom imanju?
- Moji prijatelji su sličnih godina kao i ja i u potpunosti razumeju tu moju potrebu. Nismo više klinci da nam treba izlazaka po kafićima i klubovima, svi smo više za mirno opuštanje. Mada, moram da priznam da sam i kao mlađa volela da boravim ovde. Pravili smo roštilje i sve po redu, ali tada nisam ni imala kad da ostanem ovde preko celog leta, jer more je bilo zvezda leta. Sad je drugačije.
Šta vam život u prirodi daje? Uzima li vam nešto?
- Priroda mi pruža mir, snagu, daje mi energiju i inspiraciju, a zaista ne uzima ništa zauzvrat. S druge strane, blizu sam grada i šta god da treba, mogu da stignem brzo i završim sve poslove začas, pa idem nazad u svoj mir i zelenilo.
Koji vam seoski poslovi najbolje idu od ruke i ima li onih koje nikad ne biste mogli da radite?
- Volim da radim po bašti, kosim, sadim, zalivam, pa čak i okopavam. To nekako tretiram kao vežbu za zatezanje mišića. Ranije sam sadila povrće, ali to je bilo dosta naporno, pogotovo krompir! Prvo zakažem kiropraktičara, pa onda "zagrćem" krompir ili ga vadim iz zemlje. Motika je čudo! Kad je oštra, čini ti se "vidi kako lako ide, ček, još malo ću", ali posle ne mogu da se pokrenem. Moja komšinica je imala koze, pa sam ih muzla jedno vreme i zauzvrat dobijala mleko da pravim sir. To sam baš volela! Koze su divna stvorenja, ali ona više nema koze.
Čim neko živi van grada, odmah nastaje kliše kao da taj u grad uopšte ne ide! Naprotiv, nedavno ste imali premijeru u Ateljeu 212. Živite li dva života?
- Zimi nisam na selu, to mi je suviše komplikovano. Ovo je stara kuća, nema izolaciju, trebalo bi dosta da se uloži da bih mogla da boravim ovde i zimi. A i struja je skupa, pa to sve povlači jedno drugo. Ovog proleća sam bila u gradu i radila sam predstavu "Obraćanje naciji" u Ateljeu 212, tako da sam preskočila da posadim lepog glišu, ali sam posadila begonije! Evo, sad su pune listova, samo još nema pupoljaka. Cveće mi se bilo razbolelo, ali sam sad uspela da ga oporavim. Sebe smatram pticom selicom, prija mi da živim više života i ne znači mi puno da negde odem na nekoliko dana. Nekako to više tretiram kao cimanje. Volim da u potpunosti doživim energiju nekog mesta, da uđem u ritam tog života, tako punim baterije.
Oprobali ste se i u režiji, a sada se već izvesno vreme bavite slikarstvom. Imali ste nekoliko izložbi, vaše slike su apstraktne, a motiv je uglavnom priroda. Zašto ste izabrali akvarel, jednu od najtežih slikarskih tehnika?
- Mislim da nijedna tehnika nije laka, a akvarel se možda smatra najtežom da bi se postigao realizam. Lično ne volim realizam u akvarelu, ali za poluapstraktne pejzaže je pravi izbor. Akvarel sam izabrala i iz praktičnih razloga - ne zauzima puno mesta. U stanu u gradu imam jedan ćošak i policu koja mi služi za slikanje, a ostale tehnike zahtevaju veći prostor. Međutim, našla sam rešenje: od jeseni ću imati svoj atelje i radujem mu se kao malo dete. Moći ću da se upustim u dalje traganje za svojim izrazom bez prostornog ograničenja. Sem toga, za razliku od ostalih tehnika, akvarel nudi tu prelepu igru pigmenta vode i vazduha, to je igra koju beskrajno volim da igram. Podseća me na samu prirodu, koja je obično i motiv na mojim slikama. U akvarelu je ritam od esencijalne važnosti.
Glas javnosti/K04S
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
