Pozorišne predstave za vojnike na Krfu

Kad se srpska vojska nakon albanske golgote oporavila na grčkom ostrvu Krf, umela je katkad, dok je oružje utihnulo, da se razonodi u slobodno vreme.

Vojnici su ovde organizovali i svoje pozorišne predstave. Evo jednog zapisa o tome iz ratnih sećanja Užičanina Vladete Miletića:

„Naša vojska je na ostrvu Krfu bila razmeštena po različitim selima: Govinu, Ipsosu, Matijasu, Potamosu, Moraitici, Gasturi... Za razonodu su se svaki u svojoj komandi starali. Mi železničari smo sami obrazovali malo vojničko pozorište u jednoj vrtači. Okolo se sedelo na zemlji, kao i amfiteatru, a bina je bila na dnu vrtače, sasvim otvorena da se videla odlično sa svakog mesta.

Uspeh predstave smo cenili samo prema oduševljenju publike, pozorišnog kritičara nismo imali. No bolje za njega što ga nije bilo, jer da ga je bilo pa da stavi nepovoljne primedbe protiv oduševljenja publike, dobio bi sigurno batine. Šta je on imao da se meša kad se publika kidala od smeha.

U jednom komadu koji smo sami sastavili, dok korpulentna glumica ide preko bine i zape za nešto nogom, a s nje se smače duga i široka suknja i sroza joj se oko nogu na zemlju. Glumica zastade, pa poče da ukorava suknju uzdižući je i čvrsto vezujući oko pojasa. ’Sram te bilo, nevernice. Ja zbog tebe obrijao brkove i trpim da me ovaj korov od sena bode po prsima, a ti me obruka i nacionalno i samostalno, jer u Srbiji i u mojoj familiji ženama nisu olako tako sletele suknje ili noge.’ To je bio kondukter samo sa osnovnom školom i nije nikad glumio. Ne samo što se snašao da se ne zbuni, već je od toga kiksa napravio, svojom bistrinom, scenu od koje su ljudi plakali od smeha. Šta bi tu trebalo da objasni kritičar?

Drugi put se igra opet komad koji smo mi sastavili ’Čije je prle’. Imali smo jednoga vozovođu, bistar i inače dobar čovek, ali prava napast. Moralo je biti da svaku diskusiju on završi dajući nam nametljivo svoj sud, pa nam dosadio i prozovemo ga Kadija.

Sadržaj komada je vodenica i u njoj Turčin sahibija. Dva pomeljara, opet Turci (jer turska odela je lako naći na Krfu) donose po džak žita na mlevenje: jedan na magarcu, a drugi na magarici i vezuju ih za ogradu vodenice. Pa unose džakove u vodenicu i tamo ostaju dok im bude žito samleveno da bi se zajedno vratili kući. Posle roka za rađanje prleta magarica donese prle na svet, pa nastade pred turskim sudijom (kadijom) spor dva pomeljara čije je magare.

Drugi čin: Sedi naš vozovođa kao kadija na kozjoj koži na zemlji, skrštenih nogu sa čalmom na glavi. A pred njim stoje, na određenom odstojanju, sa čalmom na glavi uspravni kao borovi. Kad sudija izvidi stvar, donese i saopšti presudu: da prle pripada vodeničaru, jer je začeto na njegovoj zemlji.

Oba pomeljara rekoše: ’Hvala tebi, kadijo, na pravdi’, staviše ukrštene ruke na prsa i pokloniše se. Iz njihovih čalmi sunuše dve porcije pune vode sudiji na glavu. On preneražen skoči, strese se, opsova pozorište i publiku, pa se nadade u trk za parničarima, koji su odmah posle poklona zagrebali bežati da ih ko ne stigne. Više se naš Kadija nije mešao u tuđe razgovore, niti je nepozvan presuđivao.”

Ovaj zapis je iz poglavlja „Na Krfu” objavljenog u sećanjima Vladete Miletića na Prvi svetski rat, koje su za „Istorijsku baštinu” br. 29 priredili istoričari dr Aleksandar V. Savić i Radivoje Papić. To zanimljivo pisano ratno sećanje sačuvano u užičkom Istorijskom arhivu, sa 170 strana teksta i nekoliko crteža, posvećeno je srpskim železničarima palim u Velikom ratu. Zato što je Vladeta prvo radio kao telegrafista na železnici, pa tokom rata bio vezista u Solunskoj železničkoj delegaciji između srpske i francuske vrhovne komande, da bi po oslobođenju završio Pravni fakultet u Beogradu, te u međuratno doba povremeno (pod pseudonimom) objavljivao tekstove i u „Politici”.



Glas Javnosti/ P02S

SKINI APLIKACIJU