Pogrom nad Jevrejima u Lisabonu: Počeo tučom i ubistvom u crkvi

U nedelju 19. aprila 1506. godine odigrao se jedan od najsramnijih događaja u istoriji portugalske prestonice, kada je gomila usred crkve ubila nekoliko ljudi „osumnjičenih” za jevrejstvo, što je potom eskaliralo i dovelo širom grada do smrti najmanje 2.000 tzv. novih hrišćana, a možda čak i 4.000.

Bili su to Jevreji konvertovani ukazom kralja Manuela, zaprestoljenog 1495, koji je ovima naredne godine, nalazeći se pod pritiskom Katoličkih monarha (kastiljanske kraljice Izabele i aragonskog kralja Ferdinanda II, čija je bračna unija stvorila Španiju), naredio da ili pređu u hrišćanstvo ili se isele.

Budući da nije želeo da ih izgubi, jer se radilo o preduzumljivom i bogatom sloju, Manuel ih je, kao što rekosmo, ukazom pokrstio — kako njegove domicilne portugalske Jevreje, tako i španske koji su odande izbegli 1492. godine; zatim im je 1499. novim ukazom zabranio iseljavanje.

„Starim hrišćanima” se ništa od toga nije dopadalo. „Nove” oni nisu voleli, nisu im verovali, nije im se sviđala ni nova ekonomska konkurencija (konverzijom su uklonjena ograničenja u pogledu privrednog delovanja, kojima su Jevreji bili izloženi), i uopšteno, smatrali su da su ti ljudi hrišćani samo za javnost a u stvarnosti i dalje Jevreji koji tajno ispovedaju judaizam.

Kralj je pokušavao da održi mir, ali je svejedno povremeno dolazilo do manjih incidenata. Onda je došao pomenuti dan. Bila je nedeljna služba u Crkvi Svetog Dominika (Crkva Sao Domingos), i pastva se molila Bogu da okonča sušu i kugu koja je harala gradom.

Nekoliko vernika je izjavilo da vidi čudnu svetlost kako isijava iz raspeća u Isusovoj kapeli. Glasina se brzo proširila i crkva je uskoro bila prepuna ljudi, a došli su čak i nemački i francuski mornari sa trgovačkih brodova ukotvljenih u luci; ali „novi hrišćani” su počeli da ismevaju tvrdnju o čudu, i izbila je tuča, tokom koje je jedan čovek smrtno stradao.

Tuča se onda prelila napolje, i masa je počela da lovi bivše Jevreje po ulicama, ne vodeći računa ni o polu ni o starosti, pljačkajući im kuće i radnje; među ubijenima je bio poreznik Žoao Rodrigeš Maskarenjas, „novi hrišćanin” i predmet velike mržnje u narodu, a bilo je i „starih hrišćana” (možda iz greške a možda su pojedinci tako rešavali lične sporove i zađevice).

Do ponedeljka uveče situacija je počela da se smiruje... ali su onda dominikanci izašli iz svog manastira i počeli da huškaju narod na jeretike i da ga pozivaju da istrebi „opaki rod”, pa se sve produžilo do četvrtka, kada je verska procesija prošla ulicama grada i obnovila red.

Za to vreme, kralj sa dvorom nije bio u Lisabonu, sklonio se od kuge u Abrantiš; čim je čuo šta se dešava, požurio je natrag s namerom da kazni izgrednike, jer ne samo da je to shvatio kao atak na svoj autoritet, nego i kao propast svojih napora da bivše Jevreje integriše, pa čak i kao ugrožavanje međunarodnog ugleda Kraljevine Portugalije.

Oko 500 ljude je bez suđenja pogubljeno, dok su dva dominikanca koja su huškala narod izbačeni iz svog reda, zadavljeni i onda spaljeni. Neki su pobegli ali su kasnije uhvaćeni. Izvukli su se samo strani mornari i trgovci koji su se sa plenom ukrcali na brodove i otplovili.

Manuel je kaznio i institucije: crkva Svetog Dominika bila je zatvorena osam godina, dok je Grad Lisabon izgubio niz privilegija, pa čak doživeo i da njegovi predstavnici budu izbačeni iz Krunskog veća.

Što se „novih hrišćana” tiče, oni su en masse pobegli, kršeći zabranu, što je Manuel legalizovao ukazom izdatim 1. marta 1507. godine, pokazavši duboko razumevanje za te ljude; ali mnogi bivši Jevreji su ostali, upravo zbog takvog ponašanja kralja, prema kojem su osećali naklonost i kojem su bili odani.


Glas javnosti/T02S