Ko je bio Pa­vle Ka­ri­ma­no­vi­ć? Veliki vojnik Zlatiborskog okruga

U zla­ti­bor­skom kra­ju i sa­da s po­no­som po­mi­nju ime Pa­vla Ka­ri­ma­no­vi­ća (1878–1954), ofi­ci­ra ju­na­ka u Ve­li­kom ra­tu, no­si­o­ca dva or­de­na Ka­ra­đor­đe­ve zve­zde, dve zlat­ne me­da­lje za hra­brost „Mi­loš Obi­lić”, kao i stra­nih od­li­ko­va­nja.

Na Pa­vlo­vo rat­no ju­na­štvo u ovo do­ba pod­se­ća Mi­li­sav R. Đe­nić u svom de­lu „Bi­o­graf­ski lek­si­kon Zla­ti­bo­ra”. Ro­dio se Ka­ri­ma­no­vić u se­lu Go­sti­lju, ko­je je uvek da­va­lo zna­me­ni­te lju­de i hra­bre rat­ni­ke. Pet raz­re­da gim­na­zi­je za­vr­šio je u Uži­cu, pa ar­ti­lje­rij­sku pod­o­fi­cir­sku ško­lu u Kra­gu­jev­cu. Iz te ško­le 1900. iz­la­zi s či­nom na­red­ni­ka. Slu­žbo­vao je pr­vo u Šap­cu, za­tim do­bio pre­ko­man­du u Uži­ce, u Če­tvr­ti pe­ša­dij­ski puk.

Kad su se raz­buk­ta­le va­tre Ve­li­kog ra­ta, ar­ti­lje­rac Pa­vle (ta­da s či­nom ofi­ci­ra) od­mah se is­ka­zao ju­na­štvom u od­bra­ni otadž­bi­ne o ko­me se pri­ča­lo. Za­pi­si go­vo­re da je uvek išao is­pred svo­je je­di­ni­ce, vi­še vo­de­ći ra­ču­na o sa­bor­ci­ma ne­go o se­bi. Ta­ko iz bit­ke u bit­ku, kroz pr­ve tri rat­ne go­di­ne. Je­dan tekst, ko­ji je Ni­ko­la Jor­ga­no­vić ob­ja­vio u knji­zi „Te­tov­ski od­red” o to­me sve­do­či:

„Ko­man­dir 6. de­ban­žo­ve ba­te­ri­je ka­pe­tan Pa­vle Ka­ri­ma­no­vić, ko­ji se sa svo­ja tri to­pa na­la­zio kod de­sne ko­lo­ne, pra­vio je ču­da na svom prav­cu. Nje­go­vo ju­nač­ko dr­ža­nje i upra­vlja­nje va­trom pro­tiv svih de­lo­va ko­ji su po­ku­ša­va­li da se pro­bi­ju iza­zva­lo je di­vlje­nje i po­di­glo mo­ral do vr­hun­ca. Svo­jim to­po­vi­ma čas je ga­đao do­la­ze­će de­lo­ve iz Sko­plja, čas opet one iz Te­to­va ko­ji od­stu­pa­ju i be­že. Nje­go­vi dru­go­vi iz bor­be ni­ka­da ne­će za­bo­ra­vi­ti onu bes­pri­mer­nu pri­seb­nost i hra­brost, a isto­ri­ja ne­će ćut­ke pre­ći pre­ko ta­kvih iz­van­red­nih po­je­di­na­ca.”

Po za­po­ve­sti vr­hov­nog ko­man­dan­ta re­gen­ta Alek­san­dra, voj­vo­da Pe­tar Bo­jo­vić iz­neo je u 10 ta­ča­ka dr­ža­nje Ka­ri­ma­no­vi­ća u vre­me­nu od 8. do 14. av­gu­sta i od 1. sep­tem­bra do 23. no­vem­bra 1916. na po­lo­ža­ji­ma Cr­ne re­ke, Šu­ma­to­vač­kog vi­sa, Sko­či­vi­ra, Kru­šo­gra­da i Su­ho­do­la.

Ko je bila sultanija Hurem: Prva žena oslobođena ropstva

Na kra­ju iz­ve­šta­ja voj­vo­da kon­sta­tu­je: „Iz­no­se­ći ova­ko je­din­stven pri­mer ra­da i he­roj­sko dr­ža­nje ar­ti­lje­rij­skog ka­pe­ta­na pr­ve kla­se Pa­vla Ka­ri­ma­no­vi­ća, ja ga po­hva­lju­jem i is­ti­čem kao uzo­rit pri­mer ce­loj voj­sci. Po na­lo­gu Vr­hov­ne ko­man­de ja sam ka­pe­ta­na Ka­ri­ma­no­vi­ća pred­lo­žio da se od­mah una­pre­di u čin ak­tiv­nog ar­ti­lje­rij­skog ma­jo­ra i od­li­ku­je Ka­ra­đor­đe­vom zve­zdom sa ma­če­vi­ma če­tvr­tog ste­pe­na. Ova na­red­ba da se sa­op­šti ce­lo­kup­noj voj­sci.”

Ali rat­na sre­ća ni­je bi­la na­klo­nje­na ju­na­ku iz Go­sti­lja. Pa­vle je, ka­ko pi­še Mi­li­sav R. Đe­nić, tri pu­ta ra­nja­van u to­ku ra­ta. Pr­vi put na sa­mom po­čet­ku rat­nih okr­ša­ja u bor­ba­ma na Pe­ru­ni­ci sep­tem­bra 1914, ka­da je ra­njen u de­snu ru­ku, a dru­gi put u de­cem­bru 1915. na de­snoj oba­li Dri­ma, ka­da ga me­tak po­ga­đa u de­snu no­gu. Obe te ra­ne pre­bo­leo je bez po­sle­di­ca. Sle­de­ća je bi­la znat­no te­ža:

„U bor­bi kod Su­ho­do­la na Cr­noj re­ci 23. no­vem­bra 1916. to­kom go­nje­nja ne­pri­ja­telj­skih sna­ga pao je po­ko­šen ra­fa­lom i od­mah pre­net u bol­ni­cu. Ra­ne su bi­le fa­tal­ne. Am­pu­ti­ra­ne su mu de­sna no­ga i de­sna ru­ka i tu je bio kraj sjaj­ne voj­nič­ke ka­ri­je­re dvo­stru­kog zla­ti­bor­skog vi­te­za”, be­le­ži Đe­nić.

Na­kon ra­ta Ka­ri­ma­no­vić je na­sta­vio slu­žbu, u Vr­njač­koj Ba­nji pre­u­zeo du­žnost ko­man­dan­ta me­sta i uprav­ni­ka Od­ma­ra­li­šta za rat­ne voj­ne in­va­li­de. Osta­vio je le­pog tra­ga u tom banj­skom le­či­li­štu, či­ji su ga me­šta­ni sve­ča­no i sa za­hval­no­šću is­pra­ti­li ka­da je po­sle pen­zi­o­ni­sa­nja 1935. od­la­zio u Be­o­grad.

Pa­vle je u bra­ku sa su­pru­gom Vu­kom imao tro­je de­ce. Umro je 1954. u Be­o­gra­du i sa­hra­njen na No­vom gro­blju.

To­kom ka­ri­je­re Ka­ri­ma­no­vić je od­li­ko­van Or­de­nom Ka­ra­đor­đe­ve zve­zde sa ma­če­vi­ma če­tvr­tog re­da, Or­de­nom Ka­ra­đor­đe­ve zve­zde sa ma­če­vi­ma tre­ćeg re­da, sa dve Zlat­ne me­da­lje za hra­brost „Mi­loš Obi­lić”, fran­cu­skim Or­de­nom Le­gi­je ča­sti, fran­cu­skim Rav­nim kr­stom sa pal­mom, bu­gar­skim Kr­stom za hra­brost če­tvr­tog re­da i polj­skim Or­de­nom „Vir­tu­ti mi­li­ta­ri” pe­tog re­da. U ovo do­ba ime­nom Pa­vla Ka­ri­ma­no­vi­ća na­zva­na je jed­na uli­ca u tu­ri­stič­ki sve po­se­će­ni­jem Go­sti­lju, se­lu po­zna­tom po ču­ve­nom vo­do­pa­du.



Glas Javnosti/ P02S

SKINI APLIKACIJU