Dušanka predala 100 prijava za posao, ni jedan poslodavac se nije javio: "Osobe sa invaliditetom nisu manje sposobne"

"U poslednjih pet meseci sam poslala prijavu i biografiju na više od 100 oglasa za posao. I, uz tu prijavu - rešenje o prvom stepenu invalidnosti. To znači da mogu da radim osam sati dnevno, 40 sati nedeljno.

Ali - nijedan poslodavac mi se još nije javio", započinje svoju priču Dušanka Tomašević iz Zemuna, koja se redakciji N1 obratila sa željom da podeli lično iskustvo u vezi sa pronalaskom posla koje je, kaže, nažalost - vrlo teško i obeshrabrujuće. "Osobe sa invaliditetom nisu manje vredne, niti manje sposobne – potrebno je samo pružiti im priliku i razbiti predrasude koje nas prate kroz život", poručuje ova mlada žena.

Dušanka Tomašević ima 31 godinu, završila je Akademiju poslovnih i umetničkih strukovnih studija – smer pravo.

Po struci je, kaže, specijalista strukovni pravnik, ali u toj struci, međutim, nikada nije radila. Teško dolazi i do bilo kakvog drugog posla jer, kako kaže – poslodavci imaju predrasude prema osobama sa invaliditetom.

„Iako se konstantno prijavljujem na konkurse i oglase za posao, gotovo nikada ne dobijam poziv na razgovor. Verujem da je jedan od glavnih razloga to što sam osoba sa invaliditetom (prvi stepen invaliditeta). U više navrata sam naišla na odbijanje i zatvorena vrata, jer brojne firme i dalje ne žele da zaposle osobu sa invaliditetom, uprkos zakonskoj obavezi i potrebi za inkluzijom“, kaže ona.

Evo šta je najbitnije na razgovoru za posao, tajna uspeha je u ovim cakama

„Sve ovo me dodatno obeshrabruje, ali i podstiče da dignem glas i ukažem na ozbiljan problem diskriminacije koji osobe sa invaliditetom svakodnevno doživljavaju u Srbiji – od najranijeg detinjstva, pa sve do tržišta rada“, kaže Dušanka.

Da se, uprkos svemu, ne libi da „zasuče rukave“ i radi bilo kakav posao van struke pokazala je radeći i u kladionici, i u velikom trgovinskom lancu.

„U jednoj poznatoj kladionici, koja me je zaposlila, provela sam 13 meseci. Nažalost, taj posao sam morala da napustim jer je za mene bio isuviše fizički naporan. Rad u kladionici zahtevao je da budem i konobarica, i da služim goste, i da slažem piće, nosim ga u magacin, čistim lokal… A ja imam fizički invaliditet. Krećem se, ali imam problem da nosim nešto teško. Imala sam do sada šest operacija nogu… Tih 13 meseci sam radila kako sam znala i umela i dolazilo je do toga da posle posla, kada krenem kući, ne mogu da se popnem do zgrade, pa je tata je morao da silazi da mi pomogne. Zato sam ipak morala da dam otkaz. Ali posao mi je preko potreban pošto smo tata i ja sami, i njegova penzija nije dovoljna za život“, kaže Dušanka.

Poslednjih pet meseci je bez posla. Ni sama ne zna, kaže, koliko je tačno prijava za posao poslala.

„Više od stotinu, to je sigurno“, dodaje.

Šapić uklonio automobile sa mesta za invalide pre kontramitinga Vučića

Pre kladionice je radila i u jednom velikom trgovinskom lancu, gde je, priča, doživela mobing od zaposlene koleginice koja je trebalo da je uči poslu.

„Tu sam, nažalost, trpela psihičko zlostavljanje od žene koja mi nije bila šef. To je bio administrativni posao, mogla sam da ga radim, a ona je trebalo samo mi pomogne da uđem u posao… Psihički me je maltretirala do krajnje granice – nisam smela da imam pauzu za doručak, rekla mi je da oni jedu pre dolaska na posao, svaki dan me je po osam sati nadgledala da li sam otišla do toaleta… Pretpostavljam da se tako ponašala baš zato što je znala da mi je posao neophodan pa je mislila da ću trpeti sve to. A mnogo devojaka je pre mene otišlo zbog nje“, navodi naša sagovornica.

Dodaje da je u prethodnom periodu radila i u građevinskoj firmi koja je otišla u stečaj.

„Tu sam bila šest meseci, neprijavljena, a molila sam ih da me prijave, potrebno mi je da imam zdravstvenu knjižicu, da mi ide penzijsko osiguranje“, dodaje.

Boluje, kaže, od svoje pete godine.

Ko je PENZIONER INVALID kome Vučić neće da se "dodvorava za 300 dinara"

„Prolazila sam i osnovnu, i srednju školu, i fakultet… Niko nije hteo da pomogne da se stvore uslovi da lakše odem u školu, posle na fakultet, nije bilo razumevanja ni među profesorima, a kamoli da se neko potrudi oko nas… Pa danas u firmama nema ni prilaza za osobe sa invaliditetom“, priča Dušanka i dodaje da je samo, tokom njenog školovanja, postojao kombi GSP Beograd koji ju je vozio u srednju školu.

Poslodavci, ističe, imaju predrasude prema osobama sa invaliditetom.

„Možda misle da ćemo stalno ići na bolovanje? Ja sam samo jednom išla na bolovanje, i to zbog alergije koja mi je izazvala neko gušenje. Firme će, nažalost, pre da plate penale, nego da zaposle osobu sa invaliditetom. A nas ima mnogo koji bismo radili. Ja mogu da radim osam sati dnevno, 40 sati nedeljno, ali smatram da i osobe sa invaliditetom koje mogu da rade pet sati dnevno imaju pravo da rade. Osobe sa invaliditetom nisu manje vredne, niti manje sposobne – potrebno je samo pružiti  im priliku i razbiti predrasude koje nas prate kroz život“, poručila je naša sagovornica.



Glas Javnosti/ N01S

SKINI APLIKACIJU