SLOBODANKA ŠEFER: NARODNO BLAGO SAČUVANO NA PLATNIMA (VIDEO)

Naša sagovornica, Slobodanka Rakić Šefer slovi za jedno od najvećih imena u savremenom srpskom slikarstvu. Brojne izložbe, prestižne nagrade, među kojima I Vukova oplemenile su njenu bogatu umetničku biografiju.

Razgovaramo o umetničkim počecima, nesvakidašnjem daru, tematici  koja je odredila kao umetnika posve autentične poetike. Srpska narodna tradicija, motivi koji je određuju već vekovima unazada ovekovečena je na platnima Slobodanke Rakić Šefer.

Kako ste postal slikar I kako je slikarstvo postal Vaša sudbina I odredilo Vaš budući život?

 -Još  kao   sasvim  malena  devojčica, pre  polaska u  školu  želela  sam  da  postanem slikar, tada  se  to  zvalo ‘’živopisac’’. Švrljala  sam  po  svemu   i  svačemu ; prutićem  po  pesku  i  po  prašini,  pa  kredama   po  betonu,  hemijskim  olovkama    po   novinama,  drvenim  bojicama  na  poledjini   porodičnih  fotografija .  Sve  se  to   dešavalo  polovinom  prošlog , 20.veka  u  najlepšem  , najslikovitijem    i   najmirišljavijem   selu  u   Mačvi, u  selu  Lipolistu  nadaleko  poznatom  po  lipama   i  ružama. U  to  vreme  moja  baba  Katarina  vodila  me  je  često  na  liturgije  u  seosku  crkvu  ali  i   u  manastire  Radovašnicu,  Cokešinu   i  Petkovicu  na  obroncima  Cer  planine jer  je  deda  bio  dobrotvor  ovih  manastira   prenoseći   im  seoskim  taljigama  žito, brašno, vino, rakiju. Kasnije  sam  pošla  u  prvi  razred   u  susedno  selo  Duvanište  i uciteljica  nije  prepoznala  moj  dar  za   crtanje, po  njoj  sam   bila cak  netalentovana     i    imala  sam  dvojku  iz  crtanja. Moja  majka  je  videla  da  tu  nešto  nije  u  redu  pa  je  došla  u  Beograd   i  pokupovala  brojne  crtanke  koje  sam  ja  sa  lakoćom  kopirala  i  sama  ne  verujući  kako  učiteljica  ne  vidi  moj  dar.  Kad  sam  u  petom   razredu   krenula  u   školu      u  Šapcu , moj  nastavnik  likovnog,  Branimir  Žabaljac  još  na  prvom  času  likovnog   stajao  čitav  čas  pored  mene  oduševljavajuci  se kako  sam  maštovito  samo  perom  i    tušem  predstavila  nadaleko  čuveni   šabacki  vašar.Tada  sam  se  prvi  put  potpisala punim  imenom   i prezimenom   i  taj  rad  je  nastavnik  odneo  u  zbornicu, uramio  ga   i  on  je   tamo  stajao  decenijama  dok  ga  nije  poneo  kuci  svojim  odlaskom  u penziju   Tada  sam  ,od  petog  do  osmog  razreda   osnovne  škole  u  skoli  ‘’Vuk  Karadzić’’ u  Šapcu imala  i  svoje  prve  dve  samostalne  izložbe  jer  su  svi   zidovi  po  hodnicima  te  stare , ogromne  škole  bili  ispunjeni  mojim  radovima  koji  su  stajali  celo  polugodište. Kasnije  se sve  namestalo   nekom  višom  silom.  Počela  sam  da  učim  slikarstvo  kod  poznate  šabačke  slikarke  Mare  Lukić  Jelesić  ,ucenice  Bete  Vukanović  koja  je  diplomirala  slikarstvo  u  Minhenu.  A  kad  sam  krenula  u  Šabačku  gimnaziju, već  od  drugog  razreda  gimnazije  sasvim dobrovoljno, bez  ikakve  veze, mene  tada  nepoznatu  devojčicu  preuzela  je   i  do  upisa  na akademiju  vodila, akademik  i  profesor  Ljubica  Cuca  Sokic. Upisala   sam  se  bez  problema  iz  prvog  puta   i  od  tada  je  slikarstvo  postalo  moj  zivot. Iako sam  imala  tri  ponude  da  radim  kao  profesor  na  akademijama, učtivo  sam  ih  odbila, sad  vidite   koliko  sam  sigurni   i  dobro  plaćen posao  odbijala  zarad  umetnosti.

 Kako su dominantni motivi u Vašem stvaranju postali zapravo oni motivi koji znače srpsku narodnu tradiciju I kulturu?

-Vec   na  akademiji  sam  znala, osećala   i  razumela  da  je  najbolja ,  najjača   i  najubedljivija  ona umetnost  koja  proizilazi  iz  dubine  bila  samog  umetnika.  Ne  dakle,iz  škola  ili  iz  zanata, već  iz onog duboko  ličnog  sa  čime  smo  došli  na  ovaj  svet   i  što  je  genetski  kod  svih  nas. Zato   su  za   celo  moje   umetničko  biće  vezani     narodni  običaji  u  Mačvi, prela   i  posela,  igranke  ispod  starozavetnog  nadaleko  poznatog   i  čuvenog  Krivog  bagrema, priče , legende, šabački  vašar, kićenje  neveste   dedine  čeze  i   fijaker, dedin  vinograd, njegovi  sljivici  i  visnjici, Babine  cvetne  bašte  i prelepi  povrtnjaci   iz  kojih  i  danas  osećam  miris  sveže  ubranog  paradajza…,Bože  koliko  je  tu  bilo  nepatvorene  lepote, mirisa  i  ukusa ?  Lepota  Božja! Zašto   bih  onda  slikala  nešto  što  nisam  ja? Umetnici  koji  nemaju  takva  osećanja  moraju  da  slikaju  ukusne  šare  koje  dobro  stoje  na  slici,ja  nosim  obilje  doživljaja  u  svojoj  duši   i  oni  jos  nisu  svi  stigli  na  red  da ih  pokažem.

Kako kada se okrenete unazad vidite svoj stvaralački put?

   -Ostvarila  sam  tačno  sto  samostalnih  izložbi od  kojih  8o %  u značajnim  galerijama,muzejima  i  institucijama  kulture  a  manji  deo  u  radnim  organizacijama  uglavnom  otvarajući  svojim  izložbama  njihove   galerije.Imala  sam  sreću   da  su  me  podrzavali   i  likovni  I  kritičari   i  publika.  Zato  što  sam  uvek  radila  iskreno  iz duše one   i  onakve  slike  koje  bih   i   sama  držala  na  svojim  zidovima. Tako  je  svaka  slika  u  svojoj  sredini  bila  svojevrsni    ambasador   za  druge   ljude  koji  su  dolazili  po  svoju  sliku. Zato  se  danas  bezmalo četiri hiljade   mojih  slika  nalazi  na  svim  kontinentima  u  mnogim  porodicama  gde god  žive  ljudi  sa  jugoslovenskih  prostora.  Njima  je  moja  simbolika draga   i  prepoznatljiva, ona  nosi  mirise   i  sećanje  na  detinjstvo, na  zavičaj. Nisam  promašila  put  kojim  sam  prošla.  Nisam  puno  ni  lutala, boje  su  tekle  kroz  moj krvotok   i   ja  sam  se  tome  priklonila  bez  sumnje,  bez  kalkulacija  ali uz  svakodnevni  rad. Baš  kao  seljak  na  svojim  njivama.

(Glas javnosti)

SKINI APLIKACIJU