Čovek i njegov magarac obezbeđuju ljudima vodu u Gazi nakon izraelske opsade
Autor: Glas javnosti
Džemil al Karubi i njegov magarac su prodavali povrće, a sada šetaju po komšiluku i dostavljaju vodu žednima.
Džamil al Karubi se navikao na svoju novu dnevnu rutinu u proteklih devet dana. Svaki dan se budi pre izlaska sunca. Zatim, nakon što se pobrinu za sve što je potrebno njegovoj porodici, on i Almond, njegov magarac, kreću na ulice Gaze sa kraterima da bi ljudima u svom komšiluku podelili čistu vodu za piće sa zadnje strane svojih kolica.
„Dogovorio sam se sa svojim drugarom Almondom, da ću mu svaki dan davati dodatnu vreću hrane, ako se bude rano svakog dana i ako mi pomogne da napunim rezervoar za vodu i podelim je po komšiluku“, kaže Džemil.
„I od tada poštuje naš dogovor.”
Pre početka rata, 34-godišnji muškarac je prodavao povrće sa zadnje strane svojih kolica. Sada, otkako je počelo bombardovanje, on i Almond čine sve što mogu da naprave razliku za što više ljudi.
Pre nekoliko godina, Džamil, čije ime na arapskom znači „prelepo“, nasledio je bunar nakon očeve smrti.
Sada, pre nego što se pobrine za potrebe svoje porodice za vodom, on napuni dva velika rezervoara i šeta po komšiluku, dozivajući komšije da iznesu svoje rezervoare za galone i kese za vodu da ih dopune.
Džemil živi sa majkom, suprugom i četvoro dece i kaže da njihov bunar ima dovoljno vode da spreči njegove komšije da ožedni nakon što su izraelske snage prekinule snabdevanje enklave vodom i strujom pre više od nedelju dana.
Za Džemila je donošenje te odluke bilo lako, on veruje da ljudi treba da budu zajedno i to uverenje primenjuje u praksi. Neće prihvatiti novac za vodu, iako bi njegova radnička porodica definitivno mogla da ga koristi.
„Ne prodajem je, ja je distribuiram besplatno“, kaže on. „Ako ja ne pomognem svom narodu, ko će im pomoći? Izrael? Sumnjam."
Jedan od Džemilovih komšija rekao je da je voda vitalna, da mogu da žive bez interneta ili čak struje, ali ne i bez vode.
„Samo ne znam šta bismo radili da Džemil nije tu“, kažu. „Pokušali smo da odemo do humanitarnih agencija da uzmemo vodu, ali tamo su velike gužve i voda nema čist ukus."
Džamil kaže da je želeo da ode dalje od svog komšiluka kako bi pomogao više ljudi, ali ruševine koje su ostavili izraelski raketni napadi onemogućili su njegovo vođenje kroz granatirane ulice. Uprkos zabrinutosti njegove porodice i strahu da bi ga kretanje sa kolicima moglo izložiti povredi, oni ne žele da spreče Džamila da preduzme ovaj domaći napor.
Džamilov najmlađi sin Osama je rekao: „Moj otac smatra da ima obavezu da pomaže ljudima, bilo kome, čak i strancima. Najsrećniji je i najponosniji kada ljudi mogu da odu u krevet noću, a da nisu žedni."
On nastavlja: „Naravno, veoma je opasno, projektili padaju neselektivno širom Gaze. Ali ne možemo da ga sprečimo. Ljudi nas vole i to je sve što možemo da želimo zauzvrat."
Ponekad Džemil i Badem distribuiraju povrće poput limuna, krompira i svega što nađe u svojoj bašti što je dodatno za potrebe njegove porodice.
„Ne smeta mi da dajem besplatno povrće kada imam više“, kaže on. "To čini mene i ljude srećnijim."
Njegov trud i hrabrost ne ostaju necenjeni, jer Džamilove komšije često nude hranu Almondu i insistiraju da je prihvati, kako bi Almond mogao da nastavi da pomaže Džemilu da radi ono što rade svaki dan.
Džemil ne prati politiku niti zna kada bi rat mogao da se završi. Zna samo da su mu komšije žedne.
„Sve dok su moji ljudi u potrebi“, kaže on, „biću tu, pokušavajući da pomognem koliko god mogu.“
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
