Prvi korak sa mrtve tačke - promena izbornog sistema

Za ovu vlast često se kaže da je „stabilokratija”, ali posle 1. novembra ona to više nije. Deo društva zahvatila je groznica promene, a kao jedno od glavnih rešenja ističe se „prelazna vlada”, koja bi pripremila „slobodne i poštene izbore”.

Međutim, i najslobodniji i najpošteniji izbori ne bi doneli gotovo nikakvu pozitivnu promenu ako bi ostao sadašnji izborni sistem. On je i osmišljen tako da Srbijom, šta god da se dogodi, nastavlja da vlada stranačko-liderska oligarhija, a ne Narodna skupština.

Po našem sistemu građani na izborima glasaju za stranke, što će reći za njihove lidere, a ne za poslanike, odnosno ne za one koji će ih zastupati.

Srbija je jedna izborna jedinica, pa kad se izbroje glasovi gleda se koliko je koja stranka dobila mandata i sa njene liste skupštinari ulaze u parlament. Naravno da poslanici onda odgovaraju stranačkom vođi, koji ih je na listu i stavio, a ne biračima.

Dok se to ne promeni, nema nama sreće u političkom životu. Poslanici moraju da budu na svoje ime birani na terenu, tako da svaki kraj tačno zna koji je njegov poslanik i kome ljudi u nevolji mogu da se obrate.

Pošto po našem ustavu skupština ima 250 poslanika, Srbiju treba podeliti na 250 izbornih jednica, tako da svaki pedalj Srbije ima nekog predstavnika u parlamentu.

Prema sadašnjem sastavu skupštine (birane 2023), jedan poslanik u Beogradu dolazi na 17.000 stanovnika, dok u Topličkom okrugu (Prokuplje, Blace, Kuršumlija, Žitorađa), ili pak u Pirotskom okrugu (Pirot, Bela Palanka, Babušnica, Dimitrovgrad) jedan poslanik pada na 77.000 ljudi.

Beograđanin je pet puta politički vredniji od Prokupčanina! Zato je Beograd bolesno narastao nauštrb unutrašnjosti Srbije koja umire, a političare u ovakvom sistemu baš briga, jer može da ih bude baš briga…

U 250 izbornih jednica poslanika treba birati na ime, i to po jednokružnom većinskom sistemu – ko osvoji najviše glasova, taj postaje poslanik.

Ne treba drugi krug, pa da se svi udruže protiv jednog (kao u Francuskoj), nego neka se trči trka, pa ko prvi prođe kroz cilj taj je pobednik i gotovo.

Zašto je ovaj sistem dobar za današnju Srbiju? Zato što on resetuje demokratiju i sve vraća na polazne pozicije. To je situacija u kojoj poslanici postaju glavni činilac u stranci, oni grade stranke, pa partijski lideri više ne mogu da diktiraju celokupnu politiku.

Neko će reći da ovakav sistem najviše odgovara naprednjacima. Ali to nije tačno, jer njihovi ljudi na terenu najčešće nemaju ugled. Političku moć njima daje stranka, ne njihova lična postignuća, ma koja vrsta da se uzima u obzir.

Ovo rešenje je dobro i za nacionalne manjine, koje su koncentrisane u pojedinim opštinama, tako da će svakako biti u skupštini predstavljene svojim ljudima.

Pogotovo je ovakav model dobar kao početak izvlačenja Srbije iz kolonijalnog položaja. Strancima je danas dovoljno da pritisnu dva-tri čoveka, i da postignu šta žele. Ali, sa skupštinom biranom po jednokružnom većinskom sistemu, morali bi da lobiraju pedeset ili sto ljudi, što je daleko teži posao.

Najbolje od svega je da će se većina poslanika, posle sednice, morati vratiti kući, u unutrašnjost, gde će sretati svoje komšije-birače. Zato će dobro da razmisle da li će, kao sada, da glasaju na zvonce, kao ovce.

Naravno da ovo rešenje ima svojih mana, kao i svako drugo uostalom. Ali, u ovom trenutku njegove prednosti su izrazite, upravo sa stanovišta resetovanja srpske demokratije.

Protiv njega će biti, naravno, svi stranački lideri, kao i njihove politički i intelektualni trabanti. No, ako javnost zaista hoće promenu, i to kvalitativnu u odnosu na dosadašnje stanje, pritisnuće političku elitu i najzad ćemo se pomeriti s mrtve tačke.

Kasnije, kada se stranke reformišu iz liderskih u korporacijske, ovaj izborni sistem može i da se modifikuje. Lično sam se još pre deset godina zalagao za uvođenje roditeljskog glasa, ne samo iz demografskih razloga, već i zato da bi populacija do 18 godina takođe bila predstavljena. I druge ideje su dobrodošle, ali sada, u ovim okolnostima, ne treba eksperimentisati. Valja samo primeniti model koji je bio na početku moderne demokratije, postavši njen temelj i od toga dalje ići.

Dakako, sve je ovo pod pretpostavkom da želimo demokratski izlazak iz naše političke krize. Nisam baš siguran da oko toga u našoj eliti postoji konsensus. Ali, uveren sam da je za obične ljude, za narod koji život nije mazio (a neće ga ni maziti), ovo najbolji i najjednostavniji način da dobiju znatno veći uticaj na vlast nego što ga sada imaju.

Glas javnosti/Iskra.co, Slobodan Antonić