Odgovor Glasa javnosti na albansko falsifikovanje istorije:  Albanci, jedini narod u Evropi, toga vremena bez svog jezika, pisma, književnosti i nacionalne svesti (Treći deo)

Portal Glas javnosti iz pera uglednog srpskog istoričara Bojana Draškovića i sa dokumentima poznate bugarske istoričarke Teodore Toleve (1968-2011.) odgovara falsifikatoru istorije, albanskom istoričaru Jusuf Budžovi, koji ne TV Priština  izrekao, blago rečeno, laži i debele istorijske  izmišljotine, ustvrdivši da je dinastija Nemanjića ilirskog porekla, a da je srpska nacija formirana tek u 19. veku?! I,  argumentima dokazuje koliki je Budžofi falsifikator istorijei...ali istovremeno raskrinkava i obelodanjuje mešetarsku ulogu Austrougarske i Vatikana...
         

Albanski jezik bio je indoevropska mešavina različitih jezika, čija ju je osnovu činilo svega 2230 reči; među kojima je detektovao 540 reči slovenskog porekla, 870 novogrčkog porekla, 1420 reči romanskog i turskog korena i oko 400 reči koje bi pripadale starom indo–germanskom nasleđu. 

Stanje u albanskim školama početkom 20. veka bilo je više nego katastrofalno. Prema podacima Austrougarskog konzula iz prekovardarske Makedonije, početkom veka Grci su na tom području raspolagali s 350 škola, Bugari sa 188, Srbi sa 101, a Vlasi – Cincari (Arumuni) s 35 škola, dok su Albanci raspolagali sa svega 7 škola za dečake i dve za devojčice, na italijanskom jeziku, koje je finansirala Austrougarska, ali se u njima nastava odvijala na italijanskom jeziku. Ove škole su bile raspoređene na sledeći način: u Skadru 2 škole za dečake i 1 za devojčice, u Draču 1 za dečake i 1 za devojčice, u Široku, Peći i Prizrenu po jedna za dečake i u Skoplju 1 škola za dečake.

 

Poređenje sa Crnom Gorom

 Kolika je u to vreme bila kulturna zaostalost Albanaca može se sagledati ako bi se njihovih 9 škola na blizu milion i po stanovnika uporedilo s kulturno–prosvetnim prilikama u Crnoj Gori, čija populacija jedva da je prelazila broj od 200.000 stanovnika. Naime, u Crnoj Gori je krajem 19. i početkom 20. veka radilo između 41 osnovne škole u 1871. godini (pre Velike istočne krize i teritorijalnog proširenja) i 136 škola u 1909. godini, sa 198 nastavnika i više od 12.000 učenika. Takođe, nastava je bila besplatna i obavezna. Istovremno sa crnogorskim osnovnim školama postojale su i srednje škole poput Bogoslovsko-učiteljske, više gimnazije na Cetinju, devojački institut, niže gimnazije u Nikšiću i Podgorici, kao i oficirski kursevi.

U pogledu civilizacijskih vrednosti malobrojni, plemenski organizovani, ali zato državotvorni i nacionalno svesni Crnogorci, stajali su na nesagledivoj visini u odnosu na Albance, jedini narod u Evropi, toga vremena bez svog jezika, pisma, književnosti i nacionalne svesti. 

Glavni problem u civilizovanju Albanaca od Austrougarske bio je taj što se nastava odvijala na italijanskom jeziku, tako da je školovani kadar više naginjao Italiji i njenoj kulturnoj politici nego Austrougarskoj. Tako je, prema rečima austrougarskog konzula u Skadru Ipena (Theodor Anton Max Ippen, 1861–1935; [Deutsch 2017:] Austrougarska, svojom kulturno–prosvetnom politikom, ustvari radila za svog neprijatelja i konkurenta. 

U tom kontekstu Ipen 1897. godine, stvara plan za otvaranje mreže albanskih škola koje će sprovoditi proaustrijsku politiku. Ipenov plan, ne mnogo kreativan, krenuo je od rimokatoličke osnove. On je zaključio da u Severnoj Albaniji ima oko 100 katoličkih parohija u kojima bi trebalo oformiti oko 100 budućih škola, čiji troškovi ne bi prevazilazili cifru od 20.000 franaka godišnje po školi, što je izuzetno niska cena ukoliko bi se u obzir uzela činjenica da je samo jedna italijanska četvorogodišnja škola u Skadru Italiju koštala 30.000 franaka godišnje.

Škola nije mogla da funkcioniše bez učitelja, koje je trebalo izabrati između 10 i 12 kandita sa svršenom osnovnom školom koji su možda pohađali neke časove u nekoj višoj školi. Njih bi, prema Ipenu trebalo poslati u katolički institut u Salcburgu na doškolovanje. Oni bi tom prilikom živeli u internatu, organizovanom u katoličkom duhu i pod katoličkim nadzorom, koji bi tom prilikom stekli poslovičnu katoličku disiplinu a politički bi se vezali za interese Monarhije. 

Krajem oktobra 1897. Ipen precizira u Severnoj Albaniji 12 potencijalnih lokacija u kojima bi se otvorile ove austrougarske albanske škole, u koje bi bečka vlada trebala uložiti jednokratno sumu od oko 360.000 franaka, a čitavo njihovo godišnje izdržavanje ne bi prelazilo sumu od 144.000 franaka godišnje. 

 

Rimokatolički – prozelitski karakter

Iz ovog Ipenovog plana jasno se može zaključiti da je glavni cilj Austrougarske u njenoj kulturnoj i prosvetnoj politici među Albancima imao izrazito rimokatolički – prozelitski karakter. Jer bi okosnicu buduće albanske inteligencije, samim tim i predvodnici albanskog kulturnog i nacionalnog pokreta, činili rimokatolici. 

Svakako da bi glavni saveznici Austrougarske po ovom pitanju trebali da budu jezuiti, tako da je o svemu ovome svoje mišljenje izneo i glavni jezuitski general Ludvig Martin, ambasadoru Austrougarske pri Svetoj Stolici, grofu Reveportu, koji Toleva u svom radu u celosti citira.

Naime, u tom pismu, finim uglađenim stilom i diplomatskim jezikom, jezuitski general Martin, oštro kritikuje bečku vladu, zato što ne ulaže dovoljno novca u formiranje besplatnih osnovnih škola, obdaništa i sirotišta koja bi bila pod nadzorom Rimokatoličke crkve. Jer, prema njemu, Albanci, kod kojih prosveta i kultura nisu na visokom nivou, zapravo uopšte ih nemaju, neće ni jednu paru uložiti na školovanje svoje dece, oni će decu pustiti u škole samo ako su ubeđeni da ih njihovo školovanje neće nimalo koštati.

Austrougarske škole, koje su formirale štedljive bečke birokrate, pokazale su se mnogo lošijim od škola koje su formirale znatno siromašnije balkanske države. One ne samo da su bile loše finansirane nego su bile i loše vođene. Ipen, koji je, po svemu sudeći bio izrazito škrt čovek, želeo je da postigne maksimalne rezultate uz pomoć minimalnih ulaganja, što se u krajnjoj meri izrazito negativno odrazilo na ceo zamišljeni sistem albanskog obrazovanja pod austrougarskim nazorom. 

 

Časne sestre iz Hrvatske predaju albanski

 Konzul u Prizrenu Pisko, 23. jula 1897, piše da bi učitelj koji dobro vlada slovenskim jezikom mogao postepeno da u nastavu uvodi albanski jezik, kao što je potrebno angažovanje većeg broja časnih sestara u nastavi za devojčice. Takođe, Pisko predlaže i uvođenje jedne srednje škole u Skoplju, gde bi se školovali budući albanski učitelji.

Godine 1898. katolički nadbiskup u Prizrenu Paskvale Troksi, od Austrougarske traži donacije za katoličke škole u Prizrenu, Đakovici i Peći, kao za školu milosrdnih sestara u Peći. Časne sestre i učitelji u ovim školama dolaze uglavnom iz Hrvatske. 

Austrougarska radi na stvaranju religijskog protektorata nad rimokatolicima u Albaniji. U Ipenovom izveštaju jasno se ukazuje na vezu austrijske vlade i jezuitskog reda. Cvidinek u svom izveštaju piše da se u izjavama konzula Austrougarske ne kaže ništa – ni jedna reč – o ponašanju jezuita u Albaniji, koja bi svedočila u prilog njihovoj odanosti interesima Monarhije. 

 

Sporazum sa jezuitima

 Zbog velikih teškoća prilikom organizovanja nastave na albanskom jeziku bečka vlada pokušava da organizaciju čitavog tog poduhvata prepusti jezuitima, sa čijim generalom uspostavlja sledeći sporazum: 

1.       Da se general privremno odrekne prisajedinju Albanije kao jezuitske provincije, iako je ono veoma poželjno. Ovo zbog toga da se ne bi probudila nikakva sumnjičavost koja bi mogla doneti opasne posledice po austrijske političke ciljeve.

2.       Imenovanje austrijskog jezuite za rektora papske škole.

3.       Pružati materijalnu podršku redu za sva pitanja koja se tiču njegovih škola.

4.       Jezuiti moraju redovno informisati Ministarstvo spoljnih poslova u Beču. Ministarstvo se sa svoje strane obavezuje da informiše oca, generala reda, o svemu što se odnosi na delovanja koja diplomatski agenti preduzimaju.

5.       Pružiti upustva višim instancama reda u Albaniji kako da informišu austrijske konzularne funkcionere o bilo kom pitanju vrednom razmatranja, tako da se od strane carskih i kraljevskih konzula radi na uspostavljanju dvostruke kontrole nadgledanja ponašanja jezuita prema sili zaštitnici i kako bi na taj način dobili pravo da iz Albanije udalje bilo kog pripadnika reda koji bi bio predmet protesta Monarhije. 

6.       Sa svoje strane, i nasuprot svemu tome, Austrougarska se obavezuje da svojim konzulima izda odgovarajuće naredbe, kako bi u granicama mogućeg podsticali aktivnosti jezuita, uvek pod uslovom da se svaki sveštenik jezuita, ako mu u bilo kom slučaju zatreba pomoć, obrati isključivo austrougarskim agentima. 

U vezi s tim red nudi Austrougarskoj sledeće usluge:

1.       Stvaranje pedagoškog centra – Collegio comerziale – pri Trgovačkoj školi u Skoplju, gde će se obrazovati nastavnici kad stignu u Albaniju.

2.       Saopštenje o svim primedbama koje jezuitski sveštenici daju o profesorima i školama tokom svojih misionarskih putovanja (u ovom slučaju oni su svojevrsna prosvetna inspekcija).

Diskretna i efikasna kontrola ponašanja jezuitskih sveštenika.

Ipen podržava jezuite dok baron Cvidinek prema njima gaji izvesne sumnje.

 

Uloga Rimokatoličke crkve u formiranju albanske nacije

 Vladan Đorđević tačno otkriva ulogu Rimokatoličke crkve u formiranju albanske nacije, što potvrđuje i disertacija Teodore Toleve; on o tome kaže sledeće: „Otkuda je to svemoguća katolička crkva, koja inače u svima državama evropskim, u kojima je katolička vera vladajuća, onakva čudesa pravi, nije mogla u Arbaniji ništa učiniti? Otuda što katolički sveštenik u Arnautluku ne može da živi i da radi samo za svoj duhovni poziv. Sveštenici su u toj zemlji politički agenti dveju velikih sila, koje se među sobom bore za prevlast u Arbaniji, i koje te sveštenike izdržavaju samo zato da vrše političku propagandu za njih.

Primer Prima Dokija u potpunosti potvrđuje Đorđevićev stav. Prvi i osnovni korak za stvaranje albanske nacije bio je formiranje njihovog književnog jezika, na čijoj bazi bi se formirao sistem narodnih škola, koje bi za cilj imale stvaranje nacionalne inteligencije i uobličavanje nacionale ideje. Na tom putu glavni problem je predstavljalo pitanje alfabeta koje se veoma teško rešavalo i bez kojeg bi čitav trud na stvaranju nacionalnog jezika i književnosti ostao uzaludan. U Beču je pitanje albanskog alfabeta predstavljalo veliki problem, jer bez jedinstvenog alfabeta i kodifikacije albanskog književnog jezika, albanska književnost i pismenost uopšte ne bi bila moguća, a samim tim ni razvoj njihove nacionalnosti i državnosti.

Prema rečima, Vladana Đorđevića, začuđuje koliko je albanski jezik i njihova narodna književnost siromašna. Oni uošte nisu imali ni epova ni mitova, o čemu govori i Vladanov najljući protivnik Dimitrije Tucović; koji kaže: „Za potvrdu toga ni nemamo nikakve zbirke arbanaskih narodnih pesama, ali imamo zbirku pesama plemena Kuči koje potvrđuju još nešto više, naime, da drukčiji karakter nema ni poezija crnogorskih plemena.“ Začuđujuće interesantna konstatacija vođe srpske socijaldemokratije koji u nedostaku albanske nacionalne književnosti prosto pozajmljuje književnost iz plemena Kuča, koje, iako blisko Albancima, ipak je srpsko pleme, kao što je na albanskom Mar Miljan, ili Marko Miljanov, srpski književnik i crnogorski vojvoda, jer je pisao na srpskom jeziku. Prema Vladanu Đorđeviću, koristeći se Etimološkim rečnikom tadašnjeg albanologa Gustava Majera iz Graca, objavljenim 1891. godine u Strazburgu; čije je usluge na kodifikaciji albanskog alfabeta takođe koristila i bečka vlada, albanski jezik bio je indoevropska mešavina različitih jezika, čija ju je osnovu činilo svega 2230 reči; među kojima je detektovao 540 reči slovenskog porekla, 870 novogrčkog porekla, 1420 reči romanskog i turskog korena i oko 400 reči koje bi pripadale starom indo–germanskom nasleđu. 

Drugim rečima, početkom veka Albancima je, rešavanjem Istočnog pitanja, u korist balkanskih država i nacija, pretila asimilacija i nestajanje koje su Austrougarska, Italija i Vatikan, uspela da spreči, formiranjem albanske nacije. 

 

Baron Cvidinek, aktivni tajni savetnik cara

 Baron Cvidinek, aktivni tajni savetnik cara, krajem 1897. godine, zadužuje Austrougarskog vicekonzula u Prizrenu Rapaporta, prilikom njegovog poslednjeg boravka u Beču da pripremi informacije o ovom osetljivom pitanju. 

Rapaport, 31. januara 1898. godine šalje rezulatate istraživanja u vidu detaljnog izveštaja, kao i aneks od tri tabele albanskog alfabeta, koje je Toleva detaljno istražila su svojoj disertaciji. Rapaport u aneksu 1 navodi čak 17 različitih oblika pisanja albanskog jezika i 20 metoda transkripcije. Pitanje alfabeta je, u stvari pitanje identiteta; a postojanje latinične i arapske simbolike ne treba smatrati spornim za Albaniju budući da čine zajedničko dobro muslimanskog i hrišćanskog sveta. Rapaprot za potrebe albanskih škola predlaže latinični alfabet, ali takođe konstatuje, da bi za potrebe albanske književnosti, bilo potrebno, a priori stvaranje književnosti u kome bi se pitanje razrešilo samo po sebi.

Dana 9. avgusta 1898. Ministarstvo spoljnih poslova po pitanju alfabeta angažuje stručnjake poput dvorskog savetnika dr Talocija i profesora Majera iz Graca, a takođe i konzula u Skadru Ipena. Beč je pripremio izradu Biblije na albanskom jeziku koji je po novom alfabetu sastavio konzul Ipen zajedno s rimokatoličkim klericima u Skadru.

 

Srpski jezik kao uzor 

Kao model, koristili su latinično pismo kakvo se koristilo u školama u Bosni (što znači, da im je srpski jezik služio kao uzor), čime su se u velikoj meri približili Dositeju Obradoviću koji je radio kao učitelj u Valoni, gde je dobro naučio albanski jezik i za korespodenciju na njemu vešto se koristio srpskom ćirilicom.

Oko alfabeta uključen je opat Doki, koji 23. aprila 1901. godine odlazi u Delbenisti u posetu nadbiskupu, monsinjoru Bjankiju, koji odbija austrijski alfabet, ali predlaže sazivanje skupštine albanskih prvaka koji će odlučiti o tom pitanju, pošto će na taj način i njegovo društvo Baškimi – promovisati svoj alfabet . Te 1901. godine, po ovom pitanju nije postignut nijedan dogovor. 

 

Italija ugrožava interese Beča

Godine 1905. italijanski konzul u Skadru piše da se u Italiji štampaju albanski udžbenici na osnovu alfabeta društva Baškimi, čime je Italija direktno ugrozila interese Beča, koji pod hitno mora da reaguje i reši sporno pitanje albanskog alfabeta. Iz ovog izveštaja, jasno se vidi da je opat Primo Doki, ustvari sve vreme sedeo na dve stolice i da je, možda (pouzdanog dokaza za to nemamo, ali sve činjenice ukazuju na to) primao novac kako od Austrougarske, isto tako i od Italije, pokušavajući na sve moguće načine da među Albancima uzdigne svoje malobrojno rimokatoličko pleme – Mirdite i da im, nevoljno, nametne svoju verziju latiničnog alfabeta.

 

August Ritter von Kral

 Shvatajući da su možda, nesvesno, radili za interese Italije u Albaniji, bečka diplomatija 1905. u Skadar, šalje čoveka koji će konačno Albancima rešiti pitanje alfabeta – Avgusta Ritera fon Krala (August Ritter von Kral, 1869–1953; [Deutsch 2017]. 

Fon Kral, jasnije od svojih prethodnika uviđa da je najrašireniji alfabet ustvari onaj koji je poznat kao Frašeri pismo, a nastao je na skupštini albanskih prvaka 1880. godine. Ovo pismo smatrano je „narodnim“ i u velikoj meri obuhvatalo je oblasti gde se govorilo dijalektom Gega, čime je bilo prihvatljivo i za muslimane, ali je imalo neka nezgodna slova, koja je na fin način trebalo zameniti latinicom. Najveću smetnju fon Kralovom radu činio je, niko drugi do opat Primo Doki, koji njegov rad na ubrzanom ustanovljavanju univerzalnog albanskog alfabeta doživljava kao akt ličnog neprijateljstva. Kral uspeva da izoluje Dokija i da od njega izmami saglasnost, da će se njegova stranka podrediti onom alfabetu koji odabere većina albanskih prvaka. Istovremeno, dok je izolovao Dokija, austrougarski diplomata uspeva i da izoluje Mehmed bega Frašerija, koji je u međuvremenu postao istaknuti član mladoturske partije. Kral 1908. godine organizuje kongres u Bitolju, koji se isključivo bavi ovim pitanjem: To je  vreme značajnih diplomatskih aktivnosti vezanih za izgradnju Sandžačke železnice, kao i njoj rivalske Jadranske železnice, koju forsiraju Italija, Srbija i Rusija.

Takođe je važno istaći, da u julu 1908. izbija Mladotruska revolucija, koja je u svom programu turskog nacionalizma imala za cilj pretvaranje Turske u nacionalnu državu, sekularnog tipa, sa zvaničnim latiničnim pismom, što će u stvarnosti biti ostvareno tek u vreme Ataturkove diktature. Sve ove promene pozitivno su se odrazile na rad kongresa, koji je zvanično usvojio kompromis oko alfabeta; kao zvanični albanski alfabet koristiće se oba pisma; Frašerijevo pismo i pismo društva Baškimi. Frašerijevo pismo dominiraće među Gegima i muslimanima, a Baškimi među rimokatolicima i Toskama.

Ipak, izuzetno značajni rad konzula Krala, ovim se ne završava. Njegova glavna uloga za kulturni život Albanaca odigrala se u toku Velikog rata, kada je Austrougarska, uspela da okupira ovo područje 1916–1918. godine. Tada se Kral vraća u Albaniju, u svojstvu civilnog komesara zemlje, i osniva izuzetno zanačajnu instituciju – Albansku književnu komisiju, koja je imala ulogu cenzora zvaničnih akata, novina i izdanja na albanskom jeziku. Tek za te nepune dve godine, austrougarske okupacije Albanije, Kral uspeva da Albancima silom nametne onakvo pismo kakvo je najviše odgovaralo austrougarskim interesima i da na taj način trajno udari pečat albanskom književnom jeziku i budućoj albanskoj kulturnoj i nacionalnoj politici, koja je preživela Veliki rat, Austrougarsku i koja je nastavila da se razvija sve do današnjih dana.

 

Titova Austrougarska, „Mala Austrougarska“

 Srpski čitalac ne može da ne primeti analogiju između austrougarske politike prema Albancima i one koju je u komunističkoj Jugoslaviji sprovodio Josip Broz Tito. Doduše, Toleva sasvim jasno na početku studije Broza naziva ocem novih postjugoslovenskih nacija, formiranih po ranijoj bečkoj recepturi, što sasvim opravdava tvrdnju Alena Tejlora o Josipu Brozu kao poslednjem Habzburgu [Tejlor 2001]. Titova Jugoslavija, u svojoj suštini i državnoj ideji koju je zastupala, bila je svojevrsna „Mala Austrougarska“, u kojoj je, za razliku od prethodne gde je stub državne politike činio odnos Nemaca i Mađara, u njenoj balkanskoj replici taj odnos bio je zamenjen odnosom Srba i Hrvata.

Takođe, se ne bi moglo reći, ni za jednu od ovih državnih tvorevina – veštačkih i krajnje nedemokratskih – da su predstavljale, kako se to dugo verovalo i u istoriografiji često isticalo, nikakvu „tamnicu naroda“, pre bi se dalo zaključiti da su obe države bile svojevrsne „tvornice naroda“ i novih nacija, a da je taj princip naročito bio primenjivan i u slučaju komunističkog SSSR–a. Upravo disertacija Toleve, rađena na osnovu originalne, nove arihivske građe, jasno ukazuje na činjenice, da su mnoge nacionale ideje, koje su se činile originalne i stvorene same po sebi bile plod dobro organizovanog i vešto smišljenog političkog projekta, izraženog kroz razne memorandume i operacije koje su, u konkretnom albanskom slučaju, na terenu sprovodili austrougarski diplomatski predstavnici. 

 

Srpska elita nikad na pravi način nije shvatala politički značaj svoje kulture

 Čitajući disertaciju Toleve, srpski čitalac ne može da se ne čudi, svojim intelektualcima, koliko malo cene svoj narod i svoja kulturna dostignuća. Jer, dok su Austrougarska, Italija i Vatikan, ulagali ogromne i nezamislive napore da Albancima stvore, alfabet, škole, kulturu i državu, dotle je Jovan Skerlić već izvršio svojevsnu kodifikaciju i grubu selekciju novije srpske književnosti. Nikada srpska politička elita nije na pravi način shvatala politički značaj svoje kulture, koju je nepravedno smatrala malom, provincijalnom i neretko zaostalom, ponašajući se prema svojim nacionalnim i kulturnim poslanicima kao prema svojevrsnim protivnicima u borbi za vlast, često omalovažavajući njihov rad i njihova duhovna dostignuća. Ako bi se uporedili sa svojim susedima, u ovom slučaju s Albancima, shvatili bi da među njima nije bilo ni Vuka ni Njegoša i da su književna dela, poput Gorskog vijenca i Luče mikrokozme napisana na srpskom jeziku, bila deo ogromne nacionalne revolucije koja je pobuđivala i podrivala osnove tadašnje konzervativne i imperijalne Evrope.

Tek s ovim radom, Teodore Toleve, srpski čitalac se osvešćuje i shvata glavne razloge srpske nepopularnosti među velikim silama. Srbi su kulturna nacija, s razvijenim književnim jezikom, nacionalnom svešću i nacionalnim mitom, koje je potrebno, iz imperijalne perspektive Austrougarske i njenih duhovnih naslednica, svesti na poželjan prvobitni albanski nivo, kao što je Albance potrebno emancipovati i uzdići na nivo kojim bi u svakom pogledu mogli da pariraju Srbima. U tom „kulturnom“ ratu ne biraju se sredstva i radi se sistematično na sprovođenju kulturcida, kako bi srpska nacionalna svest i nacionalna osećanja maksimalno otupela.

 

Arnauti i velike sile

 Takođe, rad Toleve u velikoj meri, rehabilituje i potvrđuje rezultate, kod nas u nauci smatra se prevaziđenog i delimično zaboravljenog političara, lekara i diplomate Vladana Đorđevića koji je knjigu Arnauti i velike sile napisao za potrebe konferencije ambasadora u Londonu, 28. januara 1913. godine. Njemu se oštro suprostavio tadašnji vođa srpskih socijalista Dimitrije Tucović raspravom Srbija i Albanija gde je, pobijajući u narodu „ozloglašenog“ i „nazadnog“ i duboko „kompromitovanog“ dr Vladana, u velikoj meri povlađivao interesima tadašnje antisrpske politike susedne Monarhije. Zbog čega danas nije teško doneti, vrlo eksplicitan, zaključak da su tadašnji srpski socijalisti, kao i njihovi kasniji komunistički naslednici, u neku ruku, činili svojevrsnu „petu kolonu“ u redovima srpske državne i nacionalne, a pre svega kulturno–političke inteligencije. Tucović je tako, slobodno se može reći, bio ideološka preteča današnje „Druge Srbije“, koja kritikujući srpski nacionalizam i buržoaziju, nalazi opravdanje za gotovo sve antisrpski raspoložen elemente u okruženju, pripisujući Srbiji i Srbima krivicu za kolonijalizam, hegemonizam i navodnu genocidnost i podržavajući svaku politiku suprotnu interesima srpske države i naroda. Tucović međutim, koji na više mesta napada dr Vladana, u jednome se s njime slaže; da su Albanci narod na izuzetno niskom kulturnom i civilizacijskom nivou; narod bez ijedne svoje zbirke narodnih pesama i umotvorina, potpuno divlje, primitivno balkansko pleme. Iako Tucović pravilno uočava da je sudbina Albanije povezana sa sudbinom Jadranskog mora, gde su vekovima unazad prolazili brojni trgovački putevi, noseći pored materijalnih dobara, prirodno, i kulturna dobra, ipak nas ostavlja neobaveštenim pred činjenicom da svi ti brojni kulturni uticaji brojnih naroda; poput starih Helena, Vizantinaca, Venecijanaca, pa čak i Srba nisu nimalo uticali na formiranje albanske nacionalne osobenosti. Albanci su, pored svega toga, bili i ostali izolovan, konzervativan, etnos, izrazito necivilizovan i nedržavotvoran kome su drugi, uz velike teškoće, morali da stvaraju i kreiraju državu i naciju, o čemu inače svedoči naučni rad Teodore Toleve. Da bi se ovi izuzetno oštri zaključci mogli valjano argumenovati i opravdati, potrebno je prethodno spoznati sâm karakter austrougarskog imperijalizma, usaglašenog s radom jezuita, o čemu nam Teodora Toleva daje podrobna obaveštenja u svojoj studiji. 

 

Stvaranje albanske države novo Istočno potpitanje

 Za razliku od Tucovića, danas to jasnije sagledavamo, albansko pitanje je mnogo bolje definisao Vladan Đorđević, koji je stvaranje albanske države video kao novo Istočno potpitanje, u čijim okvirima se i danas nalazi kosovski problem, a čije je uzroke i genezu doktorska disertacija Teodore Toleve dodatno razotkrila i objasnila [Đorđević 1913].

Iz izveštaja austrougarskih diplomata, objavljenih u doktorskoj disertaciji Teodore Toleve, jasno se otkriva politička namera bečke diplomatije za civilizatorskom i emacipatorskom ulogom u okviru kulturtregerskog germanskog Dranga nach Osten, ne samo prema Albancima, nego i u odnosu na druge, slične etničke grupe, koje egzistiraju u okviru islamskog Otomanskog carstva. U čemu se jasno vidi sasvim nov i moderan politički pristup bečke diplomatije u kolonijalnoj podeli sveta, koji u to vreme još uvek nije dominirao u međunarodnim odnosima, ali koji je, u međuvremenu, znatno evoluirao i koji bismo, danas, mogli okarakterisati kao neokolonijalni. U tom odnosu zemlja kolonizator, ne vlada nad određenom teritorijom i narodom, grubom vojnom silom, koliko kulturnim i ekonomskim uticajem. Ona je je majka, koja vaspitava svoju zaostalu decu, i koja štiti interese njihove maloumne, korumpirane političke elite pred međunarodnom zajednicom.

 

Moć imperije – kolonizatora, u neokolonijalizmu, ili moć – mekog uticaja, ogleda se u nevidljivom i neuhvatljivom uticaju zemlje kolonizatora. On deluje kroz kulturu, političke stranke, strane firme i fondacije, uz pomoć mnoštva malih i naizgled nezavisnih faktora koji vešto i koordinisano rade na eksploataciji i porobljavanju određene teritorije i nacije, uz pomoć društvenih elita, koje misle da rade u sopstvenom interesu, a u stvari, deo su velikog sistema manipulacije. Svakako, takav sistem političke manipulacije, probno isproban na Balkanu krajem 19. i početkom 20. veka, dao je dobre rezultate, ali nije bio podesan u vreme dominacije kolonijalnih imperija, nego tek s njihovim rušenjem, nakon Prvog i Drugog svetskog rata, da bi tek posle toga, bio stvoren današnji međunarodni politički poredak, po meri i standardima neokolonijalizma, ili imperija mekog uticaja, čiji je pionir bila Austrougarska. 

 

                               *********

 U današnjem svetu, podeljenom na mnoštvo naizgled nezavisnih država, u kojima se živi veoma loše i gde se vladajuće grupacije međusobno bore za prevlast, omogućava se nevidljivom faktoru da dejstvuje na najjeftiniji i najefikasniji način. Nevidljiva imperija tada postaje koordinator, organizator i realizator čitavog niza programa, koji izvode naizgled „nezavisne“ grupe, udruženja i pojedinci, dok je čitavo njihovo delovanje plod vešto osmišljenog i dobro organizovanog plana. Sila duhovne i političke manipulacije, pokazala se jačom i efikasnijom od grube fizičke sile.

Ovom prilikom važno je istaći činjenicu da je svet nakon Berlinskog kongresa 1878. ušao u eru velike kolonijalne ekspanzije, kao i konfrotacije među velikim, imperijalnim sila, ali takođe, da je tu epohu pratio i značajan porast nacionalizma, koji se, opet u balkanskom slučaju, u velikoj meri, više nesvesno nego svesno, stavlja u službu interesa velikih imperijalnih sila. 

Memoar barona Cvidineka, o potrebi stvaranja albanske nacije kako bi se zaustavilo širenje Srbije i Crne Gore na Balkanu i pristup Rusije toplim morima, pročitan na tajnom savetovanju u Beču 1896. godine, govori u prilog tome. 

Memoar je napisan u jeku Kritskog ustanka koji je pretio novim otvaranjem istočnog pitanja, za koji u tom trenutku nisu bile zainteresovane ni Austrougarska ni Rusija, ali je primorao Austrougarsku da započne opsežne pripreme na formiranju albanske nacije, o čemu se u tom trenutku veoma malo znalo, tako da je Austrougarska odluka, na konferenciji ambasadora u Londonu 1913. godine, koju su podržale Nemačka, Italija i Britanija, o stvaranju autonomne albanske kneževine u velikoj meri iznenadile; kako pojedine predstavnike velikih sila (Rusiju i Francusku), tako i balkanske države. U stvari, Austrougarska je imala vrlo kratak rok, od svega petnaestak godina, da formira Albance kao nezavisnu naciju i da na taj način preseče Srbiji izlaz na Jadransko more, o čemu svedoči ova doktorska disertacija. (Kraj)

(Glas javnosti)