Mesto gde je bilo klanje, Srbi zovu Radovanje: Za Miloša, Vožd je bio nesreća za srpski narod (64.deo)

Karađorđevom ubistvu Kunibert je dao posebno mesto. Da bi voždovu žrtvu predstavio kao istorijsku neizbežnost, Kunibert je ispričao njegovu biografiju i naslikao njegov fizički i duhovni portret. Mora se priznati da je to učinio živo i koloritno, čak sa primetnom merom literarnog dara. To je, možda, jedan od najboljih segmenata njegove knjige. Zato ćemo ga citirati u širim izvodima.

"Kad pogibe Karađorđe beše u šezdesetoj svojoj godini. Bio je to čovek rastom visok, stasit i snažan, i ako malo nešto mršav; njegova mrka boja masti dade mu, od Turaka i njegovih sunarodnika, nadimak Kara ili Crni. Njegov izgled nosaše tip njegovog naroda. Među tim imađaše vrlo duguljast nos, po kom se izdaleka raspoznavaše. Glas mu beše slab kao u ženske; u gnjevu postajao je pišteći. Govorio je malo i izražavaše svoje misli s teškoćom. Međutim, kad beše razdražen s nešto malo vina, govoraše prekomerno, pa se lako rasrđivao na one koji bi mu protivrečili. Odevao se prosto, noseći neprestano ruho raje srpske, a sa strane obešen užasni pištolj, oruđe svojih osveta. Borio se samo pešice, oružan s jednim arnautskim karabinom s kojim u ruci beše pouzdan ubiti svoga neprijatelja.

U vreme mira voleo je poljske radove; uživao je u košenju livada, mlaćenju žita i krčenju zemljišta. Na ove različite radove upotrebljavaše on i svoje momke i sve vojnike koji su uza nj nalažahu.

Ali tada vrućina i umor prinu|ivahu ga da pije više no što mu je trebalo; tako bi mu pred veče dolazila volja da igra, te bi doista podskakivao sa svima onima koji su s njime radili, prekidajući ove igre čestim gutljajima, dokle se ne bi potpuno opio; a tada je ne retko činio upotrebu od svoga groznog pištolja.

Prema ženskima bio je isto tako strastan kao i prema vinu. Udvoravao se nekolikoma od njih, od kojih su mnoge bile udate.

Druga mana Kara-Đorđeva bejaše njegova slabost karaktera, koja ga predavaše njegovim ljubimcima, kojima je dopuštao da vrše svakovrsna svirepstva.

Me|utim Kara-Đorđeve mane ni najmanje ne treba da umanje poštovanje koje mogu ulevati njegove vrline.

Njegova duša bejaše dobra i plemenita kada nije bio zaslepljen gnjevom, ili vinom. On je isto tako vršio sudsku vlast s nepristrasnom oštrinom, kada ne beše reči o njegovim ljubimcima; bez obzira na svoju vlastitu krv osudi na smrt svoga brata Marinka, pošto ovaj i pored više ukora i opomena i dalje napadaše na čednost jedne mlade devojke. Naročito su se njegove odlike blistale na bojnom polju. Rođen s darovima vojnog zapovednika, bio je on obdaren onom brzinom suđenja i odlučnosti, onim pouzdanim letimičnim pogledom, onom nepromenljivom hladnokrvnošću, koja obeležava velike vojskovođe. Njegovi ratni planovi služili bi na čast kakvom velikom vojskovođi…

Odbio ponudu Porte da bude knez

Ali on beše samo vojskovođa; njegova nepodobnost za političke stvari beše ravna njegovoj veštini u vođenju rata. Da bismo se o tome uverili, dovoljno je reći kako on odbi za svoju zemlju pogodbe koje ne imađaše mesta čekati, a za sebe zvanje i nadimak kneza, što mu Porta predloži u 1807. i u 1811, pod jemstvom Francuske i Austrije. U toj prilici, zaveden savetodavcima plaćenima od tuđinca, Kara-Đorđe pretpostavi prazno ime saveznika Rusije svojim koristima i onima svoje otadžbine.

U ostalom Srbi nisu mogli izabrati boljega vođu da upravlja prvim ustankom; da nije često okaljao slavu svojih pobeda nekorisnim sečama i neverstvom prema neprijateljima, i da nije slabost njegova karaktera uništila plod uspeha njegovih, on bi na svaki način stekao velikog glasa u celoj Evropi i večitog priznanja svoje otadžbine, koju probudi iz mrtvačkog sna, zažegavši prvi od sviju varnicu, koja će jednoga dana proizvasti veliki požar".

Za Miloša, Vožd je bio nesreća za srpski narod

Tog i takvog Karađorđa nije smaknuo Miloš. On je znao da bi novi ustanak, koji je došao da podigne već ostareli vožd, bio neizmerna nesreća za srpski narod. Opet zato on nije želeo da ubije Karađorđa, već samo da ga ukloni iz Srbije i vrati ga tamo odakle je došao, tim pre što je bio obavešten da su Turci saznali za njegov dolazak i spremali se da ga umore mučeničkom smrću.

Zato je poslao naređenje Vujici Vulićevi}u u Azanju da ga po svaku cenu ubedi, pa ako treba i okovana nagna, da se vrati preko Dunava. Vujici to nije uspelo i zato ga je svojom rukom ubio, a njegovu glavu poslao gospodaru u Crnuće. Vujica je, dakle, na svoju ruku učinio ono što Miloš, čije je "srce bilo nepodobno da gaji pakost", sam nikad ne bi mogao.

Videvši Karađorđevu glavu, čestita Ljubica Obrenović je obasu poljupcima i zali suzama, a nedužni Miloš je isprati Marašliji u Beograd. Oderana i napunjena slamom, voždova glava je poslata u Carigrad, a telo mu je, po Miloševoj naredbi, na dostojan način ("s velikom svečanošću") pogrebeno u crkvi u Topoli.

Tako Miloš, ni luk jeo, ni luk mirisao, ostade jedini predvodnik Srba u borbi protiv Turaka za postepeno oslobođenje i nacionalnu državu. U znak priznanja za te zasluge "knezovi, prvi crkveni velikodostojnici i najvi|enijij kmetovi zemlje, održaše 6. novembra 1817. veliku skupštinu, na kojoj Miloš Todorović-Obrenović bi proglašen za knjaza s pravom nasleđa u svojoj porodici".

Optužbe su (bile) nepravedne?!

"Đorđe Petrović, kome su Turci dali ime Kara ili Crni, značajna je ličnost. Njegovo lice odaje nesumnjivu veličinu uma; a kada uzmemo u obzir vreme, okolnosti i nemogućnost školovanja, moramo priznati da ima muževan i zapovednički karakter. Optužbe o svireposti i krvožednosti su izgleda nepravedne. Kada je zemlja bila bez ikakvog ustava, i kada je komandovao neorganizovanim i neobrazovanim narodom, morao je da bude strog; nije smeo da bude neodlučan i da dozvoli da popusti disciplina. Međutim, sada, kada ima sudova i zakonskih formi, on svaki slučaj prosle|uje redovnim sudovima.

Malo govori i grub je u ponašanju, ali njegovi sudovi u građanskim stvarima brzi su i zdravi, a velikoj umešnosti dodao je i neumornu radinost. O njemu kao vojniku, sud o njegovoj obdarenosti, hrabrosti i čvrstini je jedinstven."

Rodoljublje uvek nadvlada brojnost

"Delo ovog seljaka je bilo završeno, a ipak, najpre se činilo da je potpuno propalo. On je pokazao da Srbija može da vodi uspešan rat iz svojih brda i šuma uz male gubitke protiv desetostruko nadmoćnijeg neprijatelja. Pokazao je da jedan rajetin može da poseduje vojničku genijalnost najvišeg reda. I pokazao je da oduševljenje i rodoljublje mogu da nadoknade brojnost. A pre svega, on je navikao svoje ljude na pobede. Oni koji su jednom pobedili, naročito protiv nadmoćnijeg neprijatelja, neće to nikada zaboraviti. Svu slobodu koju Srbija sada uživa duguje Đorđu Petroviću, svom najvećem sinu."

Za slobodu balkanskih hrišćana

Autor se ne bavi Miloševom karijerom posle ustanka, već članak završava pričom o Karađorđevom kraju.

Vratio se u Srbiju, planirajući novi ustanak za oslobođenje i Srbije i balkanskih hrišćana, što je bio plan tajnog društva Heterije, sa kojim se Karađorđe povezao u inostranstvu. Otišao je svome ranijem vojvodi Vujici, kome je otkrio svoje planove. Ovaj je izvestio Miloša, a on beogradskog pašu.

Odlučeno je da se Karađorđe ubije, što je Vujica i učinio i poslao njegovu glavu u Beograd.

Ovo ubistvo autor naziva najcrnjim činom u srpskoj istoriji. Ocenjuju}i ga, on zaključuje da je istorija Srbije toga perioda, kojom su naizmenično vladali Turci i seljaci, puna izdajstava i ubistava. Karađorđe nije oklevao da zada udarac kada je bio uvređen; prelazio je preko sitnica kao što je pokolj garnizona koji se predao. Me|utim, nije izdajnički ubijao svoje lične neprijatelje. Bio je bolji od svojih potčinjenih.

"Krajnjom ironijom sudbine, onoga koji je prvi darovao Srbiji slobodu ubio je jedan Srbin, kome je jedino bilo stalo, kada je ta sloboda za neko vreme bila izgubljena, da očuva svoju vlast."

Planirali zajednički ustanak Srba, Grka i Bugara

Politička zbivanja u Srbiji u leto 1817. bila su obogaćena jednim velikim događajem: pogibijom Karađorđevom u Radovanjskom lugu 13/25. jula. Taj događaj je imao svoju predistoriju i bio je presudan za Miloševa shvatanja o daljem jačanju lične vlasti, shvatanja koja će ga utvrditi u nameri da od Porte zatraži da ga prizna i za naslednog kneza Srbije.

Kao i ve}ina starešina iz prvog ustanka, Karađorđe nije bio zadovoljan životom u izbeglištvu i stalno je želeo da se vrati u Srbiju. Me|utim, to mu je bilo onemogućeno u tadašnjim političkim uslovima, tim pre što je knez Miloš vodio lojalnu politiku prema Turcima i energićno se protivio novim zapletima. Stoga je Karađorđe pristupio grčkoj "Heteriji" (među ostalima i Mladen Milovanović i Hadži-Prodan Gligorijević) koja je bila za zajednički ustanak Grka, Srba i Bugara i za stvaranje velike balkanske države, nalik na nekadašnju Vizantiju, koja bi bila sastavljena od prave Grčke i "prisjedinjenih oblasti". Heteristi, koje je predvodio Aleksandar, sin Konstantina Ipsilantija, prijatelja prvog srpskog ustanka, izabrali su Karađorđa za komandanta nameravanog velikog ustanka, pošto im je propao pokušaj da pridobiju kneza Miloša, i ujedno su odredili da Srbija bude operaciona baza za napad u pravcu Bugarske, Makedonije, Epira i Tesalije. Ube|en u istinitost izveštaja emisara "Heterije" da je stanovništvo turskih provincija spremno na ustanak protiv Turaka, kao i u to da ga narod u Srbiji nestrpljivo očekuje, Karađorđe je tajno u pratnji svog momka Nauma, Grka iz Moreje, prešao u Srbiju u smederevsku nahiju. Preko svoga kuma Vujice Vulićevića potražio je Miloša radi dogovora o akciji protiv Turaka. Ali Miloš nije prihvatio Karađorđev predlog, nego je naredio da se bivši srpski vožd potajno ubije i ujedno je poslao svoje momke Vulićeviću s naredbom da to što pre učini. Pošto je Karađorđe ubijen mučki na spavanju, Miloš je poslao njegovu glavu u Beograd, a zatim i u Carigrad. Vest o pogibiji vođe prvog srpskog ustanka primljena je na Porti s velikim zadovoljstvom, a Miloš je dobio tursko priznanje.

Karađorđeva smrt je odjeknula u narodu u Beogradskom pašaluku, ali i u ostalim delovima naseljenim srpskim narodom, naročito kod Srba u Austriji i Crnoj Gori.

Mnogi su Miloša teško osuđivali, smatraju}i da su izgledi za oslobođenje od Turaka veoma umanjeni. Međutim, Miloš je imao svoje razloge za Karađorđevo ubistvo, pravdajući to višim "državnim" razlozima, očuvanjem teško stečenog mira s Turcima i jedva zalečenim ranama i stradanjima naroda izme|u 1813. i 1815. godine. Svaku opoziciju takvom shvatanju strogo je kažnjavao, ne prezajući ni od ubistava ljudi koji su mislili protivno.

Tako se pod utiskom ovog poslednjeg događaja desilo da je Mitrovska skupština narodnih starešina od 6. novembra 1817. godine proglasila kneza Miloša za naslednog kneza Srbije. Adresu o tome su potpisali svi nahijski knezovi, beogradski mitropolit Agatangel, užički vladika Gerasim, valjevski prota i arhimandriti manastira Vraćevšnice, Kalenića i Ravanice. Posle proglašenja kneza Miloša za vrhovnog kneza, stigla je i saglasnost narodnih starešina za njegovu naslednost. Tako je u Srbiji istaknuto monarhijsko načelo, a teritorija Beogradskog pašaluka počela se smatrati za odeljenu teritoriju koja će se izgrađivati kao samoupravna državna zajednica oslobođenog dela srpskog naroda, uprkos tome što je Miloš "sebe isticao pred Portom i vezirom uvek kao administrativnu a ne političku ličnost, kao slugu i činovnika Portinog, a ne kao vladaoca narodnog". Od Porte se očekivalo da ovaj čin narodne želje potvrdi sultanovim fermanom. Srpska deputacija u Carigradu, koja je došla da od Porte izmoli povlastice što ih je Petar Ičko doneo u Srbiju 1806, trebalo je da navede Karađorđevo ubistvo kao argument za to traženje uz naglašavanje lojalnosti sultanu. Porta je međutim odbila zahteve na osnovama Ičkovog mira.

(Glas javnosti)

SKINI APLIKACIJU