Mesto gde je bilo klanje, Srbi zovu Radovanje: Otrov i prokletstvo ubilo voždove ubice (65. deo)

"Ako se glava Karađorđeva sad u Beograd ne donese, to neka znate da će i moja i vaša izgubljena biti, i celog naroda iz toga propast sledovati".

Punih dvadeset godina Mileta Simić iz Malog Požarevca sastavlja rodoslove poznatih i nepoznatih srpskih familija. Nekada je to radio iz hobija, danas je to njegova profesija. Radeći na rodoslovu porodice Gitarić iz Dobrog Dola, jednoj od nekolicine porodica koje su u srodničkoj vezi sa Karađorđevićima, (o čemu je novinaru "Svedoka", sad počivšem Dobrici Gajiću pričao pre nekoliko godina), Simić je otkrio predanje koje govori o smrti Vujice Vulićevića, čiju porodicu ni podizanje crkve Pokajnice nije moglo da sačuva od nesreće koju je izdajom vožda Karađorđa na nju navukao.

Gitara osvetio Karađorđa otrovanom rakijom

- Po porodičnom predanju, preci Gitarića živeli su prvo u selu Doljani, u Kučima u Crnoj Gori. Česti sukobi sa Turcima naterali su ih da se odsele u Vasojeviće, gde su jedno vreme živeli. Odatle se njihov predak Jovan, sa sinovima Petrom i Markom, preselio u Srbiju. Ta seoba se, otprilike, dogodila za vreme austro-turskog rata 1737/39. U Srbiji su najpre boravili u selu Bioska kraj Užica, odakle su posle Jovanove smrti njegovi sinovi prešli u Šumadiju. Petar u Viševac, a Marko u Mramorac. I jedan i drugi su se bavili zemljoradnjom i povremeno hajdukovali. Tu su se poženili i dobili sinove. Petar Karađorđa, a Marko Dmitra, tj. Gitaru. Marko kasnije sa porodicom odlazi iz Mramorca u Selevac, odakle se krajem 18. veka seli u Dobri Do, gde i danas živi familija Gitarić - govorio je za "Svedok" sastavljač rodoslova Mileta Simić.

S: Šta otkriva predanje koje ste pronašli u toj familiji?

Mileta Simić: Porodično predanje do koga sam došao objašnjava kako je Dmitar dobio ime Gitara. Dmitar je imao imanje koje je obra|ivao, ali su ga se Turci zbog njegovog hajdukovanja plašili. Na jednom proplanku blizu izvora Karaula, pored samog puta Smederevo-Smederevska Palanka, nalazio se njegov pašnjak sa vrškarama. Jednog dana Dmitar je vadio med u karlice, kada je naišlo nekoliko nizana, tj. turskih pešaka. Dmitar ih je video, ali da ne bi zametao kavgu, povukao se dublje u pašnjak. Jedan nizan je svratio na pašnjak da se pomokri i video karlice sa medom. Kad je obavio nuždu stavio je prste u med i u tom momentu ga je ujela pčela. Preplašen od ujeda počeo je da beži i traži pomoć od ostalih nizana. Ne mogavši tačno da kaže Dmitar, vikao je: "Ne dajte, ubi me Gitara". Po tome je Dmitar dobio nadimak Gitara, a njegovi potomci prezime Gitarić.

S: Najvažnije je što ono otkriva kako se, 1828. godine, Gitara osvetio Vujici Vulićeviću za Karađorđevu smrt. Kako je to izveo?

M.S: Napušten i prezren, Vulićević je ležao u jednoj kolibi u Vlaškom Dolu, zaseoku sela Azanja, a hranu mu je donosila žena u koju je imao ogromno poverenje. Jednog dana Gitara je rešio da usmrti Vujicu Vulićevića. Rekao je ženi da mu spremi ponude za pobratima. Žena je umesila pogaču, ispekla kokoš i napunila zastrug sirom. Gitara je spremio flašu rakije i u nju stavio jak otrov. Za sebe je spremio jednu manju flašu da pije usput.

Do Vulićevića je došao kroz šumu Aliju, kako ga Turci ne bi primetili. Kad je stigao, Vujica se iznenadi i reče:

"Pobratime, kako si smeo da dođeš, kad znaš da te Turci traže"?

"Znam, odgovori mu Gitara, ali sam ti doneo ponude". Na sto je odmah stavio hranu i pre jela mu, na brzinu, iako je Vujica bio krajnje obazriv, dao da popije zatrovanu rakiju.

Posle nekoliko gutljaja Vujica se uhvatio za stomak, počeo da povra}a, posle čega je i umro.

Prema tome, izuzev uskog porodičnog kruga, sve do danas se nije znalo da je smrt Vujice Vulićevića delo Karađor|evog brata, čiji je deda Antonije bio rođeni brat sa Karađorđevim dedom Jovanom.

S: Iza Karađorđevog ubistva kao naredbodavac stoji knez Miloš. Da li je on znao da vožd planira da se vrati u Srbiju?

M.S: O nameri Karađorđa Petrovića, vođda Prvog srpskog ustanka, da se iz Rusije vrati u Srbiju, knez Miloš Obrenović obavešten je pismom koje mu je, 23. marta 1817, poslao Petar Dobrnjac. Karađorđe je u potpunoj tajnosti, prerušen, sa kosom ofarbanom u crno, otišao iz Hotina. Od grčkih heterista, sa kojima je bio u kontaktu, dobio je pasoš, saglasivši se sa njihovim planom da se vrati u Srbiju i na njihov znak digne ustanak protiv Turaka, koji bi zahvatio Grčku i Tursku. Uz pomoć heteriste Mihaila Leonardosa, koji je potkupio nekoliko graničara, Karađorđe i njegov pratilac Naum Karnar prešli su Dunav, da bi se, 10. jula 1817, iskrcali na srpskoj obali. Posle šest-sedam dana, Karađorđe je pozvao kuma Vujicu Vulićevića na sastanak. Vujica je došao i zatim u Radovanju, na trlu Dragiša Vojkića, smestio vožda i njegovog slugu u Vojkićevu kolibu.

S: Šta je Karađorđe tražio da Vulićević uradi?

M.S: Karađorđe je od Vulićevića odmah zatražio da o njegovom dolasku obavesti kneza Miloša, sa kojim je takođe bio u kumovskim vezama, govoreći mu, suprotno planu heterista i dogovoru koji je sa njima napravio, da je u Srbiju stigao po zapovesti ruskog cara da digne ustanak protiv Turaka. Ali Karađorđe nije znao ono što današnji istoričari dobro znaju, a to je da je knez Miloš imao pouzdane informacije da iza Crnog Đorđa ne stoji ruski dvor i da zbog toga on neće pristati na voždovu poruku:

"Sad je vreme da narod dižemo, i da Turke sasvim izgonimo".

Miloš Obrenović, vožd Drugog srpskog ustanka, koga su Turci tih dana planirali da ubiju, što on, naravno, nije znao, obavestio je odmah svoje knezove o Karađorđevom dolasku u zemlju, i sa njima na sastanku odlučio da ovoga žrtvuje. Zatim je mirno otišao Marašli Ali-paši, beogradskom veziru, rekavši mu da se Karađorđe vratio u Srbiju, i da su on i knezovi odlučili da ga ubiju. Pisar Anta Protić, Toma Vučić Perišić i Pavle Sretenović su, najverovatnije 24. jula 1817, odjurili na konjima do Vujice Vulićevića, sa Miloševom porukom:

"Ako se glava Karađorđeva sad u Beograd ne donese, to neka znate da će i moja i vaša izgubljena biti, i celog naroda iz toga propast sledovati".

S: Koga je Vulićević izabrao da ubije Karađorđa?

M.S: Vujica Vulićević je otišao do Vojkićeve kolibe u Radovanju zajedno sa svojim momkom Nikolom Novakovićem, čijeg brata je u Prvom srpskom ustanku Karađorđe pogubio. Ne znajući šta mu se sprema, Karađorđe je primetio čudan pogled kod Novakovića, što ga je navelo da kumu Vujici kaže da ovoga udalji iz kolibe. Onda su, posle večere, njih dvojica legli da spavaju. Kad je vožd napokon zaspao, a dugo mu je te poslednje noći trebalo da ga san uhvati, Novaković je prišao kolibi, uklonio već povađeno prošće iz zemlje, i sa nekoliko udaraca sekirom ubio Karađorđa na spavanju. Posle toga mu je odsekao glavu, dok je Karađorđev pratilac Naum ubijen iz puške. Taj zločin se odigrao u rano jutro, 25. jula 1817. godine. Isti konjanici su voždovu glavu odneli u Beograd, a njegovo telo i telo sluge Nauma opevao je i ispod jednog bresta sahranio pop Vučko iz Adžibegovca.

Miloševo pranje ruku

- Jedan beogradski kasapin morao je da sa Karađorđeve glave skine obrazinu, posle čega je, kažu, potrešen umro, jer je prepoznao čija je to glava. Osušenu i pamukom ispunjenu Karađorđevu glavu, o čemu piše dr Radoš Ljušić, Marašli Ali-paša je zajedno sa Naumovom glavom poslao u Stambol. Za Karađorđem, koliko je poznato, knez Miloš nije žalio, nego je krivicu svaljivao na Vujicu Vulićevića:

"Vujica (je) bez mog znanja pozvao počivšeg gospodara Đorđa iz Rusije ovamo, a potom i ubio ga, i toliku sramotu na narod ovaj navukao", navodi Mileta Simić.

Božja kazna za izdaju

- Karađorđeva glava, bez obrazine, sahranjena je, 29. jula 1817, blizu Saborne crkve u Beogradu, a na zahtev kneginje Ljubice, 1819. godine, Karađorđevo telo je iz Radovanja preneto u topolsku crkvu, gde je sledeće godine preneta i njegova glava i sastavljena sa telom. U topolskoj crkvi, voždovoj zadužbini, njegovo telo je počivalo do 1930, kada je preneto u mauzolej na Oplencu.

Njegove ubice sustigla je, veruje se, božja kazna:

* Nikola Novaković je poludeo i nastradao od vodeničkog točka, a njegova porodica se ugasila.

U znak pokajanja, Vujica Vulićević je, 1818. godine, podigao crkvu brvnaru, nazvanu Pokajnica. Iako je imao kćerku i dva sina, Vulićevićeva loza se takođe ugasila, ističe Simić.

SKINI APLIKACIJU