Živan Lazić: Predsednik se obraća narodu, a šta da radi opozicija?

Moglo bi se reći da nije jasno kako će se na univerzitetima odvijati i predstojeća školska sezona. Posebno je neizvesno na Univerzitetu u Novom Sadu, ali i na znatnom broju beogradskih fakulteta.

 

 

U takvim okolnostima teško da se vlast može pozivati na izborno raspoloženje iskazano znatno pre tragičnog pada nastrešnice na novosadskoj železničkoj stanici, a koje je ukazalo na dramatičnu rasprostranjenost korupcije u vladajućim strukturama Srbije. 

 

Vučić je dugo pokušavao da kombinacijom ignorisanja protesta i uzastopnim povećanjem minimalne zarade najšire mase odvoji od demonstracija i bar deo veže za vlast. Ipak, shvatio je da trajnijeg rešenja nema bez izbora. 

Stoga je krajem avgusta, nakon više meseci odbijanja predloga protestanata za izlazak na birališta, u javnost izneo mogućnost da glasanja uskoro ipak bude i kao okvirni datum spomenuo 28. decembar. Napokon, u petak, 12. septembra, bio je veoma jasan da su izbori jedini mogući izlazak iz krize i lansirao je nekoliko mogućih termina za njhovo održavanje, sve u razdoblju od aprila do decembra naredne sezone.

 

U međuvremenu, u tih dvadesetak dana dogodilo se ograničavanje trgovačke marže na 20 odsto. I mada javnost nije baš ushićena rezultatima adminstrativnog upada Vlade Srbije u ono što bi trebalo da privredni subjekti samostano odlučuju, predsednik, izgleda, drugačije tumači epilog ograničavanja cena za 23 grupe proizvoda, ukupno oko 23.000 artikala, kao i limitiranje bankarskih potrošačkih kredita.

 

Razlika ishodi iz dva pristupa problemu visokih cene, naročito prehrambenih artikala i osnovnih sredstava za higijenu. Opozicija akciju sagledava isključivo kao potez neprimeren tržišnom privređivanju i prilično se podsmešljivo odnosi prema uštedi siromašnijeg potrošača od dvanaest do petnaest odsto po kupovini. 

 

Utisak je da ide na neprekidnu kritiku vlasti, bez obzira na stvarni efekat svakog pojedinačnog poteza vlade. Čini se da se ovakvim pristupom još vidljivije okrenula ka bolje stojećim grupama stanovništva. Problem je u tome što je izostalo razumevanje pozicije siromašnijih građana.

 

Opozicija je jedno vreme odbijala vanredno glasanje, protesti su bili veoma masovni i računala je na pad Vlade Srbije i automatsku promenu vlasti. Ali bunt je postupno jenjavao i sada ga održava izuzetno uporna grupa naslonjena na studente. Jedan od bitnijih minusa opozicije je što se nije dovoljno približila širim masama, a u danima kada je imala najviše pristalica oslonila se dominantno na studente, prosvetne radnike i starije školarce. To jesu grupacije snažnog uticaja u svakom društvu, ali, ipak, ovoga puta nisu uspele nametnuti se van svog profesionalnog kruga.

 

 

Naprednjaci su uočili jednostranost nosioca protesta, zaigrali su na kartu njihove dodatne izolacije. Izgleda uspešno, mada se ne bi moglo reći da su povećali broj pristalica. Naprotiv, mesecima im se osipao broj poklonika i simpatizera, ali je jednostranost opozicije učinila da se taj proces sada zaustavi i dobar deo potencijalnih glasača ode u neopredeljenost i traganje za novim političkim favoritom. 

 

Time je stvoren prostor za stranačku aktivnost na pridobijanju novih poklonika. Desetomesečna kriza je jasno ogolila slabosti vladajuće stranke, na opoziciji je da privuče razočarane i tako uveća svoj glasački konto. Potencijal je poprilično velik, ali glasači neće doći sami od sebe, stranke moraju da se potrude kako bi ih privukle.

 

U tom smislu, i opozicija bi morala realnije sagledavati i okanuti se apriorne kritike vlasti. Razmislimo samo, ko će biti nezadovoljan time što su u prodavnicama hrana i sredstva za ličnu higijenu primetno, mada ne i previše, pojeftinili? Rast cena je od pandemije do danas prisutan širom Starog kontinenta i Evropska komisija je utvrdila da osnov porasta nisu ni veće dobavljčake cene, ni rast plata, već daleko najviše rast marže prodavaca.

 

 

Kod nas je rast cena bio i viši nego u Evropi, gotovo je neverovatno da je hrana danas u Makedoniji 20 odsto jeftinija nego u Srbiji, dok Rumuni, Bosanci i Mađari plaćaju prehranu i 15 odsto manje spram ovdašnjih potrošača. 

 

Roba nam je skuplja nego što je u Slovačkoj, Crnoj Gori, Bugarskoj, a gotovo pravo je čudo da je u Nemačkoj, gde su zarade trostruko više, hrana skuplja pet-šest odsto. Kako da onda ne samo prosečni potrošač ne oseti zadovoljstva kada na policama vidi prihvatljivije cene.

 

Čini se da je vreme približavanja izbora period kada bi opozicija od sveopšte i paušalne kritike vlasti trebalo da se preusmeri na najveće probleme. U prvom redu to su neuređeni birački spiskovi, čije bi sređivanje trebalo da bude uslov za izbore. 

 

Za taj posao bi se mogla zatražiti podrška i pomoć iz inostranstva, jer spiskovi su od prvih višestranačkih izbora 1990. godine konstantno bili najspornije mesto u celokupnoj izbornoj proceduri sa bezbroj indicija da onaj ko čuva najdragoceniji izborni materijal može relativno lako manipulacijom steći krupnu prednost. Nije reč o malom broju, naprotiv u pitanju su brojke koje često mogu odlučiti pobednika.

 

 

U redu je demonstrirati, ukazivati na zaista krupne poremećaje u funkcionisanju vlasti. Ali opozicija treba da ima na umu da se izbori dobijaju jedino (većim) brojem glasova. 

 

Da bi se uspelo u tome, potrebno je sagledavati interese i volju što šire populacije, dok je sređivanje biračkih spiskova preduslov da izborna volja tokom ponoćnih prebrojavanja ne bude izigrana.

Glas javnosti/021.rs